Лордан Зафрановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лордан Зафрановић
Zafranovic.JPG
Пуно име Лордан Зафрановић
Датум рођења (1944-02-11) 11. фебруар 1944. (72 год.)
Место рођења Маслиница (Демократска Федеративна Југославија)
IMDb веза

Лордан Зафрановић (Маслиница, Шолта, 11. фебруар 1944) је југословенски и хрватски режисер.

Живот[уреди]

Дипломирао је књижевност и ликовну уметност на Педагошкој академији у Сплиту. После тога студирао је и дипломирао филм и режију у Прагу, на ФАМУ (један из групе југословенских режисера познатих по називу „Прашка школа“). Његови најбољи филмови су прожети снажном осудом: национализма, ратних злочина и геноцида у Другом светском рату.

Као млад је са филмском екипом у вријеме Југославије радио на снимању близу усташког логора Јасеновац, гдје се први пут сусрео са архивском филмском грађом, фотографијама, свједочењима и документима о усташким злочинима.[1] У једночасовном интервуу који је 2011. дао за Радио-телевизију Републике Српске, изјавио је да је овај сусрет са усташким злочинима у Јасеновцу на њега оставио „страховит утисак“, што је обиљежило његову каријеру и навело га да сними Окупацију у 26 слика, Крв и пепео Јасеновца (1983), Пад Италије, Вечерња звона, „Залазак столећа / Тестамент Л. З.“ и друге.[1]

Снимао је суђење усташи Андрији Артуковићу 1986, што га је у вријеме доласка ХДЗ на власт довело у сукоб са Фрањом Туђманом.[1] У интервјуу за РТРС 2011. је изјавио да се 1989. и 1990. вратио велики број усташа у Југославију, те да је дошло до масовне смјене запослених у тадашњој Радио-телевизији Загреб.[1] Ово га је онемогућило да заврши филм о суђењу Андрији Артуковићу.[1] Са Фрањом Туђманом је дошао у сукоб 1989. и 1990. око броја жртава у усташком логору Јасеновац.[1] Зафрановић је том приликом Туђмана назвао „историчарем аматером“.[1] Пошто је 1991. страховао да ће његов филм бити уништен, узео је негатив филма о суђењу Андрији Артуковићу и уз помоћ пријатеља отишао у Словенију, а одатле у Беч па Клагенфурт, затим у Париз, да би се поново вратио у Беч и Праг гдје је завршио филм.[1] Према његовим ријечима, због филма о суђењу Андрији Артуковићу је на њега „покренут лов“ и „позив на ликвидацију“ у јавним медијима Хрватске.[1] Због документарног филма Крв и пепео Јасеновца, Фрањо Туђман га је прогласио „непријатељем хрватског народа“.[1]

Зафрановић од 1991. живи у Прагу, а приликом примања награде Лифка 2011. је изјавио да је почео да се враћа у Хрватску, али да и даље живи на релацији Праг-Загреб.[2]

Награде[уреди]

Добитник је многих награда, између осталог добио је и признање Златна арена за режију у Пули 1986. године.

Филмови[уреди]

Филмови које је режирао Лордан Зафрановић
Год. Назив Жанр Награда
1969. Недеља
1973. Кроника једног злочина
1975. Муке по Мати
1978. Окупација у 26 слика
1981. Пад Италије
1984. Муке по Мати, ујед анђела
1983. Крв и пепео Јасеновца
1986. Вечерња звона
1988. Халоа — празник курви
1994. Залазак столећа / Тестамент Л. З.
1995. Освета је моја

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 „Некад Било: Лордан Зафрановић” (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 2011.. Приступљено 11. 12. 2011.. 
  2. „Зафрановић: Награда „Лифка” ми веома значи” (на ср). Дневник онлајн. 21. 7. 2011.. Приступљено 11. 12. 2011.. 

Спољашње везе[уреди]