Леон Жуо

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Леон Жуо
Léon Jouhaux nobel.jpg
Леон Жуо
Датум рођења(1879-07-01)1. јул 1879.
Место рођењаПантен
  Француска
Датум смрти28. април 1954.(1954-04-28) (74 год.)
Место смртиПариз
  Француска

Леон Жуо (енгл. Léon Jouhaux; 1. јул 1879, Пантен — 28. април 1954, Париз) био је француски синдикални вођа који је добио Нобелову награду за мир 1951.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. јул 1879. у Пантену. Отац му је радио у фабрици шибица, у Обервилију. Средње школовање завршио је када је штрајком заустављена зарада његовог оца. Запослио се у фабрици са шеснаест година и одмах је постао важан део синдиката. Године 1900, придружио се штрајку против употребе белог фосфора који је заслепио његовог оца. Тада је отпуштен и радио је разне послове док га синдикални утицај није вратио.

Године 1906, локални синдикат га је изабрао за представника у Општој конфедерацији рада, где су његове способности биле примећене и брзо је напредовао кроз редовни организовани рад. До 1909. постао је привремени благајник, а недуго затим генерални секретар организације, до 1947. Његови циљеви као синдикалца били су познати раном радничком покрету — осмосатни радни дан, право на синдикално заступање и колективно преговарање и плаћени празници. Током Народног фронта, споразум из Матигнона из 1936, чији је потписник био, доделио је многа од ових права француским радницима.

У годинама пре Другог светског рата, организовао је неколико масовних протеста, а организација коју је водио протествовала је против рата. Међутим, чим је рат почео, Жуо је подржао своју земљу и веровао да ће победа нацистичке Немачке довести до уништења демократије у Европи. Током рата ухапшен је и затворен у концентрациони логор Бухенвалд.

После рата, формирао је социјалдемократске радничке снаге. Године 1951. добио је Нобелову награду за мир.[1]

У међународном контексту, његов рад је имао кључну улогу у успостављању Међународне организације рада и био је изабран на високе положаје у међународним синдикалним телима, укључујући Међународну федерацију синдиката и Светску федерацију трговине Синдикати, док се то тело није поделило.

Умро је 28. априла 1954, у Паризу. Сахрањен је на париском гробљу Пер Лашез.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Улице у Екс ан Провансу, Греноблу, Лиону, Генасу, Вилфранш сир Саону и Паризу назване су по њему.[2][3][4][5][6][7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]