Леополд фон Ранке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леополд фон Ранке
Leopold von Ranke 1868.jpg
Леполд фон Ранке 1868.
Датум рођења (1795-12-21)21. децембар 1795.
Место рођења Вихе
Немачка
Датум смрти 23. мај 1886.(1886-05-23) (90 год.)
Место смрти Берлин
Немачка

Леополд фон Ранке (нем. Leopold von Ranke; Вихе, 21. децембар 1795Берлин, 23. мај 1886) је био немачки историчар.

Од 1825. до смрти био је професор историје у Берлину. Основна карактеристика Ранкеовог рада јесте истицање примарног значаја изучавања оригиналних извора, психолошких утицаја, а пре свега објективног историјског става, као и разумевање националних тенденција у њиховом односу према историји датог времена.

Најзначајније дело[уреди]

Најзначајније његово дело била је историја папства у периоду XVI и XVII века, Die römischen Päpste, ihre Kirche und ihr Staat (3 тома, 18341836), која је од шестог издања (1874) обухватила период до 1870. Ова историја настала је након његових опсежних истраживања у библиотекама Италије, где је три године (1828–31) прикупљао материјал. У овом свом делу он је историју папства преусмерио са верских полемика, и приказао развој папске моћи и њен утицај на историју Европе, истичући, међутим, више њен политички него религиозни значај.

За овим радом уследила је обимна историја реформације, Deutsche Geschichte im Zeitalter der Reformation (6 томова, 18391847), која је посматрана у оквирима савремене европске историје са потпуним разумевањем за њене религијске вредности са лутеранског становишта.

Ранке као утемељивач научне историографије[уреди]

Ранке се често сматра утемељивачем научне историографије и традиционалне немачке историјске школе. У уводу свог дела Историја романских и германских народа (1495 - 1535) под називом Прилог критици старијих историографа, Ранке се супротставио дотадашњој прагматичкој историји својом чувеном тврдњом да жели да истражи прошлост онако како се заиста десила (wie es eigentlich gewesen). Тиме је он изразио тежњу за потпуном објективношћу историчара.

Ранке се заиста трудио да у својим радовима остане објекиван, у чему је у великој мери и успео, али ипак из његових дела провејавају конзервативна политичка схватања и обожавање апсолутистичке пруске државе и њеног војног деспотизма. У држави је Ранке видео основни предмет историјског истраживања, будући да ју је сматрао оригиналном творевином људског духа и божанске промисли. Примат је давао спољној политици у односу на унутрашњу. Сматрао је да уставност и унутрашње уређење једне државе зависе од демонстрације њене моћи према спољном свету, тј. њеним суседима.

За Ранкеово научно стваралаштво и поимање историје карактеристичан је европоцентричан поглед на свет. Он је под Европом подразумевао само романске и германске народе западне Европе, док је балканским и источноевропским народима доделио другоразредну улогу заштитника Европе од монголских и турских најезди. Па ипак, веома је ценио српску историју, што се да видети из његове Српске револуције и других радова које је писао на основу података добијених од Вука Караџића.

Велику пажњу Ранке је посвећивао презентацији својих радова. Сматрао је да би за једно дело било најбоље кад би имало и научну и уметничку вредност, али је ипак предност давао веродостојности казивања него лепоти. Извршио је велики утицај не само на немачку историографију у другој половини 19. па и у првој половини 20. века, него и на историографију других европских земаља, па и Америке.

Књигу „Српска револуција“ објавио је 1829. године у Хамбургу, и касније још два допуњена издања, у Берлину 1844. и у Лајпцигу 1879.[1]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]