Ловачки авион

Из Википедије, слободне енциклопедије
Совјецки / Руски ловци Јак-3, Су-27, МиГ-29М2 и Сухој ПАК ФА.

Ловачки авион је војни авион, првенствено је пројектован за борбу ваздух-ваздух, против привничких ваздухоплова, за превласт у ваздушном простору. Карактерише га брзина, покретљивост, мала величина и умањена уочљивост.

Многи ловци имају допунске, ограничене могућности за нападе на земаљске циљеве, а неки су пројектовани за двоструку намену ловца-бомбардера, Често се авиони, који и не испуњавају стандардне дефиниције, називају да су ловци. Ово се користи, у рекламне сврхе, због политичких или национално безбедносних разлога и слично.[1]

Главни задаци ловца су да успостави превласт у ваздушном простору, изнад бојишта.[а] Од Другог светског рата, постизање и одржавање стања супериорности у ваздушном простору, сматра се неопходним за победу у конвенционалном ратовању.[3] Успех или неуспех напора једне од зараћених страна да стекну превласт у ваздушном простору зависи од више фактора, укључујући вештине својих пилота, примењених тактичких поступака, примењене доктрине, а и бројности авиона ловаца. Због важности превласти у ваздушном простору, присутна је стална трка и такмичиње у развоју и производњи технолошки супериорнијих ловачких авиона, у што већем броју, а то захтева значајно улагање из буџета, издвојеног за укупне модерне оружане снаге.

Савремени авиони 4. и 5. генерације су мање или више вишенаменски, тако да поред извршавања задатака традиционално намењених ловцу, они успешно извршавају и задатке подршке, извиђања и других специјалних задатака.

Према неким претпоставкама, будући ловац 6. генерације биће беспилотан. Они се већ увелико развијају, а успешно ће се користити и за уништавање циљева и на земљи и мору. Ово ће смањити губитак летачког особља, поједноставити и олакшати употребу, а и значајно смањити укупне трошкове. Укинуће се ограничења о преоптерећењу, што је наметнуто границама издржљивости људског тела, пилота.[4]

Србија је оперативно користила авионе Блерио XI у Балканским ратовима.
Слетање авиона на HMS фуриос.

Историјски преглед развоја ловца[уреди]

Прва употреба авиона у оружаној борби у ваздушном простору је била употребом личног наоружања пилота. Авиони су се међусобно приближавали и пилоти су користили пиштоље и пешадијске пушке, покушавајући да погоде непријатеља или да му онеспособе авион. Брзо је схваћено да оружје треба фиксно уградити у структуру авиона (ловца), тако да се пилот усредсреди на летење и на усмеравање свога авиона и оружја према непријатељу за ефикасно отварање ватре на њега. Ловци су се затим интезивно развијали пре Првог светског рата, а посебно им је порасла борбена примена током његовог трајања за уништавање непријатељских авиона, дирижабла и аеростата, коришћених за извиђање и за корекцију артиљеријске ватре. Рани ловци су били врло мали и лако наоружани у односу на каснија решења, а већина су били двокрилци са дрвеном решеткастом структуром, прекривеном платненом оплатом и ограниченом брзином на око 170 km/h. Као контрола ваздушног простора изнад бојишта постајало је све значајније за све велике силе развијање и производња ловаца за подршку својих војних операција. Између два рата, дрво је углавном замењено челичним цевима, затим од алуминијума. Касније је доминирала алуминијумска структура од оквира, ребара, уздужника и оплате.

Викерс F.B.5 је један од првих британских авиона, уведених у борбене операције, током Првог светског рата.

Од Другог светског рата, углавном су ловачки авиони били металне структуре, једнокрилци наоружани митраљезима и топовима а постизали су брзину и до 750 km/h. Већина ловаца су у томе периоду били са једним мотором, али је било и двомоторних. Међутим, они су више коришћени и за проширене намене, као што су ноћни ловци опремљени примитивним радарима.

До краја Другог светског рата, млазни мотори су заменили клипне за погон ловачких авиона, што је додатно повећава њихову брзину. Пошто се значајно побољшао однос снаге и тежине мотора, фаворизовала се концепција са два мотора, првенствено због повећања поузданости и преживљавања оштећења авиона у борби. Уведено је избациво седиште, тако да пилот може катапултирањем напустити тешко оштећени авион. Уведена је кабина под притиском, а и анти-G одела за стварање услова повећања издржљивости пилота на екстремним оптерћењима, током маневрисања.

Током педесетих година двадесетог века, ловци су почели бити опремани радарима, јер је постало неопходно да пилот што пре открије непријатеља и да стекне предност заузимање позиције и први да нападне. Од тада, су могућности радара брзло расла и сада је основни метод аквизиције гађања. Напредовала је аеродинамика авиона, уведена су тања стреаста крила за услове крозвучних и надзвучних брзина лета. Унапређена је технологија структуре авиона, замењено је спајање елемената од лима закивањем, фрезованом од великих плоча легура. Превазиђена је проблематика аеродинамике надзвучног лета, а посебно проблеми и специфичности стабилности и управљивости у тим условима. Убрзано су остварени ловци са брзинама лета двосртуко већим од брзине звука. Код тих авиона су се повећали проблеми управљања, стабилности и деградирају се летне карактеристике у маневру.

У раним шездесетим годинама двадесетог века ракете ваздух-ваздух су сматране да су довољне и да могу потпуно избацити ватрено наоружање ловца. Међутим, ту заблуду је рат у Вијетнаму разоткрио са првим варијантама америчких авиона F-4 фантом. Показало се као велики њихов недостатак у директним борбама са совјетским МиГ-21, пошто после почетне борбе на дистанци, коју авиони преживе, обавезно настаје блиска у којој су топови (калибра од 20 до 30 mm) нису замењиви, па се од тада ловци обавезно опремају са топом и поред ракета. Савремени ловци носе више ракета ваздух-ваздух, а и остали борбени авиони их носе за самоодбрану (пример су A-10).

Седамдесетих годинама двадесетог века двопроточни турбомлазни мотор је заменио класични турбомлазни, повећана је економичност потрошње горива, што је повећало борбену ефикасност ловца у већем тактичком радијусу и аутономији лета. Уводили су се нови материјали и технологија за израду структуре, а почели су се усвајати и први склопови од композитних материјала.

Увођењем моћних и поузданих рачунара, одбрамбени системи постали су далеко ефикаснији. Да би се ово превазишло, нагло се развијала технологија смањене уочљивости авиона (енгл. stealth technologies). Први корак је био да се пронађе начин за смањење рефлексије авиона на радарску „осветлење”, изолацију мотора од топлотног зрачења и смањивање компромитујућег зрачења властитих сензора.[2][4][5]

Блерио XI први ловачки авион Србије са уграђеним оружјем на структуру, 1915. године.

Ловци са клипним моторима[уреди]

Први светски рат[уреди]

На структуру авиона Блерио XI, са називом „Олуј”, уграђен је један митраљез Шварцлозе, 1915. године и то је био први наоружани авион у Српској авијацији. Овај авион је коришћен за извиђање Баната, ометање комуникација Аустроугарске војске а коришћен је и за заштиту српске територије од налета аустроугарских авиона, па је на тај начин постао први српски ловац у смислу тог времена.[6]

Британски ловац Викерс F.B.5, двосед с потисном елисом, мотором од 100 KS, брзином 115 km/h и плафоном лета од 3.000 m је почео учешће у Првом светском рату 1915. године. Стрелац је на предњем седишту имао покретни митраљез Луис.

Да би се ослободио носни део трупа и у њему омогућила фиксна уградња ватреног оружја коришћена је и конфигурација авиона са потисном елисом, иза кабине пилота. Међутим, авиони у тој конфигурацији су постизали мање максималне брзине, што је за ловца хендикеп. Уграђени мотор испред пилота истога штити при удару о земљу при удесу и обарању у борби. У случају иза пилота (потисна елиса), супротно је. Мотор „укуцава” пилота у тло, услед своје велике масе и силе инерције.

Аеро DH.2 са потисном елисом.

У децембру 1914. године, француски пилот Ролан Гарос је фиксно уградио на свој авион митраљез, који дејствује кроз поље елисе, чије је кракове импровизовано заштитио металним плочама. Такав авион је он први пут полетео у марту 1915. године. С њим је оборио први немачки авион, 1. априла 1915. године. Укупно је с њим имао три победе, у току периода од три недеље, пре него што је и сам био оборен, 18. априла. Олупину његовог авиона, заједно са тако заштићеном елисом Немци су заробили.

Након тога Французи користе Нијепор N.10 са митраљезом на горњем крилу који дејствује изнад елисе.

Немци су на свој Фокер E.I, 1915. године, уградили митраљез Максим са атомацким синхронизатором дејства митраљеских зрна кроз део поља између кракова елисе. То је била велика предност, која је допрнела тренутном обезбјеђењу превласти у ваздушном простору. У томе периоду је ловац Фокер E.I је постао надмоћан на западном фронту. Већ 1916. године и савезнички авиони имају митраљезе са синхроним дејством између кракова елисе, па почиње својеврсна трка у иновацијама са све већом борбеном ефикасношћу ловачких авиона, па и равнотежа у ваздушном простору западног фронта.

Интеграција ватреног оружја у структуру трупа испред пилота, значајно је унапредила ловачки авион. Усмеривањем авиона према циљу једновремено се усмерава и његово оружје. Пилот се може искључиво концентрисати на летење и маневрисање према позицији и понашању противника. Поред осталог, ако оружје заглави било му је на дохват руку за евентуалну мању интервенцију.

Дорније Do D-I, горње крило конзолно са упорницама, а доње без упорница, потпуно слободно.

Употреба металних конструкција авиона пре Првог светског рата је прива примењена од стране Брегуја, али највише је примењиван у Фокеру, који је користио хром-молибденске челичне цеви за структуру трупа за све своје борбене пројекте, а немачки инжењер Хуго Јункерс је развио две металне конструкције. Једног ловца једнокрилца, конзолне концепције, искључиво експерименталног са називом Јункерс J.2. На основу тога искуства развио је Јункерс J.1, којих произведено четрдесет примерака. Структура је направљена од валовитог дуралуминијума (због веће крутости, па и носивости). Та технологија је демонстрирана на авиону крајем 1915. године. Дорниер је први развио ловца Дорније Do D-I са преднапрегнутим алуминијумом и конзолним крилом, концепција која ће заменити све дотадашње у 1930. години.

Као колективно борбено искуство, успешни пилоти су развијали и оно расло. Посебно су се доказали Освалд Боелцке, Мак Имелман и Едвард Манок, који су развили иновативне тактичке формације и маневре за побољшање борбене ефикасности својих ваздухопловних јединица.

Крајем рата ловци су углавном били двокрилци, са максималним брзинама 180-220 km/h, најчешће наоружани са по два митраљеза, пушчаног калибра, са сихроним дејством кроз поље елисе, плафон лета им се кретао до 7.000 m.

Савезнички и немачки (пре 1918.) пилоти Првог светског рата нису имали падобране, тако да пожар или лом структуре авиона током лета су често за њих били фатални. Падобрани су развијени после 1918. године, пошто су претходно коришћени на балонима, а усвојени су од стране немачке летеће службе током те године.

У априлу 1917. године, током кратког периода немачке превласти у ваздушном простору, животни век једног британског пилота износио је просечно 93 сата летења, или око три недеље активне службе. Више од 50.000 пилота, на обе зараћене стране, погинули су током рата.[5][7][8][9][10]

Међуратни период (1919–1938.)[уреди]

Сматра се да је немачки авион
Фокер D.VII био најуспешнији ловац Првог светског рата. После пораза, по мировном уговору, Немци су морали све преостале предати савезницима.

Период до доласка нациста на власт у Немачкој је карактеричан са заобилазним развојем ваздухопловства едукацијом кадра и у условима ембарга након пораза у прошлом рату. Интезивно и масовно су се бавили једрличарством и спортском авијацијом, кроз шта су стварали кадар аеродинамичара, конструктора структуре и врхунских пилота. То је био озбиљан базни капацитет за каснији развој масовне борбене авијације. До 1930. године произвели су двокрилце са максималном брзином до 360 km/h, затим до 1936. једнокрилце са максималном брзином до 500 km/h и фиксним стајним трапом. Од тада су касније развијали и производили једнокрилце, чистих линија, са увлачећим стајним трапом, који су лако уведени у ратне операције другог светског рата[б][5]

Остале светске силе нису имале политичка ограничења за развој борбене авијације, али јесу били ограничени малим буџетима, планираним за ту делатност. Били су конзервативни у избору при набавци својих ловачких авиона. Углавном су опремани двокрилцима, који су остали популарни међу пилотима због њихове агилности. На тај начин су заостајали за савременим трендовима развоја ловачког авина. Пројекти, као што су Глостер гладијатор, Фиат CR.42 и Поликарпов И-15 су били уобичајени и крајем тридесетих година двадесетог века, а многи су остали и даље у оперативној употреби, све до 1942. године. Савезнички ловци су затечени Другим светским ратом, у концепцији двокрилаца пресвучени платненом облогом.

Наоружање на ловцу почело је да се уграђује у структуру крила, изван поља елисе, иако је већина пројеката задржало два митраљеза са уређајима за синхронизацију ватре, директно испред пилота, где се постиже највећа прецизност гађања и где је најкрућа структура. Гађање са овог традиционалног положаја, такође је лакше, оружје дејствује директно напред у смеру лета авиона, све до границе домета оружја. За ефикасно дејство ватреног оружја из крила потребно је извршити сложено подешавање на земаљском гудобрану (насип од земље са метом), тако да пуцају под углом, путање њихових метака се пресецају у жељеној тачки, удаљеној испред ловца. До калибра од 7,62 mm су митраљези, а изнад тога су топови. Ловци нису користили тешко оружје, то се сматрало контрапродуктивно, пошто му значајно повећава масу и габарите. Ротациони клипни мотор је био популаран током Првог светског рата, брзо је нестао из употребе, његов развој је показао лимитиране могућности у постизању веће снаге. Углавном су замењени стационарним радијалним мотором, иако је био велики напредак и линиских. Моторима је повећана снага током њиховог бурног периода развоја, достигнуто је око 130 kW у 1918. години, на авиону Фокер D.VII. Мотор авиона Куртис P-36 је поседовао снагу до 670 kW, у 1938. години. Настала је конкуренција између елегантних линијских мотора (мање чеоне површине) и поузданијих радијалних. На морнаричким авионима су више коришћени радијални мотори, а на копненим чешће линијски. Радиални мотор је мање рањив, пошто нема расхладни систем, али му је повећан чеони аеродинамички отпор. Линиски мотори често имају већи однос снаге и масе, али су радијални отпорнији на оштећења у борби.

Нека ваздухопловства су експериментисала са „тешким ловцима”. То су били већи авиони, обично двомоторни, углавном настали модификацијама лаких и средњих бомбардера. Они су носили више горива у унутрашњим резервоарима (самим тим, био им је и већи долет). Носили су теже наоружање него једномоторни ловци. У борби, су се ови „тешки ловци” показали троми, у односу на агилније једномоторне.

Основни фактор за иновације ловца, све до периода брзог поновног наоружавања пред почетак Другог светског рата, нису били војни буџет, већ такмичење у престижу у цивилној авијацији. Авиони пројектовани за ову престиж уносили су иновације попут поједностављења решења и снажније моторе, што је касније нашло примену у развоју ловачких авиона Другог светског рата. Чак је био уведен систем награђивања за иновације у области аеродинамике, погона, структуре, напредних материјала итд.

На самом крају међуратног периода у Европи се водио Шпански грађански рат. То је била само могућност немачког, италијанског и совјетског ратног ваздухопловства да испитају своју најновије ловачке авионе и да стечена сазнања и искуства уграде у њихову доградњу Све стране су послале разне типове авиона да подрже своју страну у сукобу. Битка авиона ловаца у ваздушном простору Шпаније, водила се између Месершмита Bf 109 и совјетског Поликарпова И-16. Немачки пројекат је имао знатно више простора за развој, међутим и научене лекције довеле су касније до веома значајних побољшања варијанти у Другом светском рату. Совјети нису успели да одрже корак у трци и упркос новијим типовима који су увођени у оперативну употребу, Поликарпови И-16 су обарани од побољшаних Bf 109 у Другом светском рату, док су совјетски супериорни ловци уведени у оперативну употребу 1942. године.[11] Са своје стране , Италијани су развили неколико једнокрилаца, као што је Фијат G.50, али у малом броју и били су присиљени да наставе са употребом двокрилца Фијата CR.42.[12][13][14]

Југословенски ловачки авион једноседи нискокрилац Рогожарски ИК-3, пројектовао je и развио тим инжењера Љубомира Илића, Косте Сивчева и Слободана Зрнића 1936. године. Његов први прототип је израђен 1938. године, а серијска производња је отпочела 1940. у фабрици авиона Рогожарски А. Д.. Располагало се са само шест примерака овог типа авиона и они су учествовали у Априлском рату, показали су се као равноправни противници у сукобу са немачким Месершмитима. Нажалост, само шест примерака није могло дати никакву предност.[15]

Од раних тридесетих година двадесетог века Јапанци су били у рату, против обе зараћене стране у Кини и против СССР-а, користили су ратно искуство за унапређење ваздухопловства, како за обуку људства тако и у развоју авиона, заменили су двокрилца са модернијим конзолних једнокрилцима и стварили су кадар изузетних пилота за учешће у рату на Пацифику.

На захтев Невила Чемберлена, пред сам рат са Немачком, цела Британска авио-индустрија се модернизовала, што је омогућило прелазак са двокрилаца ловачких авиона, са платненом оплатом, на металне конзолне једнокрилце.

Завршио се период усавршавања концепције двокрилца. Наступила је ера једнокрилаца, почело је увођење у оперативну употребу авиона Хокер харикен и Супермарин Спитфајер, али су и неки ловци двокрилци, из некадашње прве линије, коришћени у почетном делу Другог светског рата.

Шпански грађански рат је био својеврстан полигон за ажурирање борбених тактика борбе у ваздушном простору. Једна од тактичких новина је произашла из тога искуство да четири ловца лете у формацији четири прста (види слику испод), предложену од немачког пилота Вернер Молдерса. Свака ескадрила ловаца је подељена у неколико група од по четири авиона. Формација од четири авиона има две подгрупе („паре”), са вођом и пратиоцем. Један вође „паре” је уједно и вођа целе формације. Ова флексибилна формација обезбеђује пилотима да буду у току актуелне ситуације, а две „паре” могу се према ситуацији раздвојити у сваком тренутку борбе. Четири прста је постала широко прихваћена и коришћена тактичка формација ловаца, током Првог светског рата.[5][16][17]

ЧЕТИРИ ПРСТА3.png
Тактичка формација ловачких авиона.

Други светски рат[уреди]

Други светски рат промовисао је борбу ловачких авиона у ваздушном простору као никада до тада, а и у већем обиму него било којем другом сукобу све до данас. Немачки фелдмаршал Ервин Ромел схватио је ефекат и значај снаге ваздухопловства:

Свако ко се мора борити, чак и са најсавременијим наоружањем, против непријатеља који има потпуну превласт у ваздушном простору, бори се као дивљак против савремених европских војних трупа, са индентичном инфериорношћу и сигурним поразним исходом.

Током рата, ловци обављају задатке из домена своје основне намене, у успостављању превласти у ваздушном простору, кроз директну борбу са противничким ловцима и кроз пресретање и уништавање бомбардера, а и често обављају задатке тактичке подршке из ваздушног простора и извиђање. Пројекат ловца варира широко међу том групацијом борбених авиона. Јапанци и Италијани фаворизују лако наоружане и оклопњене али веома покретне конструкције, као што су јапански Накаџима Ки-27, Накаџима Ки-43 и Мицубиши А6М и италијански Фијат G.50 и Маки C.200. Насупрот томе, пројектанти у Великој Британији, Немачкој, Совјетском Савезу, и САД сматрају да са повећањем брзине ловца расте нормално убрзање па неподношљиво оптерећење пилота у току маневрисања за време вођења међусобне борбе у ваздушном простору, па су своје ловце уместо за екстремни маневар оптимизирали за максималну брзину и велику ватрену моћ. У пракси, лаки ловац, који је веома покретан авион, поседују предност у директној борби ловца са ловцем, што се може превазићи варијацијом тактичке доктрине, а пројекни приступ Италијана и Јапанаца је мањкав, пошто су њихови ловци лоши за пресретање противничког авиона.

Блицкриг је војна доктрина коју је применио немачки Вермахт током Другог светског рата. Ова доктрина се заснивала на обезбеђењу потпуне превласти у ваздушном простору, што је Луфтвафе реализовао својим ловцима пре свех Месершмитом Bf 109, који је био бројчано и борбено супериоран у односу на све типове ловаца, тадашњих противничких земаља у Европи. То је било у почетку при нападу на Пољску, на Француску и при делу Операције Барбароса, били су веома успешни захваљујући изненадним продорима, неспремности противника и његовој неспособности да благовремено реагује у односу на ову супериорну немачку војну доктрину и моћ, посебно у области ваздухопловства. Током Битке за Британију ситуација је већ била другојачија. Сам Британски географски положај је обезбеђивао више времена за откривање ловачких авиона Луфтвафе, а и британски ловци су били приближно равноправни у борби. Осим тога Британска употреба радара, дуж британске источне обале. Радари су били у низу распоређени на торњевима, висине око 300 m, као део система за рано упозорење од напада немачких авиона, првенствено ловачких, као предње заштите у ваздушном простору.[18]

F-47D, експонат у музеју.

На Источном фронту, совјетски снаге ловачке авијације су преоптерећено претрпеле губитке, били су инфериорни у току почетне фазе операције Барбароса. То је био резултат тактичког изненађењс на почетку операције, постојао је велики вакум руковођења у Црвеној армији после великих политичких чистки, као и општег заостајања совјетског развоја и производње у области ваздухопловних технологија, у то време. Совјетско ратно ваздухопловство је имало у наоружању застареле двокрилце И-15 и И-16. Модернији Совјетски пројекти, укључујући МиГ-3, ЛаГГ-3 и Јак-1, још увек нису били у довољном броју у оперативним јединицама. Међутим и та решења су даље била инфериорна у односу на Месершмита Bf 109. Као резултат тога, током првих месеци ове кампање, уништен је велики број совјетских авиона на земљи и у неравноправној борби у ваздушном простору. Међутим, оперативна дубина СССР-а и сурова клима нису били погодни за реализацију превласти у ваздушног простора над тим огромним пространством са врхунским ловачким авионима Луфтвафе, али ипак ограниченог и недовољног тактичког радијуса. Пребазирање ловачке авијације није било једноставно и није могло потпуно пратити напредовање копнене војске.

Превласт у ваздушном простору изнад Москве потпуно је сачувана расположивим ловачким авионима, земаљским противавионским средствима и постављањем физичких препрека од развучених мрежа, помоћу балона (аеростата). Тај почетак немоћи, био је и почетак краја Адолфа Хитлера и Трећег рајха.

У каснијим фазама на Источном фронту, совјетска обука и руковођење знатно побољшани, а такође и њихову одбрандбена технологија. Уведени су суперрорнији ловци Јак-3 и Лавочкин Ла-7, који имао перформансе упоредиве са немачким Месершмитом Bf 109 и Фоке-Вулфом Fw-190. Такође, британски, а касније и амерички ловци су стигли у помоћ на Источни фронт.

Савезничко бомбардовање немачких центара развоја и производње ловачки авиона, све им је више слабио потенцијал да одржање превласти ваздушног простора и изнад територије Немачке, а камоли шире. То су постепено преузимали савезнички ловци Јак-3, Јак-9, P-47 тандерболт, P-51 мустанг, Спитфајер и други.

У јуну 1944. године, савезници су имали скоро потпуну превласт у ваздушном простору изнад територије Западном фронта. То је отворило пут за појачане стратешког бомбардовања немачких градова и индустрије и за тактичко бомбардовање циљева на фронту. Снаге Луфтвафе у великој мери су уклоњене из ваздушног простора, савезнички ловци су више коришћени за подршку копнених снага, ваздух-тло.

Савезнички ловци, по стицању превласти у ваздушном простору изнад европског ратишта, одиграли су кључну улогу у слому Трећег рајха, командант немачког Луфтвафе сумирао је стање када је рекао:[19]

Када сам видео Мустанге изнад Берлина, знао сам је горе критично
Јапански ловац Накаџима Ки-43

Борба за превласт у ваздушном простору над Пацификом почела је Јапанским нападом Пеарл Харбора. Јапанци оператвно располагали морнаричким авионима, пре свих, Мицубиши А6М, а копнени су били Накаџима Ки-27 и Накаџима Ки-43, у почетку су имали велики борбени успех, јер ови ловци су углавном имали већи долет, покретљивост, брзину и брзину пењања, у односу на савезничке противнике. Поред тога, јапански пилоти су добили одличну обуку и многи су били борбени ветерани из рата Јапана и Кине. Они су брзо стекли превласт у ваздушном простору, над савезницима, који су у овој фази рата прилично неорганизовано деловали, недовољно су били обучени и слабо опремљени, што је допринело доминацији јапанскин ваздухопловних снага на Филипинима, Малезији и Сингапуру и Бурми.

У Америци је била присутна ваздухопловна доктрина, по којој су имали предност велики, аутономно штићени авиони бомбардери велике носивости и великих радијуса дејства, звани летеће тврђаве. При томе је игнорисана и занемарена борба за превласт у ваздушном простору, односно важност ловачке авијације. Последица таквог погрешног прилаза је била да је Америка заостајала у развоју и производњи ловачких авиона, што су при уласку у рат скупо платили, великим губитцима.

То је стање било све до 1943. године, тада су почели савезници да стичу превласт у ваздушном простору над Пацификом. Неколико фактора је допринело овој промени. Прво, пристизала је нова генерација савезничких ловаца као што су Граман F6F хелкет и P-38 лајтнинг, а касније F4U корсер, P-47 тандерболт и P-51 мустанг, почели су да пристижу у већем броју примерака. Ови ловци су надмашили јапанске, у свим елементима важним за борбу, изузев у покретљивости. Остали проблеми са јапанским авионима су расли, како је рат одмицао, као што је недостатак оклопа и лако наоружање, што није одговарало за пресретаче бомбардера и за напад циљева на Земљи и мору. Оно што је најважније, програм и обим обуке у Јапану није успевао да надокнади губитке пилота и да обезбеди довољно добро обученост нових. Насупрот томе, савезници су побољшали квантитет и квалитет пилота који су завршавали комплетне програме обуке.[5][19][20][21]

Технолошке иновације[уреди]

Главни чланци: Аеродинамика и Махов број

Технологија ловачких авиона током Другог светског рата, брзо је напредовала. Клипним моторима ловачких авиона је стално повећавана снага. На почетку Другог светског рата њихова снага је била између 750 kW и 1.000 kW, док је до краја рата нарасла на око 1.500 kW. Пример је Спитфајер, један од ретких ловаца са континуалном производњом током целог рата, био је у 1939. године, са мотором Мерлин II од 770 kW, док је варијанта (Грифон 61) произведена у 1945. имала 1.517 kW. Ипак, ови ловци нису могли значајније повећати максималну брзину због аеродинамичких проблема при уласку у домен стишљивог струјања и појаве локалних ударних таласа, праћених наглим порастом отпора и специфичним проблемима стабилности и управљивости. Прво су се врхови њихових елиса примакли локалном брзином брзини звука. Постало је потпуно јасно да погон авиона са клипним мотором и елисом се приближио граници доприноса у даљем развоју борбених авиона, а првенствено немају будућност за погон ловаца. Почео је озбиљан рад у Немачкој и у савезничким државама на развоју ракетног и турбомлазног погона. Месершмит Me 262 и Глостер метеор су први авиони са Турбомлазним мотором уведени у оперативну употребу 1944. године, на супротним странама, иако је било касно, да значајније то утиче на исход рата, који је био у својој завршној фази.[22][23]

Усавршене су технологије градње структуре, прешло се на систем „монокок”, добила се већа крутост са мањом масом. Значајно су побољшане летне карактерисике и уз усавршено наоружање побољшана је борбена ефикасност.

Све то су пратила нова решења команди лета, уведен је ауто пилот и хидро покретачи. Такође, почела је и озбиљна примена радара.[24][25][26][27]

После Другог светског рата[уреди]

Развој млазних мотора доводи до брзог напуштања ловаца са клипним мотором. Корејски рат потврђује ову тенденцију, и ловци САД F-86 Сејбр и СССР МиГ-15 већ имају и закошена (стреласта) крила као плод најновијих аеродинамичких сазнања. Борба ловаца у Кореји се води топовима и митраљезима, на висинама до 15000 m и брзинама до 1000 km/h, али већ средином 1950-их година уводе се први навођени и самонавођени пројектили ваздух-ваздух.

Даљим развојем радара и пројектила в-в долази до убјеђења да су топови и митраљези застарјело и неефикасно оружје, па се на новим авионима САД (F-4 фантом) и СССР (МиГ-21) највеће брзине преко 2000 km/h с почетка 1960-их година, топови више не уграђују. Сматра се исто да су нови типови подесни и за задатке ловаца-бомбардера, дакле универзални борбени авиони.

Међутим, искуства из Вијетнамског рата, Индијско-пакистанских ратова, и арапско-израелског рата 1967. јасно показују да су ракетни системи в-в далеко од савршених, и на брзу руку се поново уводе топови у наоружање ловаца. Тако F-4 Фантом добија испрва подвјесни топ 20 mm, а касније интегрални шестоцјевни топ Вулкан калибра 20 mm. МиГ-21 добија подвјесни двоцјевни топ калибра 23 mm.

Крајем 1960-их година уводи се у наоружање неких земаља британски ловац-бомбардер Хокер Херијер са могућношћу вертикалног полијетања и слијетања, али брзине не веће од 1200 км-ч.

1970-их и 1980-их година се уводи нова генерација ловаца и ловаца бомбардера (F-16 Фајтинг фалкон, F-15 игл, МиГ-29), знатно боље покретљивости и са електронским системима који се стално побољшавају и усавршавају. У наоружању имају боље ракете са инфрацрвеним самонавођењем и радарским вођењем, и топове.

Ловац са ракеним погоном[уреди]

Ловац са млазним мотором[уреди]

Млазни подзвучни ловац прве генерације[уреди]

Млазни ловац друге генерације[уреди]

Млазни ловац треће генерације[уреди]

Млазни ловац четврте генерације[уреди]

Млазни ловац пете генерације[уреди]

Млазни ловац шесте генерације[уреди]

Лаки и тешки ловци[уреди]

Као новина се уводе авиони смањеног радарског одраза (стелт технологија) и са напредним пројектилима типа испали-и-заборави (fire and forget), да се омогући већа вјероватноћа погађања циља (F-22 раптор). F-22 има и могућност надзвучног крстарења без кориштења додатног сагоријевања у моторима.

Напомене[уреди]

  1. Превласт у ваздушном простору значи остваривање стања, у одређеном времену и у одређеној зони, које сопственим копненим, поморским и ваздухопловним снагама обезбеђује могућност да успешно извршавају постављене борбене задатке, а да се при томе не суочавају са организованим и јачим отпором противника, из ваздушног простора.[2]
  2. Немци су званично поштовали забрану победника у Првом светском рату, али су то фактички изиграли, интезивно и посредно су градили своју супериорност у војним технологијама и у обучености људства. Пример је ваздухопловсво, где је масовност у једриличарству стварала одличне аеродинамичаре, конструкторе и развој напредних материјала. Пилоти једриличари су врхунске обучености, који врло лако и брзо прелазе на моторне летелице, па и борбене намене.[5]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија (1973). Ловачки авион. Пети том. Београд: Војноиздавачки завод. стр. pp. 137 до 144. 
  • Картаничев, Ј. (1979). Сравнение истребителей Второй мировой войны. Зарубежное военное обозрение. 
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг. (на језику: (руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03112-3. 
  • Chant, Christopher (1977). „Messerschmit 109”. II svijetski rat, Avioni (на језику: хрватском). Zagreb: Alfa. стр. 28—31. 

Референце[уреди]

  1. „Non-Standard DOD Aircraft Designations” (на језику: (енглески)). designation-systems. Приступљено 11. 8. 2016. »Non-Standard DOD Aircraft Designations« 
  2. 2,0 2,1 Картаничев (1979). стр. 43-47.
  3. „Mitchell's Theory” (на језику: (енглески)). Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 8. 2016. »Mitchell's Theory« 
  4. 4,0 4,1 „Сравнение истребителей Второй мировой войны” (на језику: (руски)). airpages. Приступљено 11. 8. 2016. »Сравнение истребителей Второй мировой войны« 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Војна енциклопедија (1973). стр. 43-47.
  6. Јанић Ч., Петровић О., (2010.), Век авијације у Србији 1910-2010: 225 значајних летилица , Београд, Аерокомуникације, ISBN 978-86-913973-0-2
  7. Lee, Arthur Gould. No Parachute. London: Jarrolds, 1968. ISBN 0-09-086590-1.
  8. Eric Lawson, Jane Lawson (2002). "The First Air Campaign: August 1914– November 1918". Da Capo Press. p.123. ISBN 0-306-81213-4
  9. Harry Furniss (2000). "Memoirs one: the flying game". Trafford Publishing. ISBN 1-55212-513-0
  10. John Buckley (1998). "Air power in the age of total war". Taylor & Francis. p.43. ISBN 1-85728-589-1
  11. „Messerschmitt Me 109” (на језику: (енглески)). flightglobal/Archive. 1939. Приступљено 14. 8. 2016. »Messerschmitt Me 109« 
  12. Шавров (2002)
  13. Chant (1977). стр. 28-31.
  14. Colonnello Armando François (23 December 1905). „Biplane fighter aces Italy” (на језику: (италијански)). surfcity.kund.dalnet. Приступљено 18. 8. 2016. »Biplane fighter aces Italy« 
  15. Петар Боснић:Операција Шилер, рат шпијуна за ИК-3: Часопис Аеромагазин бр. 12, pp. 32–34, новембар 1999.
  16. Lt Gen (FAF ret) Heikki Nikunen. „Finnish Air Force in World War II, Heikki Nikunen” (на језику: (енглески)). century-of-flight. Приступљено 19. 8. 2016. »Finnish Air Force in World War II, Heikki Nikunen« 
  17. „Finger-four” (на језику: (енглески)). military. Приступљено 19. 8. 2016. »Finger-four« 
  18. greg goebel (12 / 01 jan 15). „Longwave Radar At War / Early American Radar Efforts” (на језику: (енглески)). vectorsite. Приступљено 23. 8. 2016. »Longwave Radar At War / Early American Radar Efforts« 
  19. 19,0 19,1 Stephen E. Sherman (June, 1999). „Aces of the Eighth Air Force in World War Two” (на језику: (енглески)). acepilots. Приступљено 27. 8. 2016. »Aces of the Eighth Air Force in World War Two« 
  20. Eden p. 370
  21. Ireland & Grove p. 182
  22. „Месершмит Me 262” (на језику: (енглески)). stormbirds. Приступљено 29. 8. 2016. »Месершмит Me 262« 
  23. „THE GLOSTER METEOR” (PDF) (на језику: (енглески)). flightglobal. OCTOBER 25TH. 1945. Приступљено 29. 8. 2016. »THE GLOSTER METEOR« 
  24. „Hydromechanical Flight Control System” (на језику: (енглески)). tesionline. Приступљено 29. 8. 2016. »Hydromechanical Flight Control System« 
  25. CHELTENHAM (1986). „Dowty wins vectoredthrust contract” (pdf) (на језику: (енглески)). flightglobal. Приступљено 29. 8. 2016. »Dowty wins vectoredthrust contract« 
  26. William Scheck. „the development of the autopilot” (на језику: (енглески)). century-of-flight.freeola. Приступљено 29. 8. 2016. »the development of the autopilot« 
  27. „The History of Radar” (на језику: (енглески)). h2g2. Jul 14, 2003. Приступљено 29. 8. 2016. »The History of Radar« 

Спољашње везе[уреди]