Лицидар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лицидарско срце
Лицидерско срце

Лицидар је човек чије је занимање прављење лицидарских колача. Ово занимање (занат) је раније било веома распрострањено у нашим крајевима. Лицидарски колачи се и даље праве у Србији и Хрватској, као један од најлепших сувенира.

Лицидарски колачи су више за гледање него за јело. Неки лицидарски колачи уопште нису за јело јер садрже поред брашна и гипс (да би били лепши и чвршћи). Основна намена им је да буду украс и да се окаче око врата или на зид. Зато није било битно да ли су свежи већ како изгледају.

Лицидари своје производе продају у својим радњама или на вашарима. Деца су на вашарима желела да им родитељи купе тај шарени лицидарски колач (бар онај за јело). Лицидарски колачи могу бити у облику: срца, папуче, гитаре, краве ... Најчешће нису укусни.

Ипак најпознатији колач у облику срца је Лицидарско срце. То срце поред разних украса има и мало огледало. То су момци поклањали девојкама на вашарима као знак своје симпатије.

Историја[уреди]

Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног теста, од којег се праве лицитарски (лицидерски) колачи а занатлије који их праве су лицитари. Још у старом Египта су постојале велике радионице у којима су се правили обредни медени колача. Приликом археолошких ископавања пирамида, уз саркофаге су се често могли наћи и медењаци, као и калупи за њихову израду. Калупи су били различитих облика – животиња, човек, оружје... Из Египта се занат пренео у Европу и то преко Грка и Римљана.

Лицитар на вашару

Реч лицитар долази од аустро-немачке речи Lebzelter, али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач.


Највећи врхунац лицитарског заната је био у доба Аустроугарске монархије. Велики број занатлија, медоколачара, бавио се овим послом који изискује много умешности, времена и труда. Сваки примерак лицитарског колача, било да је он у облику животиње, човека или срца, уникатан је, јер се сваки колач украшава ручно и никада нема два иста примерка.

У Србији се, осим у Београду, овај занат јавља тек у другој половини 19. века. И то као воскарско-лицидерски. Практично је пренет из Војводине где је био развијен у 18. веку. Ова два веома различита заната и по материјалима и по алатима су спојени потребама тржишта - тражње тј. тражња је била мала па су зантлије били приморане да се баве са оба заната. Интересантно је да су се лицидарским занатом бавили Немци а Срби воскарским.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Занати у Пожаревцу крајем 19 и почетком 20. века - Даница Ђорђевић

Спољашње везе[уреди]