Ликаон (Пелазгов син)
Ликаон (грч. Λυκάων) је у грчкој митологији био краљ Аркадије.
Митологија[уреди | уреди извор]
Био је син Пелазга и Океаниде Малибеје или нимфе Килене. Са више жена имао је двадесет и два или педесет синова и две кћерке, Дију и Калисту. Његови синови су основали многе градове на Пелопонезу, а сам Ликаон је цивилизовао Аркадију. Према старијем предању, он је побожан и праведан владар, који је основао град Ликосауру, подигао Хермесов храм на Килени и успоставио Зевсов култ на брду Ликеју. Њега је наследио најстарији син Никтим. Према једном каснијем предању, Ликаон и његови синови су били безбожници, што је сазнао и сам Зевс. Да би се уверио у то, дошао је у њихову кућу прерушен у сиромашног путника. Ликаон га је додуше љубазно примио, али му је за обед послужио помешане изнутрице животиње и једног детета. Згрожен, Зевс је преврнуо сто и место где је то учинио је постало познато као Трапез. Муњом је побио Ликаона и његове синове, осим Никтима, кога је спасила Геја и који је наследио очев престо. Према другом предању, Ликаон је заправо убио и као обед послужио свог сина Никтима (или унука Аркада), због чега га је Зевс претворио у вука, а његовог сина оживео. Постоји и предање према коме је Зевс подучавао Ликаона и због тога му редовно долазио у кућу, а знатижељни синови, како би утврдили да ли заиста бог посећује њиховог оца, послужили су му људско месо, због чега су кажњени смрћу. У свакој варијанти, када се Зевс вратио на Олимп, згађен људским понашањем, послао је потоп.[1][2]
Култ[уреди | уреди извор]
Овај мит говори о приношењу људских жртава Ликејском Зевсу. Веровало се да онај ко окуси људско месо постаје вук, али да може да поприми људски изглед ако се десет година суздржи од тога.[1] Према неким тумачењима, овај мит је заправо морална анегдота којом су саврменији Грци изражавали гнушање према древном и варварском обичају канибализма који се одржавао у Аркадији. Обичај се примењивао како би се умилостивили вукови да не нападају стада. Ликаоново име значи „од вучице“, али и „од светлости“, што је у вези са Зевсовом муњом којом је побио зликовце и који није одобравао овакве обичаје.[2]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
- ^ а б Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
