Личност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Личност је један од темељних појмова психологије који се односи на непоновљив, релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе.[1] У те особине спадају интелектуалне способности, вредности, мотиви, емоције, циљеви и намере, начин понашања. Личност је динамичка структура коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. Најопштије, то је стабилна организација индивидуалних карактеристика човека на основу које се сваки индивидуа разликује од свих осталих. Према Олпорту, личност је динамичка организација оних психо-физичких система унутар индивидуе који одређују њено карактеристично понашање и њен карактеристичан начин мишљења.[2]

Сигмунд Фројд је дао једну од првих дефиниција личности. Према психоанализи, личност је сложен структурални и динамички систем који обухвата већи број подсистема или инстанци. Зато се психоанализа оријентише на специфично дубинско разматрање несвесних слојева личности, као и на изучавање динамике развоја, укључујући, поред нормалних, и патолошке последице дисхармоничног развоја. Јунг томе додаје још и елементе колективне подсвести који улазе у структуру личности.[3]

Мерење[уреди]

Личност се може квантификовати различитим тестовима. Због чињенице да је личност сложена идеја, димензије личности и скале тестова личности варирају и често су лоше дефинисане. Два главна средства за мерење личности су објективни тестови и пројектне мере. Примери таквих тестова су: инвентар великих пет (BFI), Минесота вишефазни инвентар личности (MMPI-2), Роршахов тест, неуротички упитник личности КОН-2006,[4] или Ајзенков упитник личности (EPQ-R). Сви ови тестови су корисни, јер имају поузданост и валидност, два фактора који чине тест тачним. „На сваку ставку у одређеној мери треба да утиче конструкција основне особине, што доводи до обрасца позитивних интеркорелација све док су све ставке оријентисане (срочене) у истом правцу.”[5] Недавно развијени, и још увек недовољно познати, мерни алат који психолози користе је 16 ПФ. Он мери личност на основу Кателове теорије личности са 16 фактора. Психолози такође користе тај алат као клиничко средство за успостављање дијагнозе психијатријских поремећаја, што помаже у прогнозирању и планирању терапије.[6] Инвентар великих пет је најчешће коришћени мерни алат, јер садржи критеријум који се проширује кроз различите факторе у личности, пружајући психолозима да најтачније информације које се могу прикупити.

Модел пет фактора[уреди]

Личност је често разлаже у статистички идентификоване факторе који се називају великих пет, који су отвореност за искуство, савесност, екстраверзија, прихватљивост и неуротицизам (или емоционална стабилност). Ове компоненте су генерално стабилне током времена. Сматра се да се око половине варијабилности може приписати генетици особе, а не учинцима околине.[7][8]

Референце[уреди]

  1. ^ Corr, Philip J.; Matthews, Gerald (2009). The Cambridge handbook of personality psychology (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86218-9. 
  2. ^ Sadock, Benjamin; Sadock, Virginia; Ruiz, Pedro (2017). Kaplan and Sadock's Comprehensive Textbook of Psychiatry. Wolters Kluwer. ISBN 978-1-4511-0047-1. 
  3. ^ Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  4. ^ Aleksandrowicz JW, Klasa K, Sobański JA, Stolarska D (2009). „KON-2006 Neurotic Personality Questionnaire” (PDF). Archives of Psychiatry and Psychotherapy. 1: 21—22. 
  5. ^ Hogan, Joyce; Ones, Deniz S. (1997), „Conscientiousness and Integrity at Work”, Handbook of Personality Psychology, Elsevier, стр. 849—870, ISBN 978-0-12-134645-4, doi:10.1016/b978-012134645-4/50033-0 
  6. ^ Denis, McKim (2017-11-30). Boundless dominion : providence, politics, and the early Canadian presbyterian worldview. Montreal. ISBN 978-0-7735-5240-1. OCLC 1015239877. 
  7. ^ Lucas & Baird 2004, pp. 473-485.
  8. ^ Briley, D.A.; Tucker-Drob, E.M. (2014). „Genetic and environmental continuity in personality development: A meta-analysis”. Psychological Bulletin. 140 (5): 1303—1331. PMC 4152379Слободан приступ. PMID 24956122. doi:10.1037/a0037091. 

Литература[уреди]

  • Santrock, J.W. (2008).The Self, Identity, and Personality. In Mike Ryan(Ed.). A Topical Approach To Life-Span Development. (pg 411-412). New York:McGraw-Hill.
  • Abramson, L.; M.E.P. Seligman; J. Teasdale (1978). „Learned helplessness in humans: Critique and reformulation”. Journal of Abnormal Psychology. 87 (1): 49—74. PMID 649856. doi:10.1037/0021-843X.87.1.49. 
  • Allport, G. W. (1937). Personality: A psychological interpretation. New York: Holt, Rinehart & Winston.
  • Baron, J. (1982). "Intelligence and Personality." In R. Sternberg (Ed.). Handbook of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Engler, Barbara (2006). Personality Theories. Houghton Mifflin.
  • Foschi R. (2003). L’indagine sulla personalità alle origini della psicologia scientifica francese (1870–1885). Physis, Rivista internazionale di storia della scienza, vol. 40 (1-2), 63-105, ISSN: 0031-9414
  • Handbook of Personality, Third Edition: Theory and Research" by Oliver P. John PhD, Richard W. Robins PhD, and Lawrence A. Pervin PhD, The Guilford Press, New York, 2008
  • Hjelle, L. and D. Ziegler (1992). Personality: Basic Assumptions, Research and Applications. New York: McGraw Hill
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2002). „The European Origins of "Personality Psychology"”. European Psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2003). „The concept of personality in 19th-century French and 20th-century American psychology”. History of Psychology. 6 (2): 123—142. PMID 12817602. doi:10.1037/1093-4510.6.2.123. 
  • Ryckman, R. (2004). Theories of Personality. Belmont, California: Thomson/Wadsworth.
  • Tapu, C.S. (2001). Hypostatic Personality: Psychopathology of Doing and Being Made. Ploiesti: Premier.
  • Mischel, W. (1999). Introduction to Personality. Sixth edition. Fort Worth, Texas: Harcourt Brace.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Buss, D.M., & Greiling, H.(1999). "Adaptive Individual Differences". Journal of Personality, 67, 209-243.
  • Lombardo G.P., Foschi R. (2003), "The Concept of Personality between 19th Century France and 20th Century American Psychology", History of Psychology, 6, 133-142.
  • Lombardo G.P.; Foschi R. (2002). „The European origins of "personality psychology”. European psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134.