Пређи на садржај

Лордан Зафрановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Лордан Зафрановић
Лични подаци
Пуно имеЛордан Зафрановић
Датум рођења(1944-02-11)11. фебруар 1944. (81 год.)
Место рођењаМаслиница, НД Хрватска
lordanzafranovic.com
Веза до IMDb-а

Лордан Зафрановић (Маслиница, Шолта, 11. фебруар 1944) је југословенски и хрватски режисер.

Живот

[уреди | уреди извор]

Дипломирао је књижевност и ликовну уметност на Педагошкој академији у Сплиту. После тога студирао је и дипломирао филм и режију у Прагу, на ФАМУ (један из групе југословенских режисера познатих по називу „Прашка школа“). Његови најбољи филмови су прожети снажном осудом: национализма, ратних злочина и геноцида у Другом светском рату.

Као млад је са филмском екипом у вријеме Југославије радио на снимању близу усташког логора Јасеновац, гдје се први пут сусрео са архивском филмском грађом, фотографијама, свједочењима и документима о усташким злочинима. У једночасовном интервјуу који је 2011. дао за Радио-телевизију Републике Српске, изјавио је да је овај сусрет са усташким злочинима у Јасеновцу на њега оставио „страховит утисак“, што је обиљежило његову каријеру и навело га да сними Окупацију у 26 слика, Крв и пепео Јасеновца (1983), Пад Италије, Вечерња звона, „Залазак столећа / Тестамент Л. З.“ и друге.

Снимао је суђење усташи Андрији Артуковићу 1986, што га је у вријеме доласка ХДЗ на власт довело у сукоб са Фрањом Туђманом. У интервјуу за РТРС 2011. је изјавио да се 1989. и 1990. вратио велики број усташа у Југославију, те да је дошло до масовне смјене запослених у тадашњој Радио-телевизији Загреб. Ово га је онемогућило да заврши филм о суђењу Андрији Артуковићу. Са Фрањом Туђманом је дошао у сукоб 1989. и 1990. око броја жртава у усташком логору Јасеновац. Зафрановић је том приликом Туђмана назвао „историчарем аматером“. Пошто је 1991. страховао да ће његов филм бити уништен, узео је негатив филма о суђењу Андрији Артуковићу и уз помоћ пријатеља отишао у Словенију, а одатле у Беч па Клагенфурт, затим у Париз, да би се поново вратио у Беч и Праг гдје је завршио филм. Према његовим ријечима, због филма о суђењу Андрији Артуковићу је на њега „покренут лов“ и „позив на ликвидацију“ у јавним медијима Хрватске. Због документарног филма „Крв и пепео Јасеновца”, Фрањо Туђман га је прогласио „непријатељем хрватског народа“.

Зафрановић од 1991. живи у Прагу, а приликом примања награде Лифка 2011. је изјавио да је почео да се враћа у Хрватску, али да и даље живи на релацији Праг-Загреб.

Награде

[уреди | уреди извор]

Добитник је многих награда, између осталог добио је и признање Златна арена за режију у Пули 1986. године и награду за животно дело Мартовског фестивала.[1] Јуна 2024. додељена му је чешка награда „Trebbia”.[2]

Филмови

[уреди | уреди извор]
Филмови које је режирао Лордан Зафрановић
Год. Назив Жанр Награда
1969. Недеља
1972. Убиство у ноћном возу
1973. Кроника једног злочина
1975. Муке по Мати
1978. Окупација у 26 слика
1981. Пад Италије
1983. Крв и пепео Јасеновца
1984. Ујед анђела
1986. Вечерња звона
1988. Халоа — празник курви
1994. Залазак стољећа / Тестамент Л. З.
1995. Освета је моја
2011. Тито: Посљедњи свједоци тестамента
2024. Златни рез 42 - у припреми

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Лордан Зафрановић добитник награде за животно дело Мартовског фестивала”. Politika Online. Приступљено 2024-03-22. 
  2. ^ Т, Б. Г. „Лордану Зафрановићу међународна награда у Прагу”. Politika Online. Приступљено 2024-06-11. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лордан_Зафрановић&oldid=29568380”