Лилање

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Паљење петровданских лила
01 Petrovdanske lile 01.jpg
Лиле од брезове коре (Етнографски музеј у Београду)
Нематеријално културно наслеђе
РегионТериторије градова и општина: Шабац, Лозница, Ваљево, Сјеница , Нова Варош, Ивањица
ЗаједницаСточарско становништво на подручју западне Србије
ПредлагачЦентар за културу „Вук Караџић“ Лозница
Датум уписа25. 12. 2017.
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr

Лилање или Паљење петровданских лила је обичај који је вијековима присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије. Везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, који се прославља 12. јула.[1] Ово је магијско-религијски народни обичај који се код Срба, осим на Петровдан, упражњава и пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.[2]

Назив је обичај добио према обредним предметима који се том приликом користе - Лилама. Лила је запаљена сува брезова или трешњева кора уметнута у процјеп дрвеног штапа. У различитим заједницама лила се среће и под називима олалија, оратник или оратница.

Године 2017, на предлог Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице, обичај паљења петровданских лила или лилање уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]

Вук Караџић о лилама[уреди | уреди извор]

01 Petrovdanske lile 02.jpg

»Лила (брезова или трешњова) оно што се огули са брезове или тређшњове коре као хартија. Лила има у себи смоле и може горети као луч.«[3]

О имену[уреди | уреди извор]

По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Parilia посвећен римском божанству Palesu, кога су римски пастири празновали 21. априла. Имена оратник и оратница којим се понегде означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори).[2]

Обичај[уреди | уреди извор]

Млађи свијет пали лиле. Упаљене лиле баца преко кровова и носи око торова изговарајући: „Лила гори , жито роди“, или „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“. У неким крајевима се на покладе пале велике гомиле сламе које би затим дјеца, дјевојке и момци прескакали „ради здравља“. На наше ове обичаје могли су утицати и сродни обичаји затећених домицилних становника Балкана. [2]

Поријекло обичаја[уреди | уреди извор]

Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице. (У Босанској Крајини се каже љуљати и лилати.) [2]

Паљење петровданских лила или лилање[уреди | уреди извор]

Обичај прављења и паљења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти, савије кружно попут "ветрењаче" и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар. Да би била спремна за употребу, односно лако запаљива, овако направљена лила суши се неколико дана. Централни догађај светковине, односно паљења лила се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стока се затвара у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле и са њима трче око торова, певајући: „Куда лиле ходиле, туда краве водиле.” У исто време пале се ватре на раскрсницама, где уз песму, игру и шалу овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.

Овај обичај, као карактеристичан за области око Шапца, Лознице, Ваљева, Сјенице, Нове Вароши и Ивањице, 2017. године уврштен је на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Паљење петровданских лила, лилање”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Енографски музеј у Београду. Приступљено 9. 8. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.
  3. ^ Стефановић Караџић В, Српски рјечник, НОЛИТ, Београд, 1972.г.