Лобања

С Википедије, слободне енциклопедије
Лобања
VolRenderShearWarp.gif
Детаљи
СистемСкелетни систем
Идентификатори
MeSHD012886
TAA02.1.00.001
FMA54964
Анатомска терминологија
Кости главе мачке — лобања и вилице
Лобања Homo sapiensa — 3D

Лобања или лубања (лат. cranium) или лобањска/кранијална чаура обухвата све оне кости које чине компактни коштани овој у коме је смештен мозак.[1][2] Она подржава структуре лица и обезбеђује заштитну шупљину за мозак.[3] Лобања се састоји од два дела: кранијум и доње вилице.[4] Код људи, ова два дела су неурокраниум и висцерокранијум (костур лица) који укључује мандибулу као највећу кост. Лобања чини највећи предњи део скелета и производ је цефализације — у њој се налази мозак и неколико сензорних структура као што су очи, уши, нос и уста.[5] Код људи ове сензорне структуре су део скелета лица.

Функције лобање укључују заштиту мозга, фиксирање удаљености између очију како би се омогућио стереоскопски вид и фиксирање положаја ушију како би се омогућила звучна локализација правца и удаљености звукова. Код неких животиња, као што су рогати копитари (сисари са копитима), лобања такође има одбрамбену функцију тако што обезбеђује носач (на чеоној кости) за рогове.

Енглеска реч 'skull' је вероватно изведена од старонордијске речи skulle,[6] док латинска реч cranium потиче од грчког корена κρανίον (kranion).

Лобања се састоји од низа спојених равних костију и садржи много форамина, фоса, процеса и неколико шупљина или синуса. У зоологији постоје отвори у лобањи који се називају фенестре.

Коштани део главе код већине кичмењака изграђен је из лобање и костију вилица. Кичмењаци који имају компактну лобању називају се craniata.[7] Кости лобање чине: чеона кост, темена кост, клинаста кост, слепоочна кост, потиљачна кост и ситаста кост.

Структура[уреди | уреди извор]

Људи[уреди | уреди извор]

Кости ин ситу
Анатомија равне кости - периостејум неурокранијума је познат као перикранијум
Људска лобања са предње стране
Бочне кости лобање

Људска лобања је коштана структура која формира главу у људском скелету. Она подржава структуре лица и формира шупљину за мозак. Као и лобање других кичмењака, она штити мозак од повреда.[8]

Лобања се састоји од три дела, различитог ембриолошког порекла - неурокранијума, шавова и скелета лица (који се назива и membraneous viscerocranium). Неурокранијум (или мождани омотач) формира заштитну лобањску шупљину која окружује мозак и мождано стабло.[9] Горње области лобањских костију формирају калварију (капу лобање). Мембрана висцерокранијум укључује мандибулу.

Шавови су прилично крути спојеви између костију неурокранијума.

Скелет лица формирају кости које подржавају лице.

Клинички значај[уреди | уреди извор]

Краниосиностоза је стање у коме се један или више фиброзних шавова у лобањи новорођенчета прерано спајају,[10] и мењају образац раста лобање.[11] Пошто се лобања не може ширити окомито на спојени шав, она више расте у паралелном правцу.[11] Понекад резултујући образац раста обезбеђује неопходан простор за мозак који расте, али резултира абнормалним обликом главе и абнормалним цртама лица.[11] У случајевима у којима компензација не обезбеђује довољно простора за мозак који расте, краниосиностоза доводи до повећаног интракранијалног притиска што може довести до оштећења вида, поремећаја спавања, потешкоћа у исхрани или оштећења менталног развоја.[12]

Лобања улубљеног бакра је феномен у коме интензиван интракранијални притисак унакава унутрашњу површину лобање.[13] Назив потиче од чињенице да унутрашња лобања изгледа као да је тучена чекићем са куглицом, какав често користе казанџије. Стање је најчешће код деце.

Повреде и третман[уреди | уреди извор]

Повреде мозга могу бити опасне по живот. Обично лобања штити мозак од оштећења својом тврдом непопустљивошћу; лобања је једна од најмање деформабилних структура пронађених у природи којој је потребна сила од око 1 тоне да смањи пречник лобање за 1 cm.[14] У неким случајевима, међутим, код повреде главе, може доћи до повишеног интракранијалног притиска кроз механизме као што је субдурални хематом. У овим случајевима повишен интракранијални притисак може изазвати хернијацију мозга из форамена магнума („конинг“), јер нема простора за проширење мозга; ово може довести до значајног оштећења мозга или смрти осим ако се не изврши хитна операција за смањење притиска. Због тога се пацијенти са потресом мозга морају изузетно пажљиво пратити.

Сежући из времена неолита, понекад се изводила операција лобање која се звала трепанација. Ово је укључивало бушење отвора у лобањи. Испитивање лобања из овог периода открива да су пацијенти понекад преживели много година након захвата. Чини се вероватним да је трепанирање такође вршено искључиво из ритуалних или верских разлога. Данас се ова процедура и даље користи, али се обично назива кранијектомија.

У марту 2013, по први пут у САД, истраживачи су заменили велики проценат лобање пацијента прецизним, 3Д штампаним полимерним имплантатом.[15] Отприлике 9 месеци касније, на једној Холанђанки је извршила прва потпуна замену лобање са 3Д штампаним пластичним уметком. Боловала је од хиперостозе, која је повећала дебљину њене лобање и компримовала њен мозак.[16]

Студија коју су 2018. године спровели истраживачи са Харвардске медицинске школе у Бостону, коју су финансирали Национални институти за здравље (NIH), сугерише да уместо да путују крвљу, постоје „сићушни канали“ у лобањи кроз које се имунске ћелије комбинују са коштаном сржи богатим подручјима упале након повреде можданог ткива.[17]

Трансродне процедуре[уреди | уреди извор]

Хируршка промена полно диморфних црта лобање може се извести као део операције феминизације лица, скупа реконструктивних хируршких процедура које могу изменити мушке црте лица како би их по облику и величини приближиле типичним женским цртама лица.[18][19] Ове процедуре могу бити важан део третмана трансродних особа са родном дисфоријом.[20][21]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јовановић,, Славољуб В. Надежда А. Јеличић (2000). Анатомија човека – глава и врат. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0604-4. 
  2. ^ Јовановић,, Славољуб В. Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига. 
  3. ^ „skull”. Merriam-Webster Dictionary. Архивирано из оригинала 17. 2. 2015. г. 
  4. ^ Tim D. White, Michael T. Black, Pieter Arend Folkens (2011-01-21). Human Osteology (3rd ed.). Academic Press. стр. 51. ISBN 9780080920856. 
  5. ^ „Cephalization: Biology”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 2. 5. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2016. 
  6. ^ „Definition of skull | Dictionary.com”. www.dictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-06. 
  7. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  8. ^ Alcamo, I. Edward (2003). Anatomy Coloring Workbook (на језику: енглески). The Princeton Review. стр. 22—25. ISBN 9780375763427. 
  9. ^ Mansour, Salah; Magnan, Jacques; Ahmad, Hassan Haidar; Nicolas, Karen; Louryan, Stéphane (2019). Comprehensive and Clinical Anatomy of the Middle Ear (на језику: енглески). Springer. стр. 2. ISBN 9783030153632. 
  10. ^ Silva, Sandra; Jeanty, Philippe (1999-06-07). „Cloverleaf skull or kleeblattschadel”. TheFetus.net. MacroMedia. Архивирано из оригинала 13. 2. 2008. г. Приступљено 2007-02-03. 
  11. ^ а б в Slater, Bethany J.; Lenton, Kelly A.; Kwan, Matthew D.; Gupta, Deepak M.; Wan, Derrick C.; Longaker, Michael T. (април 2008). „Cranial Sutures: A Brief Review”. Plastic and Reconstructive Surgery. 121 (4): 170e—8e. PMID 18349596. S2CID 34344899. doi:10.1097/01.prs.0000304441.99483.97. 
  12. ^ Gault, David T.; Renier, Dominique; Marchac, Daniel; Jones, Barry M. (септембар 1992). „Intracranial Pressure and Intracranial Volume in Children with Craniosynostosis”. Plastic and Reconstructive Surgery. 90 (3): 377—81. PMID 1513883. doi:10.1097/00006534-199209000-00003. 
  13. ^ Gaillard, Frank. „Copper beaten skull”. Radiopaedia. Архивирано из оригинала 25. 4. 2018. г. Приступљено 25. 4. 2018. 
  14. ^ Holbourn, A. H. S. (9. 10. 1943). „Mechanics of Head Injuries”. The Lancet. 242 (6267): 438—41. doi:10.1016/S0140-6736(00)87453-X. 
  15. ^ „3D-Printed Polymer Skull Implant Used For First Time in US”. Medical Daily. 7. 3. 2013. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 24. 9. 2013. 
  16. ^ „Dutch hospital gives patient new plastic skull, made by 3D printer”. DutchNews.nl. 26. 3. 2014. Архивирано из оригинала 28. 3. 2014. г. 
  17. ^ Cohut, Maria (29. 8. 2018). „Newly discovered skull channels play role in immunity”. Medical News Today. Приступљено 30. 8. 2018. 
  18. ^ Ainsworth, Tiffiny A.; Spiegel, Jeffrey H. (2010). „Quality of life of individuals with and without facial feminization surgery or gender reassignment surgery”. Quality of Life Research. 19 (7): 1019—24. PMID 20461468. S2CID 601504. doi:10.1007/s11136-010-9668-7. 
  19. ^ Shams, Mohammad Ghasem; Motamedi, Mohammad Hosein Kalantar (9. 1. 2009). „Case report: Feminizing the male face”. ePlasty. 9: e2. PMC 2627308Слободан приступ. PMID 19198644. 
  20. ^ World Professional Association for Transgender Health. WPATH Clarification on Medical Necessity of Treatment, Sex Reassignment, and Insurance Coverage in the U.S.A. Архивирано 30 септембар 2011 на сајту Wayback Machine (2008).
  21. ^ World Professional Association for Transgender Health. Standards of Care for the Health of Transsexual, Transgender, and Gender Nonconforming People, Version 7. Архивирано 3 март 2012 на сајту Wayback Machine pg. 58 (2011).

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јовановић,, Славољуб В. Надежда А. Јеличић (2000). Анатомија човека – глава и врат. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0604-4. 
  • Јовановић,, Славољуб В. Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]