Ли Пенг
Ли Пенг | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||
Датум рођења | 20. октобар 1928. | ||||||||||||
Место рођења | Шангај, Република Кина | ||||||||||||
Датум смрти | 22. јул 2019.90 год.) ( | ||||||||||||
Место смрти | Пекинг, Кина | ||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||
Политичка странка | Комунистичка партија Кине | ||||||||||||
|
Ли Пенг (李鹏; Шангај, 20. октобар 1928 — 22. јул 2019) био је 4. премијер НР Кине од 1988. до 1998. године. Током 1990-их, Ли је сматран за другог најутицајнијег човека у Кини, одмах након секретара КП Кине, Ђанга Цемина.
Био је најистакнутији вођа линије унутар КП Кине за гушење протеста на Тјенанмену 1989. године. Био је на власти у периоду великог привредног узлета НР Кине, те је покушао да смањи бирократски систем и покрене већу децентрализацију.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1928. године у Шангају. Његов отац био је Ли Шуосун, један од раних комунистичких револуционара[2] и политички комесар комунистичке Двадесете дивизије.[3] Ли Пенг остао је сироче већ у трећој години живота, када су му оца убили војници Куоминтанга. Посвојио га је Џоу Енлај 1938. године.[4] Џоу му је обезбедио средњошколско школовање у Чунгкингу до 1941, а након тога је студирао у Јенану до 1945. године.[3] Исте је године постао члан Комунистичке партије Кине.[5]
Од 1948. је студирао на московском Институту за инжењеринг енергетике, где се специјализовао на пољу инжењеринга хидроелектрана. Дипломирао је 1954, а током боравка у Москви био је председник Удружења кинеских студената у Совјетском Савезу.[5] у Кину се вратио 1955, након чега је до 1979. пројектовао и руководио бројним пројектима на пољу енергетике широм Кине.[2] Брзо је напредовао након успона Денг Сјаопинга, те од 1979. до 1983. служио као заменик министра и затим министар за енергију.[5] Члан Централног комитета постао је на Дванаестом конгресу КПК 1982, а 1985. је изабран и за члана Политбироа. Круна овог напредовања било је чланство у Сталном комитету Политбироа КПК од 1987. године.[2]
Ли Пенг је до 1988. догурао до функције премијера НР Кине, заменивши Чао Цијанга који је с премијерске функције унапређен у секретара КП Кине. Чао је убрзо смењен с те функције, јер је јавно подржао демонстранте на тргу Тјенанмен. Ли се у том тренутку није чинио као главни избор за премијера јер углавном није подупирао Денгове економске реформе, али се уздигао до те позиције делимично захваљујући оставци дотадашњег секретара КП Кине, Ху Јаобанга, након што га је партија окривила за избијање серије студентских протеста током 1987. године. Ли је постао премијер у време када су инфлација, миграција са села у градове и слично били велики проблеми у Кини. Противио се већим привредним реформама које је заговарао Чао Цијанг. Страх јавности од могућих негативних последица привредних реформи дао је конзервативцима на челу с Пенгом да се јаче супротставе Чаовом приближавању тржишном моделу сличном западњачкоме.
Оно што је драматично обележило почетак Пенговог премијерског мандата били су протести на тргу Тјенанмен 1989. године. Увод у њихов почетак било је масовно жаловање грађана након смрти Ху Јаобанга, за којег се веровало да је уклоњен из партијског руководства због стајалишта прелибералних за вођство КПК.[6] У почетку је било око 100.000 људи,[7] а пекиншки студенти су потицали протесте како би на тај начин дали потицај даљој привредној реформи и либерализацији. Денг Сјаопинг осудио је демонстрације као антипартијске и антисоцијалистичке, а Ли је одбио да се упушта у преговоре с демонстрантима. након што је добио одобрење већине својих колега, укључујући и Денга, Ли је прогласио ратно стање у Пекингу 20. маја 1989, након чега је војска угушила демонстрације 3. и 4. јуна.
Иако је гушење протеста на Тјенанмену наштетило међународном угледу Кине, Ли је и даље остао на свим дотадашњим функцијама и имао плодоносну дугогодишњу каријеру.[2] Преузео је водећу улогу у успоравању економског раста и инфлације, рецентрализовао економију и обезбедио бројне друге бенефиције које су помогле развој привреде.[8]
Претрпео је срчани удар 1993. године, након чега је изгубио део утицаја пред Џу Ђунгцијем, заговорником економске либерализације. Поновно је био изабран за премијера 1993, иако је и Чунгци добио јаку подршку. Ђунгци га је ипак наследио на месту премијера након истека мандата 1998. године.[2] Задње године мандата обележиле су му припреме за покретање свемирског програма Шенџоу.
Након одласка с функције премијера, Ли се задржао у политици, али је углавном обављао церемонијалне функције. После тога је убрзо пензионисан.
Преминуо је 22. јула 2019. године у болници у Пекингу.[9]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
- ^ а б в г д CNN.com
- ^ а б Barnouin and Yu 126
- ^ Fang and Fang 66
- ^ а б в Mackerras, McMillen & Watson 1998, стр. 136
- ^ Pan 2008, стр. 274.
- ^ Keesing's Record of World Events 36,587
- ^ Pickunas
- ^ Martina, Michael; Munroe, Tony (23. 7. 2019). „Li Peng, hardline Chinese leader in Tiananmen crackdown, dies at 90”. Reuters. Приступљено 24. 7. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- "Li Peng, the 'Butcher of Tiananmen,' was 'Ready to Die' to Stop the Student Turmoil". AsiaNews.it. 2003. Retrieved 21 August 2011.
- "32: Li Peng" Asiaweek.com. 1999. Retrieved 10 September 2011.
- Barnouin, Barbara; Yu, Changgen (2006). Zhou Enlai: A Political Life. Chinese University Press. ISBN 978-962-996-280-7.
- Bartke, Wolfgang (1987). Who's Who in the People's Republic of China. K.G. Saur. ISBN 978-3-598-10610-1.
- "China's Parliament Embarrasses Li Peng".BBC News. 15 March 1998. Retrieved 10 September 2011.
- Becker, Jasper. "Protests Spread in China". Tn The Manchester Guardian Weekly. 30 April 1989.
- Bezlova, Antoaneta. "China Corruption Probes Signal Power Plays" Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2002). Asia Times Online. 1 November 2002. Retrieved 19 August 2011.
- Bezlova, Antoneta. "The Princeling and the Protesters" Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јун 2011). Asia Times Online. 19 January 2002. Retrieved 19 August 2011.
- Bristow, Michael. "Tiananmen Leader's 'Diary' Revealed". BBC News. 4 June 2010. Retrieved 21 August 2011.
- "'Downsizing' the Chinese State: Government Retrenchment in the 1990s". The China Quarterly. Issue 175. . Cambridge University Press. 2003..
- "The Man Who Took on the Dissidents: Li Peng (1928–)" CNN.com. 2001. Retrieved 21 August 2008.
- Europa World Yearbook. Taylor & Francis. 2004. ISBN 978-1-85743-254-1.
- Fang, Percy Jucheng, and Fang, Lucy Guinong. (1986). Zhou Enlai: A Profile. Foreign Languages Press.
- Keesing's Record of World Events. Volume 35. 1989.
- Lam, Willy. "China's Elite Economic Double Standard" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. новембар 2016). Asia Times Online. 17 August 2007. Retrieved 18 August 2011.
- Lan, Chen. = 25. 10. 2009.+10:32:06 "Pre-Shenzhou Studies". Shenzhou History. 2004. Retrieved 21 August 2011.
- Mackerras, Colin; McMillen, Donald Hugh; Watson, Andrew (1998). Dictionary of the Politics of the People's Republic of China. Taylor & Francis. стр. 136—. ISBN 978-0-415-15450-5.
- Nathan, Andrew J. "The Tiananmen Papers". Foreign Affairs. January/February 2001. Retrieved 3 November 2010
- Pan, Philip P. (2008). Out of Mao's Shadow: The Struggle for the Soul of a New China. Simon & Schuster. ISBN 978-1-4165-3705-2.
- Pikcunas, Dr. Diane D. "Chinas Great Leap Backward". Freeman: Ideas on Liberty. December 1989. Vol 39; issue 12. Retrieved 4 November 2011.
- Wang Yongxia. "Li Xiaopeng Takes the Post of Vice-Governor of Shanxi, Promises to be "a Good Public Servant". Xinhuanet. 13 June 2008. Retrieved 27 October 2011. [Chinese]
- Wu, Jeff. "Three Gorges Dam"[мртва веза]. The Claremont Port Side. 28 November 2007.
- "Li Peng's Biography". Xinhuanet. 15 January 2002. Retrieved 21 December 2010.
- Ziyang, Zhao (2009). Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. New York: Simon and Schuster. Trans & Ed. Bao Pu, Renee Chiang, and Adi Ignatius. ISBN 978-1-4391-4938-6.