Лила (народни обичај)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Лилање)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лиле од брезове коре (Етнографски музеј, Београд.

Лила (олалија, оратник, оратница), запаљена сува брезова или трешњева кора (лила) уметнута у процјеп дрвеног штапа у магијско - религиозном народном обичају. Лиле, лилање или олалија, је народни обичај код Срба пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Петровдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.[1]

Године 2017, на предлог Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице, Обичај паљења петровданских лила или лилање уврштено је на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Вук Караџић о лилама[уреди]

»Лила (брезова или трешњова) оно што се огули са брезове или тређшњове коре као хартија. Лила има у себи смоле и може горети као луч.«[3]

О имену[уреди]

По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Parilia посвећен римском божанству Palesu , кога су римски пастири празновали 21. априла. А имена оратник и оратница којим се понегде означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори). [1]

Обичај[уреди]

Млађи свијет пали лиле. Упаљене лиле баца преко кровова и носи око торова изговарајући: „Лила гори , жито роди“, или „ Машала, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“. У неким крајевима се на покладе пале велике гомиле сламе које би затим дјеца, дјевојке и момци прескакали „ради здравља“. На наше ове обичаје могли су утицати и сродни обичаји затећених домицилних становника Балкана. [1]

Поријекло обичаја[уреди]

Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице. (У Босанској Крајини се каже љуљати и лилати.) [1]

Паљење петровданских лила или лилање[уреди]

Обичај прављења и паљења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти и савије кружно попут ,,ветрењаче“ и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар, а потом суши неколико дана. Централни догађај светковине, односно паљења ватри се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стока се затвара у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле и са њима трче око торова, певајући: „Куда лиле ходиле, туда краве водиле.” У исто време пале се ватре на раскрсницама, где уз песму, игру и шалу овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.

Овај обичај, као карактеристичан за области око Шапца, Лознице, Ваљева, Сјенице, Нове Вароши и Ивањице, 2017. године уврштен је на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.
  2. 2,0 2,1 „Паљење петровданских лила, лилање”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Енографски музеј у Београду. Приступљено 9. 8. 2019. 
  3. ^ Стефановић Караџић В, Српски рјечник, НОЛИТ, Београд, 1972.г.