Литијум карбонат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Литијум-карбонат
литијум карбонат
Називи
Други називи
дилитијум-карбонат, Carbolith®, Cibalith-S®, Duralith®, Eskalith®, Lithane®, Lithizine®, Lithobid®, Lithonate®, Lithotabs® Priadel®
Идентификација
ECHA InfoCard 100.008.239
MeSH Lithium+carbonate
RTECS OJ5800000
Својства
Li2CO3
Моларна маса 73.8909 g/mol
Агрегатно стање бели прах без мириса
Густина 2.11 g/cm³
Тачка топљења 723 °C
Тачка кључања 1310 °C
Опасности
Главне опасности корозиван
Р-ознаке R22, R36
С-ознаке S24
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије
Литијум карбонат
Li2CO3.svg
IUPAC име
Литијум карбонат
Клинички подаци
Продајно име Литијум карбонат
Начин примене орално
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост 100%
Везивање протеина не везује се
Метаболизам нема
Полувреме елиминације 20 ч.
Излучивање ренално
Идентификатори
CAS број 554-13-2 ДаY
ATC код N05AN01 (WHO)
Хемијски подаци
Формула CLi2O3
Моларна маса 73.8909

Литијум карбонат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле Li2CO3. Соли литијума спадају у друпу антипсихотика, делују антиманијски и стабилизују афект. Користе се за спречавање осцилација афекта код манично-депресивне психозе (биполарни поремећај афекта). Најчешће се користи литијум карбонат, а поред њега су у употреби и сулфат, цитрат и аспартат литијума.[1]

Хемијске особине[уреди]

Својства[уреди]

Приликом добијања таложи се као бела чврста супстанца и за разлику од карбоната других алкалних метала мало се раствара у води (1,45 грама у 100 g воде на 0 °C, односно 1,38 грама на 15 °C). Са додатком угљен-диоксида ствара се растворни литијум-бикарбонат:

2LiCl + (NH4)2CO3 → Li2CO3↓ + 2NH4Cl
Li2CO3 + CO2 + H2O → 2LiHCO3

Загревањем карбоната на 800 °C у струји водоника настаје оксид:

Li2CO3 → Li2O + CO2

Добијање[уреди]

Може се добити мешањем раствора амонкарбоната и неке литијумове соли. Из добијеног карбоната се даље могу добити неке друге соли литијума (попут нитрата или сулфата) реакцијом са одговарајућом киселином.

Фармакологија[уреди]

Механизам деловања[уреди]

Тачан механизам антиманичног дејства литијума још увек није потпуно разјашњен. Литијум делује на функције неуротрансмитера, функцију ћелијске мембране, метаболизам катјона и воде. Свој главни ефекат литијум остварује блокадом метаболизма инозитол фосфата.[2] Литијум блокира превођење инозитол дифосфата у инозитол монофосфат, због чега је смањена синтеза фосфатидил инозитол бифосфата и диацилглицерола (који су значајни други гласници). Коначан ефекат инхибиције метаболизма инозитол фосфата је смањење ефектра неуротрансмитера на ћелијску мембрану.[3]

Екстрацелуларно, литијум стимулише ефлукс (излазак из ћелије) натријума директном разменом јона и стимулацијом натријум-калијумове пумпе.[4] Заменом калцијумовог или магнезијумовог јона литијумом се повећава пермеабилност (пропустљивост) мембране. Додатно, сматра се да литијум убрзава пресинаптичку разградњу катехоламина.

Новија истраживања указују на могући утицај литијума на циркадијални ритам, модификацију ексспресије гена, или азотоксидни пут у мозгу.

Индикације[уреди]

Литијум сузбија нападе маније и „пегла“ промене расположења па се користи у терапији маничне базе биполарног поремећаја (по потреби са другим антипсихотицима, могућа је и профилактичка примена), код алкохолизма у коме долази до смене маније и депресије и код шизоафективних поремећаја (мешавина схизофреније и поремећаја афекта). Литијум не делује на неуротичке депресије.[5]

Нежељена дејства[уреди]

Терапијска ширина литијума је јако мала, а нежељени екетки бројни: тремор, атаксија, дизартрија, депресија функције тироидее, полидипсија и полиурија. Током терапије може доћи до појаве нефрогеног diabetes insipidus који се не може поправити вазопресином али може тиазидним диуретицима (уз корекцију дозе литијума). Како литијум лако прелази у млеко, код одојчета се могу појавити летаргија, цијаноза, поремећаји рефлекса и хепатомегалија.

Контраидикације[уреди]

Литијум је контраиндикован код преосетљивости на лек, поремећаја бубражне функције, срчане декомпензације, оштећења спроводног система срца, микседема, хипонатријемије и тешке дехидратације.

Фармакокинетика[уреди]

Литијум карбонат се из дигестивног тракта ресорбије брзо и комплетно. Максималне концентрације у плазми постиже за 30 минута до 2 часа по узимању лека. Брзо се расподељује по телесним течностима, али споро улати у ћелију. Комплетно се излучује урином, а време полуелиминације износи око 20 часова.

Диуретици и нестероидни антиинфламаторни лекови смањују ренални клиренс литијума, па је потребно смањити дозу литијума за око 25%

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Паркес, Г. Д. & Фил, Д. (1973). Мелорова модерна неорганска хемија. Београд: Научна књига. 
  2. Владислав Варагић; Миленко Милошевић (2001). Фармакологија. Београд. ISBN 978-86-7222-022-3. 
  3. Donald Voet; Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 изд.). Wiley. стр. 718. ISBN 9780471193500. 
  4. „Medical use”. 
  5. Група аутора (2006). Ненад Угрешић, ур. Фармакотерапијски водич 3 (PDF). Београд. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 7. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).