Лотосова сутра

Јапанска илустрација која приказује беле лотосе у 25. поглављу: „Универзална капија” Лотосове сутре. Текст је исписао Сугавара Мицушиге, период Камакура, око 1257, Метрополитен музеј уметности, Њујорк.

Лотосова сутра (सद्धर्मपुण्डरीक सूत्रम्, IAST: Saddharma Puṇḍarīka Sūtram, дос. ’Сутра о белом лотосу праве дарме’; јапански језик: 法華経; ромађи: Hokkekyō; ) једна је од најутицајнијих и најпоштованијих будистичких махајана сутри. Она је главни спис на којем су засноване кинеска школа Тјентај и њене изведене школе — јапанске школе Тендај и Ничирен, корејска школа Чонте и вијетнамска школа Тјен тај у оквиру будизма. Такође је утицала на друге источноазијске будистичке школе, као што су чан и зен. Према британском будологу Полу Вилијамсу, „за многе будисте у источној Азији од најранијих времена, Лотосова сутра садржи коначно учење Буде Шакјамунија — потпуно и довољно за спасење.” Амерички будолог Доналд С. Лопез Млађи пише да је Лотосова сутра „вероватно најпознатији од свих будистичких текстова”, представљајући „радикалну ревизију како будистичког пута тако и личности самог Буде”.

Два централна учења Лотосове сутре била су веома утицајна за махајана будизам. Прво је доктрина о Једном возилу, која каже да сви будистички путеви и праксе воде ка будинству и да су све то заправо „вешта средства” за постизање будинства. Друга је идеја да је животни век Буде неизмеран, те да он стога није заиста прешао у коначну нирвану (само се чинило да је то учинио као упаја), већ је и даље активан у подучавању дарме.

Наслов

Санскртски рукопис Лотосове сутре на јужном туркестанском брами писму.

Јапански наслов Лотосове сутре (даимоку) приказан на каменом натпису.

Најранији познати санскртски наслов за сутру је Saddharma Puṇḍarīka Sūtra (सद्धर्म पुण्डरीक सूत्र), што се може превести као „Спис о лотосовом цвету фине дарме” или „Беседа о белом лотосу истините доктрине.” У енглеском језику чешће се користи скраћени облик Лотосова сутра.

Преводи овог наслова на азијске језике укључују следеће:

• . Ово је наслов кинеског превода Кумарађиве. Карактери значе: сутра о суптилном лотосовом цвету дарме
  • Скраћени наслов: („Сутра о цвету дарме”)
  • Наслов кинеског превода Дармаракше је („Сутра о истинитом цвету дарме”)
• 妙法蓮華経 (скраћено: Hoke-kyō)
• корејски: 묘법연화경/妙法蓮華經; РР: Myobeop Yeonhwa gyeong (скраћено: 법화경; Beophwa gyeong).
• tibetski: དམ་ཆོས་པད་མ་དཀར་པོའི་མདོ, Vajli: dam chos padma dkar po'i mdo, THL: Damchö Pema Karpo'i do.
• สัทธรรมปุณฑรีกสูตร.
• Diệu pháp Liên hoa kinh (скраћено: Pháp hoa kinh).
• Тангутски (романизовано): Thyo tsye fa se ldwi rye

Јапански будистички свештеник Ничирен (1222–1282) сматрао је наслов сажетком учења Лотосове сутре. Појање наслова је основна верска пракса коју је заговарао током свог живота.

Главне теме

У параболи о запаљеној кући (приказаној у горњем делу ове корејске илустрације сутре), отац користи три врсте кола као начин да наведе своје синове да изађу из запаљене куће. Међутим, када побегну од ватре, сви добијају само једну врсту кола.

Једно возило, многа вешта средства

Лотосова сутра је позната по својим опсежним упутствима о вештим средствима (санскрт: upāyakauśalya (उपायकौशल्य) или upāya (उपाय), кин.: fangbian, јап.: hōben), што се односи на то како буде подучавају на много начина прилагођених потребама њихових ученика. Овај концепт будистичких педагошких стратегија често се објашњава кроз параболе или алегорије. У Лотосовој сутри, многе „веште” или „целисходне” праксе и учења којима је Буда подучавао (укључујући „три возила” до буђења) откривају се као део „Једног возила” (санскрт: ekayāna (एकयान), кин.:一乘; yīchéng), врховног и свеобухватног пута који води ка будинству. Штавише, ово јединствено возило није ништа друго до миријада вештих средстава која су његови изрази и модуси. Као што Буда каже у сутри: „Тражите колико хоћете у свих десет праваца, нема другог возила, осим упаја буда.”

Једно возило је повезано са махајаном („Велико возило”), што је пут који одбацује прекидање поновног рођења (индивидуална нирвана или „гашење” будистичког свеца) и тежи да херојски остане у свету патње како би помогао другима да постигну буђење, све време радећи ка потпуном будинству. У Лотосовој сутри, Једно возило обухвата многа различита и наизглед контрадикторна учења јер су Будина велика саосећајност и жеља да спасе сва бића (bodhicitta) довели до тога да прилагоди учење како би одговарало многим различитим врстама људи и контекстима. Као што Буда наводи у Лотосовој сутри: „Откако сам постао Буда, користио сам разна каузална објашњења и разне параболе да бих подучавао и проповедао, као и небројена вешта средства да бих водио жива бића.”

Лотосова сутра такође објављује да су сва друга учења подређена, пропагирана од стране и у служби коначне истине „Једног Будиног возила”, циља који је доступан свима. Ово су неке личности могле и јесу тумачиле у ексклузивном и хијерархијском смислу, у значењу да сва друга будистичка учења треба одбацити. Међутим, Ривс и други тумачи разумеју једно возило у више плуралистичком и инклузивнијем смислу који прихвата и помирује сва будистичка учења и праксе. Неки су чак применили овај универзализам на небудистичка учења.

Ривс такође напомиње да тема јединства и разлике укључује и друге идеје осим Једног возила. Према Ривсу, „у више наврата, на пример, многи светови универзума се спајају у јединство.” Слично томе, иако се каже да има много буда, сви су они блиско повезани са Шакјамунијем и сви подучавају истој ствари.

Сва бића имају потенцијал да постану буде

Ћерка краља змајева нуди свој непроцењиви бисер Буди. Наратив о њеном тренутном постизању будинства схваћен је као обећање просветљења жена. Фронтиспис ручног свитка Лотосове сутре из 12. века.

Још једно важно учење Лотосове сутре јесте да сва бића могу постати буде. Сутра види буђење буде као једини и крајњи циљ, и тврди да „од оних који чују дарму, нико неће пропустити да постигне будинство.” Бројне личности у сутри добијају предвиђања будућег будинства, укључујући ултимативног будистичког негативца Девадату. У 10. поглављу, Буда истиче да ће све врсте људи постати буде, укључујући монахе, монахиње, лаике, заједно са бројним нељудским бићима попут нага. Чак и они који практикују само једноставне облике посвећености, као што је одавање поштовања Буди, будистичким реликвијама и ступама, или цртање слике Буде, сигурни су у своје будуће будинство.

Према Џину Ривсу, ово учење такође охрабрује потенцијал за будинство у свим бићима, чак и код непријатеља, као и да „схватимо сопствени капацитет да будемо Буда за неког другог.” Такође је веровао да прича о малој Девојчици Змају промовише идеју да и жене могу постати буде баш као и монаси. Ривс ово види као инклузивну поруку која „афирмише једнакост свих и настоји да пружи разумевање Буда-дарме које никога не искључује.”

Иако се термин Будина природа (Buddhadhatu) не помиње у Лотосовој сутри, јапански научници Хаџиме Накамура и Акира Хиракава сугеришу да је концепт имплицитно присутан у тексту. Индијски коментар (приписан Васубандуу) тумачи Лотосову сутру као учење о Будиној природи, а каснији источноазијски коментари су били склони да усвоје ово гледиште. Кинески коментатори су указивали на причу о бодисатви Никад Омаловажавајућем у 20. поглављу као доказ да је Лотос имплицитно подучавао Будиној природи.

Природа буда и бодисатви

Буде Прабутаратна и Шакјамуни седе један поред другог у драгуљној ступи. Бронзана и златна стела, око 518. године, династија Северни Веј. Кина.

Поглавље 16 (одштампано у Едо периоду)

Још један кључни концепт који уводи Лотосова сутра јесте идеја да је Будин животни век неизмеран и да је он и даље присутан у свету. Текст наводи да је Буда заправо постигао будинство пре небројено много еона, али остаје у свету да би поново и поново помагао у подучавању бића дарми. За Будин животни век се каже да је неизрачунљив, ван маште, „увек трајан, никад пролазан.” Биографија и привидна смрт (паринирвана, „коначна нирвана”) Буде Шакјамунија (тј. Буде Гаутаме) приказани су као илузорна манифестација, вешто средство намењено подучавању других.

Идеја да је физичка смрт Буде крај њиховог живота графички је оповргнута појавом другог Буде, Прабутаратне, који је подучавао Лотосу пре небројено много еона. Лотосова сутра указује не само да више буда може постојати у исто време и на истом месту (што је у супротности са ранијим индијским гледиштима), већ да постоје безбројни токови буда који се протежу кроз цео простор и кроз немерљиве еоне времена. Лотосова сутра илуструје осећај безвремености и непојмљивог, често користећи велике бројеве и мере простора и времена.

Жаклин Стоун пише да Лотосова сутра потврђује гледиште да Буда стално борави у нашем садашњем свету. Као што Лотос наводи у 16. поглављу, Буда остаје „стално пребивајући у овој Саха светској сфери, проповедајући дарму, подучавајући и преобраћајући.” Према Стоуновој, сутра је такође тумачена као промоција идеје да је Будино царство (Buddhakṣetra) „у неком смислу иманентно садашњем свету, иако радикално другачије од нашег обичног искуства јер је ослобођено од пропадања, опасности и патње.” У овом гледишту, које је веома утицајно у кинеском будизму и јапанском будизму, „овај свет и чиста земља у крајњој линији нису одвојена места већ су заправо недуални”.

Према Џину Ривсу, Лотосова сутра такође подучава да Буда има многа отелотворења, а то су безбројни ученици бодисатве. Ове бодисатве бирају да остану у свету како би спасили сва бића и одржали учење живим. За Ривса „фантастично дуг живот Буде, другим речима, барем је делимично функција и зависан од његовог отелотворења у другима.”

Преглед

Јапанска илустрација Лотосовог сабора

Бодисатве Манџушри и Маитреја, Пећине Саспол, Ладак

Сутра је представљена у облику драме која се састоји од неколико митолошких сцена. Према британском писцу Сангаракшити, Лотос користи цео космос као своју позорницу, ангажује мноштво митолошких бића као глумце и „говори готово искључиво језиком слика.”

Према Џину Ривсу, први део сутре „расветљава обједињујућу истину универзума (Једно возило чудесне дарме)”, други део „баца светло на вечни лични живот Буде (Вечни изворни Буда); а трећи део наглашава стварне активности људских бића (пут бодисатве).”

Следећи преглед поглавље по поглавље заснован је на проширеној кинеској верзији Кумарађиве, која је највише превођена верзија на друге језике. Друге верзије имају другачије поделе поглавља.

Поглавље 1

Током окупљања на Врху лешинара, Буда Шакјамуни прелази у стање дубоке медитативне апсорпције (самади), земља се тресе на шест начина, а он испушта зрак светлости из чуперка косе између својих обрва (ūrṇākośa) који осветљава хиљаде Будиних поља на истоку. Маитреја се пита шта ово значи, а бодисатва Манџушри наводи да је видео ово чудо давно када је био ученик Буде Чандрасурјапрадипе. Затим каже да Буда намерава да изложи своје коначно учење, Бели лотос добре дарме. Заправо, Манџушри каже да су овој сутри подучавале друге буде небројено пута у прошлости.

Поглавља 2–9

Модерни научници сугеришу да поглавља 2–9 садрже оригинални облик текста. У 2. поглављу Буда изјављује да коначно постоји само један пут, једно возило, Будино возило (Buddhayāna). Овај концепт је детаљно изложен у поглављима 3–9, користећи параболе, наративе о претходним постојањима и пророчанства о буђењу.

Поглавље 2: Вешта средства

Поглавље 2 (одштампано у Едо периоду)

Буда и Шарипутра. Јапанска илустрација за објашњавање 2. поглавља

Приказ царства пакла из „Јигоку-зошија”, свитка из 12. века из периода Хејан. Национални музеј у Токију.

Шакјамуни објашњава своју употребу вештих средстава да би прилагодио своја учења у складу са капацитетима своје публике. Такође каже да су његови начини непојмљиви. Шарипутра тражи од Буде да ово објасни и пет хиљада монаха одлази јер не желе да слушају ово учење. Буда затим открива да су три возила (yānas) заправо само вешта средства, и да су у стварности она Једно возило (ekayāna). Он каже да је коначна сврха буда да наведу жива бића „да стекну увид Буде” и „да уђу на пут ка увиду Буде.”

Буда такође наводи разне бенефите за оне који чувају сутру, и да ће они који изводе чак и најједноставније облике посвећености на крају достићи будинство. Буда такође наводи да ће они који одбацују и вређају Лотосову сутру (и они који је подучавају) бити поново рођени у паклу.

Поглавље 3: Парабола о запаљеној кући

Буда прориче да ће у будућем еону (калпа) Шарипутра постати Буда по имену Падмапраба. Шарипутра је срећан што је чуо ово ново учење, али каже да су неки на окупљању збуњени. Буда одговара параболом о запаљеној кући, у којој отац (који симболизује Буду) користи обећање о разним колима играчкама да би извукао своју децу (жива бића) из запаљене куће (која симболизује самсару). Када изађу напоље, он им свима даје једна велика кола којима ће уместо тога путовати. Ово симболизује како Буда користи три возила, као вешта средства да би ослободио сва бића – иако постоји само једно једино возило до будинства, тј. махајана. Сутра наглашава да ово није лаж, већ саосећајан спасилачки чин.

Поглавље 4: Вера и разумевање

Четири старија ученика, укључујући Махакашјапу, обраћају се Буди. Они причају параболу о сиромашном сину и његовом богатом оцу (понекад названу параболом о „блудном сину”). Овај човек је напустио дом и постао просјак 50 година док је његов отац постао невероватно богат. Једног дана син стиже на очево имање, али син не препознаје свог оца и плаши се тако моћног човека. Отац зато шаље људе ниске класе да му понуде понижавајући посао чишћења смећа. Током више од 20 година, отац постепено води свог сина до важнијих и бољих послова, као што је да буде рачуновођа за сво очево богатство. Затим једног дана објављује свој идентитет и син је пресрећан. Старији ученици кажу да су они попут сина, јер у почетку нису имали самопоуздања да прихвате потпуно будинство, али су данас срећни да прихвате своје будуће будинство.

Поглавље 5: Парабола о лековитом биљу

Ова парабола каже да је дарма као велика монсунска киша која храни много различитих врста биљака у складу са њиховим потребама. Биљке представљају шраваке, пратјекабуде и бодисатве, као и сва бића која примају и реагују на учења према својим капацитетима. Неке верзије сутре такође садрже друге параболе, као што је она која упоређује дарму са светлошћу Сунца и месеца, који сијају подједнако на све. Баш тако, Будина мудрост сија подједнако на све људе. Друга парабола која се налази у неким верзијама каже да баш као што грнчар прави различите врсте посуда од исте глине, Буда подучава истом Једном возилу у различитим облицима.

Поглавље 6: Давање пророчанства

Буда прориче будуће будинство Махакашјапи, Махамодгаљајани, Субутију и Махакатјајани.

Поглавље 7: Прошли Буда и илузорни град

Буда прича причу о прошлом Буди по имену Махабиџнаџнанабибу, који је достигао буђење након еона под Боди дрветом и затим подучавао о четири племените истине и зависном настајању. На захтев својих шеснаест синова, затим је подучавао Лотосовој сутри стотину хиљада еона. Његови синови су наставили да подучавају сутри. Буда затим каже да су сви ови синови постали буде и да је он један од њих.

Буда такође подучава параболи о групи људи која тражи велико благо, који су уморни од свог путовања и желе да одустану. Њихов водич ствара магични илузорни град за њих да се одморе, а затим чини да он нестане. Буда објашњава да магични град представља „хинајана нирвану”, коју је Буда створио само као стајалиште за одмор, а право благо и крајњи циљ је будинство.

Поглавље 8: Пророчанство за пет стотина ученика

Буда проглашава Пурну Маитрајанипутру за врховног учитеља у својој санги и даје му предвиђање будућег будинства (његово име ће бити Дармапрабаса). Буда затим даје пророчанства о будућем будинству хиљаду и двеста архата. Пет стотина архата који су раније изашли признају да су били неуки у прошлости и везани за инфериорну нирвану, али сада су пресрећни пошто имају веру у своје будуће будинство.

Архати причају параболу о човеку који је заспао након опијања и чији пријатељ му ушива драгуљ у одећу. Када се пробуди, наставља живот у сиромаштву не схватајући да је заиста богат; драгуљ открива тек након што поново сретне свог старог пријатеља. Скривени драгуљ тумачи се као симбол Будине природе. Цимерман је приметио сличност са девет парабола у Татагатагарба сутри које илуструју како је пребивајући Буда у живим бићима скривен негативним менталним стањима.

Поглавље 9: Пророчанства за ученике и адепте

Ананда, Рахула и две хиљаде бикшуа теже да добију пророчанство, и Буда предвиђа њихово будуће будинство.

Поглавља 10–22

Поглавља од десет до двадесет два излажу улогу бодисатве и концепт неизмерног и непојмљивог животног века и свеприсутности Буде. Тема пропагирања Лотосове сутре која почиње у 10. поглављу, наставља се у преосталим поглављима.

Поглавље 10: Учитељи дарме

Буда наводи да ће свако ко чује макар и један стих из сутре достићи будинство. Ово поглавље представља праксе подучавања сутре које укључују њено прихватање, грљење, читање, рецитовање, копирање, објашњавање, пропагирање и живљење у складу са њеним учењима. Учитељи дарме (dharmabhāṇaka) хваљени су као Будини гласници. Буда наводи да их треба поштовати као да су буде и да ступе треба градити где год се сутра подучава, рецитује или пише. Неко ко не познаје Лотос је као да копа бунар и проналази само суву земљу, док је бодисатва који познаје Лотос као да наиђе на воду. Буда такође каже да ће послати еманације да заштите учитеље сутре.

Плутајућа драгуљна ступа; илустрована Лотосова сутра, Јапан 1257.

Поглавље 11: Појава драгуљне ступе

Масивна драгуљна ступа (стилизована будистичка гробна хумка) издиже се из земље и лебди у ваздуху. Затим се изнутра чује глас који хвали Лотосову сутру. Буда наводи да у ступи борави још један Буда, Прабутаратна, који је постигао буђење кроз Лотосову сутру и дао завет да ће се појавити да би потврдио истинитост Лотосове сутре кад год се она проповеда.

Небројене манифестације Буде Шакјамунија у десет праваца Буда сада сазива у овај свет, претварајући га у Чисту земљу. Буда затим отвара ступу. Након тога Прабутаратна позива Шакјамунија да седне поред њега у драгуљној ступи. Ово поглавље открива постојање више буда у исто време као и идеју да буде могу да живе небројеним еонима. Према Доналду Лопезу, „међу доктринарним открићима која ова сцена наговештава јесте да Буда не умире након што пређе у нирвану.”

Датотека:『妙法蓮華経』「提婆達多品第十二」の内-"Devadatta," Chapter 12 of the Lotus Sutra MET DT5210.jpg

Јапанска илустрација из 12. века која приказује принцезу нага како нуди драгуљ Буди.

Поглавље 12: Девадата

Буда прича причу о томе како је у претходном животу био краљ који је постао роб ришија само да би могао да чује Лотосову сутру. Тај риши није био нико други до Девадата, коме је суђено будинство у будућности као Буда Деварађа.

У другој причи, Манџушри хвали ћерку краља нага Сагаре и каже да она може постићи будинство. Бодисатва Праџнакута је скептичан у вези са тим, а затим се појављује принцеза нага. Шарипутра каже да жене не могу постићи будинство. Принцеза нага нуди Буди драгоцени драгуљ, а затим каже да може да достигне будинство брже него што је принела тај дар. Она се затим претвара у мушког бодисатву и постаје Буда. Кроз ове приче, Буда подучава да свако може постати просветљен – мушкарци, жене, животиње, па чак и најгрешније убице.

Поглавље 13: Подстицање посвећености

Буда подстиче сва бића да пригрле учења сутре у свим временима, чак и у најтежим вековима који долазе. Бодисатве Баишађјарађа, Махапратибана и две стотине хиљада других обећавају да ће подучавати сутри у будућности. Буда прориче да ће шест хиљада монахиња које су такође присутне, укључујући Махапрађапати и Јашодару, све постати буде.

Поглавље 14: Мирољубиве праксе

Манџушри пита како бодисатва треба да шири учење. Буда објашњава четири квалитета која треба да негују да би подучавали сутри. Прво, они треба да буду самоконтролисани и да правилно сагледају карактеристике феномена и да остану подаље од световног живота. Друго, треба да сагледају празнину феномена. Треће, треба да буду срећни и да никада не критикују и не обесхрабрују људе од просветљења. Коначно, треба да имају саосећање према људима и желе да постигну будинство како би могли да помогну у ослобађању других. Врлине попут стрпљења, благости, смиреног ума, мудрости и саосећања треба неговати.

Поглавље 15: Израњање из земље

Бодисатве из других светских система кажу да ће помоћи Буди да подучава ову сутру овде, али Буда каже да њихова помоћ није потребна — он има много бодисатви овде. Тада се земља отвара и безбројни бодисатве извиру из земље (предвођени Вишиштачаритром, Анантачаритром, Вишудачаритром и Супратиштитачаритром), спремни да подучавају. Маитреја пита ко су ови бодисатве пошто нико раније није чуо за њих. Буда потврђује да је све ове бодисатве подучавао лично у далекој прошлости након што је постигао будинство. Маитреја затим пита како је то могуће, пошто су се ови бодисатве обучавали еонима.

Поглавље 16: Животни век Татагате

Јапанска илустрација за објашњавање 16. поглавља

Буда (Татагата) наводи да је он заправо постигао будинство пре небројено квинтилиона еона. Само се чинило да је недавно постао пробуђен као вешто средство да би подучавао друге. Буда такође каже да он само привидно прелази у коначну нирвану, али заправо то не чини. Ово је само целисходно учење како бића не би постала самозадовољна. Буда затим подучава Параболи одличном лекару који мами своје отроване синове да узму противотров лажирајући своју смрт. Након што то чују, они су шокирани и узимају лек. Лекар затим открива да је још увек жив. Зато што Буда користи вешта средства на овај начин, не треба га посматрати као лажова, већ као интелигентног учитеља.

Поглавље 17: Заслуга

Буда објашњава заслугу (punya) или користи које произилазе из слушања и веровања у ово учење о Будином животном веку. Он каже да је ово учење одвело безбројне бодисатве, колико има песка у Гангу, до различитих нивоа духовног достигнућа. Такође каже да је већа корист у слушању и веровању у Лотосову сутру него у практиковању првих пет савршенстава еонима. Буда наводи да ће они који имају веру у ово учење видети овај свет као чисту земљу испуњену бодисатвама. Они који имају веру у сутру већ су дали понуде прошлим будама и не морају градити ступе или храмове. Ова бића ће развити одличне квалитете и достићи будинство. Ово поглавље такође каже да треба градити чаитје у част Буди.

Поглавље 18: Радовање

Буда наводи да је заслуга створена од радовања овој сутри (или чак само једном стиху из ње) далеко већа од довођења хиљада бића до архатства. Заслуге слушања сутре, чак и на тренутак, нашироко се хвале у овом поглављу.

Поглавље 19: Користи од Учитеља Закона

Буда хвали заслуге оних који су посвећени Лотосовој сутри. Он наводи да ће њихових шест основа чула (ayatanas) постати прочишћене и развити способност да искусе чула милијарди светова као и друге натприродне моћи.

Пећинска зидна слика Буде окруженог бодисатвама, Дуенхуанг Пећине Могао, Гансу. Кина.

Поглавље 20: Бодисатва Никад Омаловажавајући

Буда прича причу о претходном животу када је био бодисатва по имену Садапарибута („Никад-омаловажавајући” или „Никад-непоштујући”) и како се према свакој особи коју би срео, доброј или лошој, односио с поштовањем, увек се сећајући да ће постати буде. Никад-омаловажавајући је доживео много исмевања и осуде од стране других монаха и лаика, али је увек одговарао говорећи: „Ја вас не презирем, јер ћете ви постати Буда.” Наставио је да подучава ову сутру током многих живота све док није достигао будинство.

Поглавље 21: Натприродне моћи Тако Дошавшег

Јапанска илустрација за објашњавање да свако место може бити свето место ако практикујете учења Лотосове сутре.

Ово поглавље открива да сутра садржи све Будине тајне духовне моћи. Бодисатвама који су извирали из земље (у 15. поглављу) поверен је задатак њеног ширења и пропагирања и они обећавају да ће то учинити. Шакјамуни и Прабутаратна испружају своје језике у царство Браме, емитујући бројне зраке светлости заједно са безбројним бодисатвама. Ово чудо траје стотину хиљада година. Затим прочишћавају грло и пуцкетају прстима, што се чује у свим световима и сви светови се тресу. Свим бићима у универзуму се затим даје визија буда и бодисатви. Све буде хвале Шакјамунија за подучавање Лотосу. Буда каже да су заслуге подучавања сутре неизмерне и да је свако место где се она подучава или копира свето место.

Поглавље 22: Поверавање

Буда преноси Лотосову сутру свим бодисатвама у свом сабору и поверава им њено чување и ширење надалеко и нашироко. Буда Прабутаратна у својој драгуљној ступи и небројене манифестације Буде Шакјамунија враћају се у своја Будина поља. Према Доналду Лопезу, Лотосова сутра „изгледа да се завршава са Поглављем двадесет два, када Буда подстиче своје ученике да шире учење, након чега се они враћају у своја боравишта... научници спекулишу да је ово било последње поглавље раније верзије Лотоса, при чему је последњих шест поглавља уметнуто касније.” Ово је последње поглавље у санскртским верзијама и алтернативном кинеском преводу. Шиоири сугерише да се ранија верзија сутре завршавала овим поглављем и да су поглавља 23–28 касније убачена у санскртску верзију.

Поглавља 23–28

Ова поглавља су фокусурана на разне бодисатве и њихова дела.

Поглавље 23: Ранија дела бодисатве Краља Медицине（藥王菩薩本事品）

Буда прича причу о бодисатви 'Краљу Медицине' (Баишађјарађа), који је у претходном животу као бодисатва Сарвасатвапријадаршана запалио своје тело, осветљавајући многе светске системе дванаест година, као врховну понуду Буди. Ово поглавље подучава пракси „нуђења тела”, која укључује спаљивање дела нечијег тела (као што је ножни прст, прст на руци или уд) као понуду. За слушање и појање Лотосове сутре се такође каже да лечи болести. Буда користи девет поређења да би прогласио да је Лотосова сутра краљ свих сутри. 

Авалокитешвара, Пећина Аџанте бр. 1, 5. век

Поглавље 24: Бодисатва Гадгадасвара（妙音菩薩品）

Гадгадасвара ('Чудесни Глас'), бодисатва из удаљеног света, посећује Врх лешинара да би обожавао Буду. Гадгадасвара је некада нудио разне врсте музике Буди Мегадундубисварарађи. Његове нагомилане заслуге омогућавају му да преузме многе различите облике да би пропагирао Лотосову сутру.

Поглавље 25: Универзална капија или Универзална врата бодисатве Авалокитешваре （觀世音菩薩普門品）

Ово поглавље је посвећено бодисатви Авалокитешвари (санскрт: „Господар Који Гледа Доле”, кин.: Гуанјин, „Онај који ослушкује крике света”), описујући га као саосећајног бодисатву који чује плач живих бића, и спасава оне који призивају његово име у разним облицима, што је објашњено када Акшајамати тражи од Буде да детаљније опише карактер бодисатве Авалокитешваре. Други називи укључују „Авалокитешвара сутра”（觀世音經）, „Поглавље о универзалној капији”（普門品）и често се рецитује одвојено од главне сутре.

Поглавље 26: Дарани（陀羅尼品）

Харити и неколико бодисатви нуде свете dhāraṇī (магичне формуле) како би заштитили оне који чувају и рецитују Лотосову сутру.

Поглавље 27: Ранија дела краља Чудесног Украса（妙莊嚴王本事品）

Ово поглавље прича причу о преобраћењу краља 'Чудесног-Украса' од стране његова два сина.

Поглавље 28: Охрабрење Самантабадре（普賢菩薩勸發品）

Бодисатва звани „Универзална Врлина” или „Све Добро” (Самантабадра) пита Буду како да сачува сутру у будућности. Самантабадра обећава да ће штитити и чувати све оне који буду чували ову сутру у будућности. Он каже да ће они који подржавају сутру бити поново рођени у небесима Трајастримша и Тушита. Такође каже да ће они који подржавају ову сутру имати много добрих квалитета и да их треба видети и поштовати као буде.

Историја и пријем

Заветна стела која укључује сцене из Вималакирти сутре и Лотосове сутре. Династија Северни Ћи (550–577). Пронађена у Хебеју, Кина. Изложена у Музеју археологије и антропологије Универзитета у Пенсилванији

Према Лопезу, Лотос „је јасно дело високог књижевног квалитета. Његови аутори су непознати, али су вероватно били високо образовани будистички монаси, потпуно опуштени међу доктринама и тропима будизма какав је постојао у Индији у то време.” Према Питеру Алану Робертсу, Лотосова сутра је можда настала међу школом Махасангика и можда је била написана на средњоиндијском језику (пракриту) који је касније санскритизован. Идеја да је сутра првобитно била на пракриту остаје спорна тврдња међу секуларним и религијским историчарима.

Лотосова сутра је често цитирана у индијским научним расправама и компендијумима, а неколико аутора из школа Мадјамака и Јогачара расправљало је и дебатовало о њеној доктрини о Једном возилу. Према Џонатану Силку, утицај Лотосове сутре у Индији можда је био ограничен, али „она је истакнути спис у источноазијском будизму.” Жаклин Стоун и Стивен Ф. Тајзер у међувремену пишу да „можда није претеривање рећи да је Лотосова сутра била најутицајнији будистички спис у источној Азији.” Сутра има највећи значај у школи Тјентај (која се понекад назива „Лотосова школа”) и Ничирен будизму.

Рани развој

Према Доналду Лопезу, „општи консензус научника је да се Лотосова сутра обликовала у четири фазе.” Једна од најранијих теорија о четири слоја развоја сутре била је она Когакуа Фусеа.

Лопез и Сеиши Карашима описују ове фазе на следећи начин:

1. Састављање поглавља 2–9. Према Сеишију Карашими, овај први слој укључује tristubh стихове ових поглавља који су можда усмено преношени на пракритском дијалекту.
2. Састављање прозних делова поглавља 2–9. Према Карашими, овај слој се састоји од śloka стихова и прозе из поглавља 2–9.
3. Трећа фаза, која је, према Лопезу, донела додавање првог поглавља, као и поглавља од десет до двадесет два (са изузетком дванаестог поглавља). Међутим, према Карашими, овај слој чине поглавља 1, 10–20, 27 и део 5. поглавља који недостаје у Кумарађивином преводу.
4. Четврта и коначна фаза. Лопез пише да ово обухвата „поглавља од двадесет три до двадесет седам, као и дванаесто поглавље, Девадатино поглавље, при чему је двадесет осмо поглавље додато неког каснијег датума.” Карашима тврди да ово обухвата поглавља 21–26 и одељак о Девадати у 11. поглављу санскртске верзије.

Стивен Ф. Тајзер и Жаклин Стоун сматрају да постоји консензус о фазама композиције, али не и о датирању ових слојева. Аутор Јоишо Тамура тврди да је прва фаза састављања (поглавља 2–9) завршена око 50. године н. е. и проширена поглављима 10–21 око 100. године н. е. Он датира трећу фазу (поглавља 22–27) око 150. године н. е.

Пријем у Индији

Према Лопезу, „број сачуваних рукописа и фрагмената рукописа Лотосове сутре сугерише да је текст често копиран.” Лотосова сутра се такође цитира у бројним научним расправама и компендијумима, укључујући Компендијум сутри (Sūtrasamuccaya, који цитира четири одломка из Лотоса), у Компендијуму тренинга (Śiksāsamuccaya, три одломка), у Dazhidu lun (23 цитата) и у Великом компендијуму сутри (Mahāsūtrasamuccaya) бенгалског мајстора из једанаестог века Атише. Цитирају је индијски будисти као што су Васубанду (у свом коментару на Mahāyānasaṃgraha), Чандракирти (Madhyamakāvatāra-bhāṣya), Шантидева, Камалашила и Абајакарагупта.

Према Парамарти (499–569 н. е.), постојало је преко педесет индијских коментара на Лотос. Међутим, сада постоји само један сачуван индијски коментар (који је опстао само на кинеском). Приписује се Васубандуу (али су то научници довели у питање). Овај коментар тврди супериорност Лотоса изнад свих осталих сутри.

Доктрина о Једном возилу из Лотосове сутре није била једнако прихваћена од стране свих индијских будистичких традиција. Док је ову доктрину у потпуности прихватила школа Мадјамака, школа Јогачара је видела Лотосову сутру као привремени текст. Дакле, за индијске мислиоце Јогачаре, доктрину о Једном возилу не треба схватити буквално, јер је само привремена (neyārtha). Према Доналду Лопезу, „коментатори Јогачаре заузврат тврде да изјава да постоји само једно возило није коначна већ привремена, те захтева тумачење; не треба је схватити као да не постоје, заправо, три возила. Када је Буда рекао да је Будино возило једно возило, он је претеривао. Оно што је мислио било је да је то врховно возило.” За научнике Јогачаре, овој сутри се подучавало као вештом средству у корист оних особа које су ушле у мање шравака возило, али имају капацитет да прихвате махајану.

Индијску верзију Лотосове сутре превели су на тибетански Јеше Де и индијски преводилац Сурендрабоди током владавине краља Ралпачена (владао 815–38). Ова верзија се најближе поклапа са кинеском верзијом Ђнанагупте и Дармагупте, као и са непалском санскртском верзијом.

У Кини

Преводи

Статуа Кумарађиве испред пећина Кизил, Куча, Синђанг, Кина

Сачувана су три превода Лотосове сутре на кинески језику. Први пут ју је на кинески превео тим Дармаракше 286. године н. е. у Чангану током периода Западни Ђин (265–317 н. е.). Првобитно се сматрало да је изворни текст био на санскрту, међутим, став да је изворни текст заправо био на пракритском језику стекао је широку прихваћеност.

Овај рани Дармаракшин превод заменио је превод у седам фасцикли од стране тима Кумарађиве 406. године н. е. који је постао стандардни превод у источноазијском будизму. Према Жан-Ноелу Роберу, Кумарађива се снажно ослањао на ранију верзију. Санскртска издања се не користе широко ван академских кругова. У Кумарађивиној верзији недостаје поглавље о Девадати које је било присутно у Дармаракшиној верзији.

Преносиви олтар који приказује Буду Шакјамунија како проповеда Лотосову сутру. Музеј уметности Волтерс.

Трећа сачувана верзија, Допуњена Лотосова сутра чудесне дарме (кинески: Tiān Pǐn Miào Fǎ Lián Huá Jīng), у 7 томова и 27 поглавља, представља ревидирану верзију Кумарађивиног текста, коју су превели Ђнанагупта и Дармагупта 601. године н. е. Ова верзија је укључивала елементе који су недостајали у Кумарађивином тексту, укључујући поглавље о Девадати, разне стихове и завршни део 25. поглавља. Касније су ови елементи враћени у Кумарађивин текст.

Кинеска Лотосова сутра преведена је на друге азијске језике укључујући ујгурски, тангутски, а у новије време и на колоквијални кинески, јапански, вијетнамски и корејски језик.

Коментари

Један од великих Кумарађивиних ученика, Даошенг (355–434), написао је најстарији сачувани кинески коментар на Лотосову сутру (под насловом Fahua jing yishu). За Даошенга, централно учење сутре је Једно возило. Према Лопезу, Даошенг је поделио сутру на три дела (изостављајући поглавље о Девадати): „првих тринаест поглавља показује да узрок три возила постаје узрок једног возила. Наредних осам поглавља показује да је ефекат три возила такође ефекат једног возила. Последњих шест поглавља показује да су следбеници три возила исти као и следбеници једног возила.” Даошенг је такође био познат по промовисању концепта Будине природе и идеје да ће чак и заварани људи постићи просветљење.

Већ током династије Танг, Даосјуен (596–667) је писао да је Лотосова сутра била „најважнија сутра у Кини”. Куејђи (632–82), ученик Сјуенцанга, написао је коментар на Лотос. Овај коментар је преведен на тибетански и сачуван је у тибетанском будистичком канону. Бројни други коментатори из различитих кинеских будистичких традиција писали су коментаре на Лотос". Једна тема дебате међу кинеским коментаторима Лотоса била је дебата о „троја кола или четвора кола” која се фокусирала на то да ли је Једно возило исто што и возило бодисатве или различито возило које превазилази махајану.

Кинески егзегети су се такође разилазили око тога да ли је Буда из Лотосове сутре имао бесконачан живот или коначан живот (неизмерне дужине), као и око питања да ли се крајњи, исконски Буда Лотоса односи на Тело дарме (dharmakaya), на Тело награде (sambhogakaya), или на манифестовано, физичко тело (nirmanakaya).

Тјентај

Можда најутицајнији кинески коментатор Лотосове сутре био је Џији (538–597), патријарх школе Тјентај, за кога се говорило да је доживео буђење читајући Лотосову сутру. Џији је био ученик Нанјуеа Хуејсија који је био водећи ауторитет свог времена за Лотосову сутру.

Џији је усвојио Даошенгову поделу сутре на три дела. За Џијија, првих четрнаест поглавља представљају „учење у траговима” (кин. jimen; shakumon на јапанском), а других четрнаест поглавља су „основно” или „изворно” учење (benmen; јап. honmon). За Џијија, кључна порука првог дела је Једно возило, док је кључна порука друге половине (основно учење целог текста) неизмеран животни век Буде. Према Лопезу, „Џији пореди основно учење са месецом који сија на небу, а учење у траговима са месецом који се огледа у језеру; прво је извор другог.” Кинеску праксу развијања система доктринарних класификација (panjiao) усвојио је Џији, који ју је тумачио кроз доктрину о Једном возилу. За Џијија, док друге сутре пружају различите поруке за своју циљну публику, Лотос је јединствено свеобухватан и холистичан.

Џијијева филозофска синтеза видела је Лотосову сутру као коначно Будино учење и највише учење будизма. Постоје два главна Џијијева коментара на сутру: Дубоко значење Лотосове сутре (Fahua xuanyi) који објашњава главне принципе текста и Речи и фразе Лотосове сутре (法華文句 Fahua Wenzhu), који коментарише специфичне одломке. Ова два дела компајлирао је Џијијев ученик Гуандинг (561–632). За Џијија, централни принцип Једног возила из Лотосове сутре је „Трострука истина”, доктрина коју је развио из Нагарђунине филозофије Мадјамака која је постулирала двоструку истину. За Џијија је то био обједињујући принцип који је укључивао сва Будина учења и праксе. Према Лопезу и Стоуновој, Џијијево виђење Лотоса било је инклузивна визија која је имала места за сваку будистичку сутру, учење и праксу.

Џији је такође повезао учења Лотосове сутре са учењима о Будиној природи из Махајана Махапаринирвана сутре. Џији је такође тумачио Буду из Лотосове сутре као онога који се односи на сва три Будина тела из Трикаје. Према Стоуновој и Тајзеру, за Џијија „тело дарме је истина која се спознаје; тело награде је мудрост која је спознаје; а манифестовано тело, саосећајни израз те мудрости као људски Буда који је живео и подучавао у овом свету.” За Џијија, Ваирочана (исконски Буда) се види као „тело блаженства” (sambhogakāya) историјског Буде Гаутаме. Џији је такође писао текстове који су описивали разне духовне праксе које су користиле Лотосову сутру. На пример, појање сутре је елемент једног од „Четири самадија” (sizhǒng sānmèi) у Џијијевом магнум опусу, Mohe Zhiguan. Такође је саставио Ритуал покајања Лотосовог самадија (Fahua sanmei chanyi) заснован на сутри. Овај ритуал и данас изводе савремени кинески тјентај и јапански тендај монаси.

Каснији тјентај научник Џанран (711–778) писао је поткоментаре на Џијијева дела о Лотосу. На основу своје анализе 5. поглавља, Џанран ће развити нову теорију која је тврдила да чак и неосећајна бића попут стена, дрвећа и честица прашине, поседују Будину природу. Ову доктрину ће усвојити и развити јапански будисти попут Саичоа и Ничирена. ==== Кинеска „Трострука Лотосова сутра” ====

Хангџоуско издање Лотосове сутре штампано у 5. години Ђијајоуа у династији Северни Сунг (1060). Откопано у кули Јанта, округ Шенсјен, Шандунг, Кина.

У Кини је основна Лотосова сутра традиционално компајлирана са још две сутре, које служе као пролог и епилог. То су:

•   Сутра о небројеним значењима (; јапански: Muryōgi kyō); и 
•   Сутра о медитацији Самантабадре (; јапански: Fugen kyō).

Комбинација ове три сутре често се назива Троструком Лотосовом сутром или Троделном сутром цвета дарме (; јапански: Hokke Sambu kyō). Овај троделни спис је традиционално издање „Лотосове сутре” у источноазијском будизму.

Јапан

Трострука Лотосова сутра такође је била изузетно утицајан текст у јапанском будизму. Један од најстаријих јапанских текстова је Hōkke Gisho, коментар на Лотосову сутру заснован на кинеском коментару Фајуна (467–529 н. е.). До 8. века, сутра је била довољно важна да је цар успоставио мрежу женских манастира, „Храмова за искорењивање грехова кроз Лотос” (Hōkke metsuzai no tera), у свакој провинцији, као начин заштите краљевске породице и државе. Постојали су и разни ритуали Лотосове сутре који су се одржавали широм Јапана, како у храмовима тако и у аристократским домаћинствима. Веровало се да помажу мртвима и дарују дуг живот живима. Ови ритуали се помињу у Причи о Генџију. Сутра је такође била веома утицајна на јапанску уметност и неки примерци текста су веома сложени и украшени.

Тендај

Школу Тјентај је у Јапан донео Саичо (767–822), који је основао јапанску традицију Тендај и написао коментар на Лотосову сутру, који ће остати централни за Тендај. Саичо је покушао да створи велику синтезу различитих кинеских будистичких традиција у својој новој школи Тендај (укључујући езотеричне, елементе Чисте земље, зен и друге елементе), од којих би све биле уједињене под доктрином Једног возила Лотоса. Саичо је такође схватио Лотосову сутру као „велики директни пут” до будинства који се може достићи у овом самом животу и у овом самом телу. Саичо је подучавао да је прича о ћерки краља змајева била доказ за овај директни пут (jikidō) до будинства који није захтевао три неизрачунљива еона.

Езотерична Хокекјо мандала (Мандала Лотосове сутре) која је важан ритуални предмет у езотеричним ритуалима Лотосове сутре (Hōkkekyō-Hō), касни Хејан период.

Као и Џији, јапанска школа Тендај (као и традиција Ничирен на коју је Тендај утицао) поделила је Лотосову сутру на два дела, учења у траговима или привремена учења (shaku-mon, поглавља 1–14) и суштинско учење (hon-mon, поглавља 15–22) истинитог и изворног Буде.

Лидери Тендаја после Саичоа, попут Енина и Енчина, такође су усвојили даља учења из езотеричног будизма (микјо) у своје тумачење и праксу Лотоса. Ове личности су тумачиле Лотос као езотерични текст, а Буда из Лотосове сутре је почео да се посматра као безвремена и свеприсутна космичка стварност која је иманентна у свим стварима. Рецитовањем мантри, извођењем мудри и коришћењем мандала у езотеричним ритуалима, монаси Тендаја су настојали да сједине своје тело, говор и ум са Будиним и постигну „будинство у овом самом телу” (sokushin jōbutsu). Према Жаклин Стоун, у езотерици Тендаја, „космички Буда се поистовећује са исконски просветљеним Шакјамунијем из поглавља 'Животни век', а његово царство — то јест, цео универзум — замишљено је у мандалским терминима као увек присутан, текући сабор Лотосове сутре.”

Као резултат овог тумачења, сви привремени буде (као што су Амида, Даиничи и Јакуши) интегрисани су у Исконског Буду неизмерног живота из друге половине Лотосове сутре. Ови езотерични утицаји су такође довели до развоја Тендај концепта исконског просветљења (hongaku hōmon). Према овој теорији, будинство није далек циљ, већ је увек присутно као истинска инхерентна природа свих ствари. Будистичка пракса је начин да се ова природа спозна.

Осим великих храмова Тендаја из периода Хејан, појавиле су се и групе независних посвећеника Лотосовој сутри (jikyōsha) или „Лотосових светих” (Hōkke hijiri). Многи од њих су били планински подвижници, или пустињаци (tonsei) којима се нису допадали велики етаблирани храмови и који су их сматрали више забринутим за световну добит. Уместо тога, фокусирали су се на праксе засноване на једноставном рецитовању, слушању или читању Лотосове сутре на усамљеним местима (bessho), што није захтевало храмове и ритуалне реквизите. Хоке хиђири су се такође бавили езотеричним taimitsu и даоистичким праксама бесмртности. Ове личности се истакнуто појављују у Hōkke Genki, збирци прича и чуда о Лотосовој сутри од стране свештеника Чингена, која Хоке хиђирије види као супериорније од аристократа или традиционалних монаха.

Тендај будизам је дуги низ година био доминантна форма мејнстрим будизма у Јапану и утицајни оснивачи каснијих популарних јапанских будистичких секти, укључујући Ничирена, Хонена, Шинрана и Догена, били су обучавани као Тендај монаси.

Ничирен будизам

Калиграфска мандала (Гохонзон) коју је исписао Ничирен 1280. године. Централни карактери су наслов Лотосове сутре.

Јапански монах Ничирен (1222–1282) основао је нову будистичку школу засновану на свом веровању да је Лотосова сутра „коначно Будино учење”, и да је наслов суштина сутре, „семе будинства”. Првобитно је био Тендај монах, али је почео да верује да је Тендај постао корумпиран и да се окренуо од Лотосове сутре и прихватио разне бескорисне праксе, као што су езотерични будизам и девоционализам Чисте земље. Ничирен је подучавао да је појање наслова Лотосове сутре у фрази званој даимоку (Namu Myōhō Renge Kyō, „Омаж Узвишеној Сутри Лотосовог Цвета Дарме”) – једина ефикасна будистичка пракса у ономе што је веровао да је тренутно дегенерисано доба опадања Дарме (санскрт: saddharmavipralopa, јап. mappō). Ово је требало рецитовати испред гохонзона („предмета поштовања”). Према Стоуновој, Ничирен је веровао да је „иманентно Будино царство увек присутна стварност” којој се могло приступити овом праксом.

Ничирен је сматрао да су тренутне будистичке секте тешко погрешиле и да су осуђене на пакао Авићи јер су „клеветале истиниту Дарму” (санскрт: saddharmapratiksepa; јап. hōbō) тако што су видела друга учења као изнад или једнака Лотосовој сутри. Такође је сматрао да је тренутни друштвени и политички хаос у Јапану изазван овим погрешним веровањем. Стога је себи и својим следбеницима дао задатак да информишу што је могуће више људи оповргавањем привремених учења и охрабривањем да напусте своје заблуде о будизму кроз лично ангажовање (shakubuku) и усмеравањем на једно возило Лотоса. Веровао је да ће успостављање истините Дарме Лотоса у Јапану довести до трајног мира и поистовећивао се са бодисатвом Вишиштачаритром (Врхунске праксе), вођом бодисатви земље који се појављују у 15. поглављу.

Ничирен је тако жустро дебатовао о учењима свих осталих јапанских будистичких традиција лично и у штампи. Ово понашање би често доводило до прогона. Када је видео да су његови сопствени следбеници прогоњени, одлучио је да је време да се успоставе истинита учења и исписао је Даи Гохонзон за цело човечанство. Ничирен је овај прогон видео као саосећајни чин самопожртвовања, који је требало издржати. Овај идеал је пронашао у поглављима 10–22 као „треће царство” Лотосове сутре (daisan hōmon) које наглашава потребу да бодисатва издржи животна искушења у упрљаном свету саха. За Ничирена, ова искушења и невоље названи су shikidoku („читање [Лотосове сутре] телом”) и веровало се да умањују кармичку одмазду. Ничиренов будизам је прошао кроз различите развоје и расколе након Ничиренове смрти. Ничирен је прорекао ову погрешну конструкцију и зато је увек наглашавао својим ученицима да „увек следе Закон, а не особу.” Закон (Нам Мјохо Ренге Кјо) је апсолутан, док је особа релативна.

Зен будизам

Лотосова сутра је такође била кључни извор за Догена (1200–1253), јапанског оснивача Сото зен будизма. Доген у свом Shōbōgenzō-у пише да су „у поређењу са овом сутром, све остале сутре само њене слуге, њени рођаци, јер само она излаже истину.” Према Таигену Дану Лејтону, „Док Догенови списи користе многе изворе, вероватно заједно са његовом сопственом интуитивном медитативном свешћу, његови директни цитати из Лотосове сутре указују на његово свесно присвајање њених учења као значајног извора” и да његово писање „показује да је сам Доген видео Лотосову сутру, 'коју су излагале све буде у три времена', као важан извор за овај самопроглашавајући реторички стил излагања.”

У свом Шобогензоу, Доген директно расправља о Лотосовој сутри у есеју Hōkke-Ten-Hōkke, „Цвет Дарме окреће Цвет Дарме”. Есеј користи дијалог из Платформске сутре између Хуејненга и монаха који је запамтио Лотосову сутру да би илустровао недуалну природу Дарма праксе и проучавања сутри. Током својих последњих дана, Доген је проводио време рецитујући и пишући Лотосову сутру у својој соби коју је назвао „Испосница Лотосове сутре”. Сото зен монах Рјокан је такође опсежно проучавао Лотосову сутру и ова сутра је била највећа инспирација за његову поезију и калиграфију.

Мајстор Ринзаи зена Хакуин Екаку (1687–1768) тврдио је у писму да га је сутра разочарала приликом првог читања у шеснаестој години, када је већ био заређени монах; наставио је спомињући да је, након што се придружио храму Шоин (ja:松蔭寺 (沼津市)),

„узео Лотосову сутру. Изненада сам продро у савршено, истинито, крајње значење Лотоса. Сумње које сам имао у почетку биле су уништене и постао сам свестан да је разумевање које сам стекао до тада било у великој заблуди. Несвесно сам испустио снажан крик и бризнуо у плач.”

Модерни развој

Велика света дворана Ришо Косеи Каија, једног од многих јапанских нових религиозних покрета усредсређених на Лотосову сутру.

Према Шилдсу, модернистичка јапанска тумачења Лотосове сутре почињу са националистичким применама Лотосове сутре са почетка 20. века од стране Чигакуа Танаке, Нишоа Хонде, Сеноа и Нишоа Иноуеа. Јапанске нове религије почеле су да се формирају у 19. веку, а тренд се убрзао након Другог светског рата. Неке од ових група подстакле су проучавање и праксу Лотосове сутре на глобалном нивоу. 

Према научници Жаклин Стоун, Сока Гакаи генерално следи ексклузивистички приступ Лотосовој сутри, верујући да само Ничирен будизам може донети светски мир. Сока Гакаи више не подучава разликама између две капије или „поделе” Лотосове сутре. Уместо тога, модерна организација подучава да је само искрено рецитовање даимокуа „Доктрина суштинског учења” и да то не захтева никакво свештенство или храмове пошто се истинска санга састоји од свих људи „који верују у Буда Дарму Ничирена”.

У међувремену, Ришо Косеи Каи следи екуменски и инклузивни приступ и познат је по својим међуверским напорима и фокусу на светски мир. Према њеном суоснивачу Нивану Никјоу (1906–1999), „Лотосова сутра није властита именица, већ основна истина — Бог, Алах, или једно возило — у срцу свих великих религија.”

На сличан начин, Етаи Јамада (1900–1999), 253. главни свештеник деноминације Тендај, водио је екуменске дијалоге са верским лидерима широм света на основу свог инклузивног тумачења Лотосове сутре, што је кулминирало самитом 1987. године. Такође је користио Лотосову сутру да помери своју секту са перспективе „храмског будизма” на ону засновану на друштвеном ангажману. Будистичке организације инспирисане Ничиреном делиле су своја тумачења Лотосове сутре кроз публикације, академске симпозијуме и изложбе.

На Западу

Један од првих помена Лотосове сутре од стране неког западњака може се наћи у делу католичког мисионара Матеа Ричија. У својој Истинитој доктрини Господара Неба (Tianzhu shiyi), објављеној 1603. године, Ричи помиње Лотосову сутру и осуђује њено учење.

19. век

Introduction à l'histoire du Buddhisme indien (1844) Ежена Бирнуфа означава почетак модерне академске науке о будизму на Западу. Према Лопезу, ова књига је „изгледа првобитно била намењена да помогне читаоцима у разумевању Лотосове сутре, чији је превод Бирнуф завршио 1839. године.” Бирнуф је одлучио да одложи објављивање овог превода како би за њега могао написати увод, односно свој Introduction из 1844. Бирнуфов француски превод непалског санскртског рукописа Лотосове сутре, под насловом „Le Lotus de la bonne loi traduit du Sanscrit accompagné d’un commentaire et de vingt et un mémoires relatifs au Buddhisme”, објављен је постхумно 1852.

Бирнуф је заиста ценио „параболе” (санскрт: aupamya, „поређења”, „аналогије”, тачније описане као алегорије) пронађене у Лотосу, које су га подсећале на параболе из Новог завета. Написаће „не знам ништа толико хришћанско у целој Азији” и видео је Лотос као спис који садржи „морално хришћанство, пуно саосећања за сва створења.” Такође је схватио да је Лотосова сутра (као и друга махајана дела) каснији, „развијенији” текст од „једноставних” ранијих сутри које су садржале више историјског садржаја, а мање метафизичких идеја.

Једно поглавље Лотосове сутре објављено је 1844. године, пре него што је објављен Бирнуфов превод. Ово поглавље је објављено у часопису The Dial, публикацији трансценденталиста из Нове Енглеске, а са француског на енглески га је превела Елизабет Палмер Пибоди. Ово поглавље је било прва енглеска верзија било ког будистичког списа.

Енглески превод Лотосове сутре из два санскртска рукописа преписана у Непалу око 11. века завршио је Хендрик Керн 1884. и објавио као Saddharma-Pundarîka, or, the Lotus of the True Law као део пројекта Свете књиге Истока.

Западно интересовање за Лотосову сутру је опало у другој половини 19. века јер су се индоцентрични научници фокусирали на старије Пали и санскртске текстове. Међутим, хришћански мисионари крајем 19. и почетком 20. века, углавном базирани у Кини, заинтересовали су се за Кумарађивин превод Лотосове сутре. Ови научници су покушали да повуку паралеле између Старог и Новог завета са ранијим Никаја сутрама и Лотосовом сутром. Скраћене и „христијанизоване” преводе објавили су Ричард и Сутил.

Преводи 20. века

После Другог светског рата, научна пажња према Лотосовој сутри била је инспирисана обновљеним интересовањем за јапански будизам, као и археолошким истраживањима у Дуенхуангу у Гансуу, Кина. Године 1976, Леон Хурвиц је објавио The Scripture of the Lotus Blossom of the Fine Dharma, научни енглески превод Лотосове сутре заснован на Кумарађивином кинеском преводу. Док је Хурвицов рад био независна наука, друге модерне преводе су спонзорисале јапанске будистичке институције. На пример, превод „Троструке Лотосове сутре” Буноа Катоа и Јошира Тамуре из 1975. промовисао је Ришо-косеи-каи, превод Бартона Вотсона је подржао Сока Гакаи, а превод Цугунарија Куба и Акире Јујаме спонзорисало је друштво Bukkyō Dendō Kyōkai („Друштво за промоцију будизма”).

Преводи на француски, шпански и немачки такође су засновани на Кумарађивином кинеском тексту. Сваки од ових превода укључује различите приступе и стилове који се крећу од сложених до поједностављених.

Пракса Лотосове сутре

Лотосова сутра у Вијетнаму, 1730-те

Према Џину Ривсу, „Лотосова сутра често заговара конкретне праксе, које су често повезане са самом сутром. Оне се често дају као сетови од четири до шест пракси, али укључују примање и прихватање сутре, њено слушање, читање и рецитовање, правилно памћење, копирање, објашњавање, разумевање њеног значења, размишљање о њој, њено објављивање, практиковање како она подучава, одавање почасти њој, њену заштиту, давање понуда њој, проповедање исте и подучавање других о њој, као и навођење других да раде било коју од ових ствари.” Сутра такође промовише изградњу ступа где год се проповеда Лотосова сутра.

Лотосова сутра такође помиње шест парамита и Племенити осмоструки пут. Други одломци из сутре су виђени као промовисање одређених начина живота. На пример, прича о бодисатви Никад Омаловажавајућем у 20. поглављу је од стране неких схваћена као учење да треба да видимо сва бића као потенцијалне буде и да се према њима односимо у складу са тим. Слично томе, други делови сутре су тумачени као подстицаји да се Дарма Лотоса дели са другим људима.

У источној Азији

Украшени свитак Лотосове сутре, злато, сребро, папир обојен индигом, Едо период, око 1667.

Сутра је постала изузетно важан текст за религијску праксу у источноазијском будизму, посебно кроз ритуализовану девоционалну праксу. Посебно важан скуп пракси је „пет пракси проповедника дарме” (које се налазе у 19. поглављу), а то су чување (или „подржавање”), читање, рецитовање, објашњавање и копирање сутре.

Према Данијелу Стивенсону, „подржавање сутре”, „не означава специфичан режим праксе већ функционише као генеричка ознака за посвећеност Лотосовој сутри у свим њеним облицима, пре свега посвећеност која је фокусирана и континуирана.” Дакле, то је општи термин за ентузијастично прихватање сутре. Термин изведен из санскртског корена dhr, повезан са дарани и могао би се односити на меморизацију и задржавање учења, као и на апстрактније „поимање” Дарме у медитативним стањима самадија. Памћење одломака, поглавља или целе сутре је тако постало главна пракса међу посвећеницима Лотосовој сутри. Једном запамћен, текст се могао рецитовати као дневна пракса. „Подржавање сутре” се такође односило на друге праксе, као што је ангажовање у или промовисање копирања сутри (抄經, chāo jīng), као и складиштење, похрањивање и чување физичких копија сутре. 

Говорило се да су ове праксе биле веома корисне и да би могле довести до чуда. Приче које се баве чудима Лотосове сутре, као што су Хуејсјангова Сведочанства о ширењу Лотосове сутре (око 7. века) и Цунгсјаов Запис о манифестованим одговорима Лотосове сутре постале су популаран жанр у Кини и Јапану. Популарност ових пракси се може видети из чињенице да је хиљаду копија текста запечаћено у пећинама Дуенхуанга у 11. веку. У овим текстовима највећи делови се баве читањем, појањем и памћењем сутре, указујући на важност ових текстуалних пракси. У једном познатом примеру, за тјентај патријарха Џијија се говорило да је у тинејџерским годинама запамтио целу сутру. Лотосова сутра је такође била један од највише меморизованих будистичких текстова, пракса која је постала услов за будистичко монашко заређење у различитим тренуцима током кинеске историје. 

Текстуалне праксе Лотосове сутре често су спонзорисале азијске државе као начин заштите нације, али су их спроводили и људи из свих друштвених класа. Ритуализовано рецитовање, копирање текста и предавања која објашњавају Лотосову сутру извођени су у храмовима, светилиштима и приватним резиденцијама. Веровало се да ове праксе генеришу многе бенефите, од духовних бенефита попут визија буда, поновног рођења у чистој земљи, буђења и помагања преминулим рођацима, до световних бенефита попут мира, исцељења и заштите од зла. На сличан начин, стварање различитих облика визуелне, пластичне, калиграфске, перформанс уметности засноване на Лотосовој сутри такође је почело да се посматра као облик духовне праксе и вешто средство. Производња ових дела, која су укључивала и саме рукописе Лотосове сутре, могла би постати високо ритуализован процес. Исто тако, причање прича о чудима и компоновање литературе засноване на Лотосовој сутри такође се посматрало као још један начин практиковања њених учења.

У Кини је пракса издвојена из 20. поглавља виђења свих бића као буда и одавања почасти свакој особи коју неко сретне, названа „универзално поштовање” (pujing 普敬), постала популарна током ране средњовековне Кине. Такође је усвојена као главна пракса Сјинсјинговог (540–594) „Покрета три фазе”. У међувремену, самоспаљивање бодисатве Краља Медицине инспирисало је контроверзну традицију кремирања делова нечијег тела као врсту посвећености. 25. поглавље је такође било веома утицајно на азијски девоционализам према Гуанјин (觀音).

Појање Лотоса је било и остало широко практиковано у кинеском будизму. Често је праћено инструментом од дрвене рибе и претходе му разни ритуални чинови, инвокације, понуде и визуелизације. Дела тјентај мајстора Џијија укључују разне праксе засноване на Лотосовој сутри попут „Ритуала покајања за Лотосов самади”. За Џијија се такође говорило да је запамтио целу Троструку Лотосову сутру. Цунгсјао (1151–1214) помиње праксу која се састојала у извођењу једне или три прострације за сваки карактер сутре.

Ничирен Шошу свештеници певају

У јапанској школи Тендај, Лотосова сутра је важан део Таимицуа („Тендај езотерике”) где је део одређених ритуала, као што је „Лотосов ритуал” (Hōkke ho), „који се изводи да би се искоренио грех, изградила заслуга и остварило буђење.” Према Стоуновој и Тајзеру, „мандала која се користи у овом ритуалу приказује двојицу буда Шакјамунија и Много Драгуља како седе заједно у њеном централном двору, као што су се појавили у драгуљној ступи Лотосове сутре.”

У Ничирен будизму, централна пракса је рецитовање наслова Лотосове сутре, названог даимоку. Ова формула је Namu Myōhō Renge Kyō. Ничирен будисти верују да ова фраза садржи значење целе сутре и садржи и замењује све друге будистичке праксе (које се сматрају привременим и више нису ефикасне). Верује се да се појањем ове фразе са вером може постићи будинство. Ничирен будисти често певају ову фразу док су окренути ка „великој мандали” (daimandara), или „цењеном предмету обожавања” (gohonzon), пракси коју је промовисао сам Ничирен. Ничирен је веровао да певање док се контемплира гохонзон омогућава улазак у мандалу Лотосовог сабора.

У источноазијској култури

Хоке Сесо, ливена и кована бронза, Храм Хасе-дера, Сакураи, Нара, Јапан.

Лотосова сутра је имала велики утицај на источноазијску књижевност, уметност и фолклор више од 1400 година. Џејмс Шилдс са Универзитета Бакнел приметио је да, с обзиром на културни утицај, Лотосова сутра „игра улогу еквивалентну Библији у Европи или Курану на Блиском истоку.”

Уметност

Разни догађаји из сутре приказани су у религијској уметности. Ванг тврди да је експлозија уметности инспирисане Лотосовом сутром, почев од 7. и 8. века у Кини, била стециште текста и топографије кинеског средњовековног ума у којој је ово друго доминирало.

Мотиви из Лотосове сутре истакнуто се појављују у пећинама Дуенхуанга изграђеним у доба династије Суеј. У петом веку, сцена у којој буде Шакјамуни и Прабутаратна седе заједно као што је описано у 11. поглављу Лотосове сутре постала је вероватно најпопуларнија тема у кинеској будистичкој уметности. Примери се могу видети на бронзаној плочи (година 686) у храму Хасе-дера у Јапану и, у Кореји, на пагодама Даботап и Сокгатап, изграђеним 751. године, у храму Булгукса.

Књижевност

Тамура говори о „књижевном жанру Лотосове сутре.” Њене идеје и слике су великим словима исписане у великим делима кинеске и јапанске књижевности као што су Сан у црвеном павиљону и Прича о Генџију. Лотосова сутра је имала огроман утицај на јапанску будистичку поезију. Далеко више песама је инспирисано Лотосовом сутром него другим сутрама. У делу Kanwa taisho myoho renge-kyo, компендијуму од више од 120 збирки поезије из периода Хејан, налази се више од 1360 песама са референцама на Лотосову сутру само у њиховим насловима.

Према Џину Ривсу, „највећи јапански приповедач и песник двадесетог века, Кенђи Мијазава, постао је посвећен Лотосовој сутри, пишући свом оцу на самртној постељи да је све што је икада желео да уради било да подели учења ове сутре са другима.” Мијазава имплицитно референцира сутру у својим списима.

Позориште

Према Жаклин Стоун и Стивену Тајзеру „Но драма и други облици средњовековне јапанске књижевности тумачили су 5. поглавље, 'Лековито биље', као учење о потенцијалу за будинство у травама и дрвећу (sōmoku jōbutsu).”

Фолклор

Лотосова сутра је инспирисала грану фолклора засновану на личностима у сутри или каснијим људима који су је прихватили. Прича о ћерки краља змајева, која је достигла просветљење у 12. (Девадатином) поглављу Лотосове сутре, појављује се у народним причама Комплетна прича о Авалокитешвари и јужним морима и Драгоцени свитак Судане и Лонгни. Чудесне приче о Лотосовој сутри је збирка од 129 прича са фолклорним мотивима заснованим на „будистичким псеудо-биографијама.”

Ходочашће

У ланцу Конго који окружује Осаку, Јапан, Кацураги 28 Шуку је серија сутра хумки које одговарају сваком од двадесет осам поглавља Лотосове сутре. Према легенди, свако поглавље Лотосове сутре закопао је на засебној локацији Ен но Ђођа, митски оснивач Шугендоа из 7. века.

Види још

• Амитаба сутра
• Цветна беседа
• Сутра срца
• Хоке гишо, јапанска верзија сутре са белешкама.
• Махајана сутре

Литература

• Abbot, Terry (tr.) (2013), , The Commentary on the Lotus Sutra, in: Tsugunari Kubo; Terry Abbott; Masao Ichishima; David Wellington Chappell, Tiantai Lotus Texts, Беркли, Калифорнија: Bukkyō Dendō Kyōkai America, стр. 83—149, ISBN 978-1-886439-45-0 
• Abe, Ryuchi (2015). . „Revisiting the Dragon Princess: Her Role in Medieval Engi Stories and Their Implications in Reading the Lotus Sutra”. Japanese Journal of Religious Studies. 42 (1): 27—70. doi:10.18874/jjrs.42.1.2015.27-70 . Архивирано из оригинала 7. 9. 2015. г.. 
• Apple, James B. (2012), , „The Structure and Content of the Avaivartikacakra Sutra and Its Relation to the Lotus Sutra” (PDF), Bulletin of the Institute of Oriental Philosophy, 28: 155—174, Архивирано (PDF) из оригинала 1. 6. 2015. г. 
• Baroni, Helen Josephine (2002), , The Illustrated Encyclopedia of Zen Buddhism, The Rosen Publishing Group, ISBN 978-0-8239-2240-6 
• Benn, James A (2007), , Burning for the Buddha, University of Hawaii Press, ISBN 978-0824823719 
• Bielefeldt, Carl (2009), „Expedient Devices, the One Vehicle, and the Life Span of the Buddha”, Ур.: Teiser, Stephen F.; Stone, Jacqueline I., , Readings of the Lotus Sutra, Њујорк: Columbia University Press, ISBN 9780231142885 
• Boucher, Daniel (1998). . „Gāndhāri and the Early Chinese Buddhist Translations Reconsidered: The Case of the Saddharmapuṇḍarīka sūtra” (PDF). Journal of the American Oriental Society. 118 (4): 471—506. JSTOR 604783. doi:10.2307/604783. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 3. 2019. г.. 
• Borsig, Margareta von (tr.) (2009), , Lotos-Sutra – Das große Erleuchtungsbuch des Buddhismus, Verlag Herder, ISBN 978-3-451-30156-8 
• Burnouf, Eugène (tr.) (1852), , Le Lotus de la Bonne Loi: Traduit du sanskrit, accompagné d'un commentaire et de vingt et un mémoires relatifs au Bouddhisme, Париз: Imprimerie Nationale 
• Buswell, Robert Jr.; Lopez, Donald S. Jr., ур. (2014), , Princeton Dictionary of Buddhism, Принстон, Њу Џерзи: Princeton University Press, ISBN 9780691157863 
• Chen, Shuman (2011), , „Chinese Tiantai Doctrine on Insentient Things' Buddha-Nature” (PDF), Chung-Hwa Buddhist Journal, 24: 71—104, Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2015. г. 
• Chün-fang, Yü (1997), , „Ambiguity of Avalokiteśvara and the Scriptural Sources for the Cult of Kuan-Yin in China” (PDF), Chung Hwa Journal of Buddhism, 10: 409—463, Архивирано из оригинала (PDF) 09. 04. 2018. г., Приступљено 04. 04. 2026 
• Cole, Alan (2005), , Text as Father: Paternal Seductions in Early Mahayana Buddhist Literature, Лос Анђелес: University of California Press, ISBN 0520242769 
• Cooper, Andrew (2006). „The Final Word: An Interview with Jacqueline Stone”. Tricycle: The Buddhist Review. Приступљено 27. 4. 2013. 
• Covell, Stephen G. (2014). . „Interfaith Dialogue and a Lotus Practitioner: Yamada Etai, the "Lotus Sutra", and the Religious Summit Meeting on Mt. Hiei”. Japanese Journal of Religious Studies. 41 (1): 191—217. JSTOR 23784405. doi:10.18874/jjrs.41.1.2014.191-217 . 
• Deeg, Max (2007), , Das Lotos-Sūtra, Дармштат: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, ISBN 9783534187539 
• Deeg, Max (2012), , „From scholarly object to religious text - the story of the Lotus-sutra in the West” (PDF), The Journal of Oriental Studies, 22: 133—153 
• Drott, Edward R. (2016), , Buddhism and the Transformation of Old Age in Medieval Japan, University of Hawaii Press 
• Dykstra, Yoshiko Kurata (1983), , Miraculous tales of the Lotus sutra from ancient Japan: the Dainihonkoku Hokekyōkenki of Priest Chingen, Хираката, Осака, Јапан: Intercultural Research Institute, Kansai University of Foreign Studies, ISBN 978-4873350028 
• Federman, Asaf (2009), , „Literal means and hidden meanings: a new analysis of skillful means” (PDF), Philosophy East and West, 59 (2): 125—141, S2CID 574336, doi:10.1353/pew.0.0050 
• Ganga, Jessica (22. 9. 2016). „Donald Lopez on the Lotus Sutra”. Princeton University Press Blog. Архивирано из оригинала 21. 4. 2017. г.. 
• Grapard, Allan G. (2016), , Mountain Mandalas: Shugendo in Kyushu, Bloomsbury Publishing 
• Groner, Paul (2000), , Saicho: The Establishment of the Japanese Tendai School, University of Hawaii Press, ISBN 0824823710 
• Groner, Paul; Stone, Jacqueline I. (2014), , „Editors' Introduction: The "Lotus Sutra" in Japan”, Japanese Journal of Religious Studies, 41 (1): 1—23, Архивирано из оригинала 14. 6. 2014. г. 
• Hirakawa, Akira (1990), Paul Groner, ур., , Превод: Paul Groner, A History of Indian Buddhism, Хонолулу: University of Hawaii Press, ISBN 0-8248-1203-4, hdl:10125/23030 
• Hirakawa, Akira (2005), „The rise of Mahayana Buddhism and its relationship to the worship of stupas”, Ур.: Paul Williams, , Buddhism: Critical Concepts in Religious Studies Series, Vol. 3, The Origins and Nature of Mahayana Buddhism, Лондон, Њујорк: Routledge, стр. 181—226 
• Hurvitz, Leon (1976), , Scripture of the Lotus Blossom of the Fine Dharma: The Lotus Sutra) (1. изд.), Њујорк: Columbia University Press, ISBN 978-0231037891 
• Hurvitz, Leon (2009), , Scripture of the Lotus Blossom of the Fine Dharma: The Lotus Sutra) (Ревидирано изд.), Њујорк: Columbia University Press, ISBN 978-0231148955 
• Jamieson, R.C. (2002), , „Introduction to the Sanskrit Lotus Sutra Manuscripts” (PDF), Journal of Oriental Studies, 12 (6): 165—173, Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2013. г. 
• Kajiyama, Yuichi (2000), , „The Saddharmapundarika and Sunyata Thought” (PDF), Journal of Oriental Studies, 10: 72—96 
• Karashima, Seishi (2001), , A Glossary of Kumarajiva's Translation of the Lotus Sutra (PDF), Bibliotheca Philologica et Philosophica Buddhica, Токио: The International Research Institute for Advanced Buddhology, IV, стр. vii, ISBN 4-9980622-3-9, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 7. 2007. г. 
• Karashima, Seishi (2015), , „Vehicle (yāna) and Wisdom (jñāna) in the Lotus Sutra – the Origin of the Notion of yāna in Mahayāna Buddhism” (PDF), Annual Report of the International Research Institute for Advanced Buddhology at Soka University, 18: 163—196, Архивирано из оригинала (PDF) 10. 2. 2017. г. 
• Kato, Bunno (tr.) (1975), , The Threefold Lotus Sutra: The Sutra of Innumerable Meanings; The Sutra of the Lotus Flower of the Wonderful Law; The Sutra of Meditation on the Bodhisattva Universal Virtue (PDF), Њујорк / Токио: Weatherhill & Kōsei Publishing, Архивирано из оригинала (PDF) 21. 4. 2014. г. 
• Kern, Hendrik (tr.) (1884), , Saddharma Pundarîka or the Lotus of the True Law, Sacred Books of the East, Оксфорд: Clarendon Press, XXI 
• Kern, Hendrik; Nanjio, B., ур. (1908). Saddharmapuṇḍarīka. Bibliotheca Buddhica, 10 volumes. Санкт Петербург: Imprimerie de l'Académie Impériale des Sciences.  (на нагарију) 1. том, 2. том, 3. том, 4. том, 5. том.
• Kim, Young-Ho (1985), , Tao-Sheng's Commentary on the Lotus Sutra: A Study and Translation, дисертација, Олбани, Њујорк.: McMaster University, Архивирано из оригинала 3. 2. 2014. г. 
• Kirchner, Thomas Yuho; Sasaki, Ruth Fuller (2009), , The Record of Linji, University of Hawaii Press, стр. 193, ISBN 9780824833190 
• Kotatsu, Fujita; Hurvitz, Leon (1975), , „One Vehicle or Three”, Journal of Indian Philosophy, 3 (1/2): 79—166, S2CID 170267103, doi:10.1007/BF00157332 
• Kubo, Tsugunari (2007), , Превод: Yuyama, Akira, The Lotus Sutra (PDF), Беркли, Калифорнија: Numata Center for Buddhist Translation and Research, ISBN 978-1-886439-39-9, Архивирано из оригинала (PDF) 21. 5. 2015. г. 
• Kuo-lin, Lethcoe, ур. (1977), , The Wonderful Dharma Lotus Flower Sutra with the Commentary of Tripitaka Master Hsuan Hua, Сан Франциско: Buddhist Text Translation Society 
• Kurata, Bunsaku; Tamura, Yoshirō, ур. (1987), , Превод: Edna B. Crawford, Art of the Lotus Sutra: Japanese masterpieces, Токио: Kōsei Pub. Co., ISBN 4333010969 
• Lai, Whalen W. (1981a), , „The Buddhist "Prodigal Son": A Story of Misconceptions”, Japanese Journal of Religious Studies, 4 (2): 91—98, Архивирано из оригинала 10. 8. 2014. г. 
• Lai, Whalen W. (1981b), , „The Predocetic "Finite Buddhakāya" in the "Lotus Sūtra": In Search of the Illusive Dharmakāya Therein”, Journal of the American Academy of Religion, 49 (3): 447—469, doi:10.1093/jaarel/XLIX.3.447 
• Leighton, Taigen Dan (2005), , „Dogen's Appropriation of Lotus Sutra Ground and Space”, Japanese Journal of Religious Studies, 32 (1): 85—105, Архивирано из оригинала 9. 1. 2014. г. 
• Leighton, Taigen Dan (2006), , „The Lotus Sutra as a Source for Dogen's Discourse Style”, Discourse and Rhetoric in the Transformation of Medieval Japanese Buddhism, Приступљено 14. 11. 2021 
• Leighton, Taigen Dan (2007), , Visions of Awakening Space and Time, Oxford University Press, ISBN 9780195320930 
• Lim, Jinyoung; Ryoo, Seong Lyong (2014), , K-architecture: tradition meets modernity, Korean Culture and Information Service Ministry of Culture, Sports and Tourism, стр. 33, ISBN 9788973755820 
• Lopez, Donald S. Jr. (2015), , Buddhism in Practice (Abridged Edition), Princeton University Press, ISBN 978-1-4008-8007-2 
• Lopez, Donald (2016), , The Lotus Sutra: A Biography (Kindle изд.), Princeton University Press, ISBN 978-0691152202 
• Lopez, Donald S. Jr. (2016b). „The Life of the Lotus Sutra”. Tricycle Magazine. 
• Lopez, Donald S.; Stone, Jacqueline I. (2019), , Two Buddhas Seated Side by Side: A Guide to the Lotus Sūtra, Princeton University Press 
• Magnin, Paul (1979). La vie et l'œuvre de Huisi: 515-577 : les origines de la secte bouddhique chinoise du Tiantai (на језику: француски). École française d'Extrême-Orient. ISBN 978-2-85539-066-6. 
• Metraux, Daniel (2010). How Soka Gakkai Became a Global Buddhist Movement: The Internationalization of a Japanese Religion. Луистон, Њујорк: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-3758-6. 
• Mochizuki, Kaie (2011). . „How Did the Indian Masters Read the Lotus Sutra? -”. Journal of Indian and Buddhist Studies. 59 (3): 1169—1177. 
• Mulhern, Chieko (1986), , „Review: Miraculous Tales of the Lotus Sutra from Ancient Japan. The 'Dainihonkoku hokekyōkenki' of Priest Chingen by Yoshiko Kurata Dykstra”, Asian Folklore Studies, 45 (1): 131—133, JSTOR 1177840, doi:10.2307/1177840, Архивирано из оригинала 19. 01. 2021. г., Приступљено 04. 04. 2026 
• Mulhern, Chieko (1989). Onna to otoko no kokkyōsen 女と男の国境線 (на језику: јапански). 中央公論社. ISBN 9784120018060. 
• Murano, Senchu (1967), , „An Outline of the Lotus Sūtra”, Contemporary Religions in Japan, 8 (1): 16—84, Архивирано из оригинала 26. 8. 2014. г. 
• Murano, Senchū (tr.) (1974), , The Sutra of the Lotus Flower of the Wonderful Law, Токио: Nichiren Shu Headquarters 
• Murugappan, Revathi (24. 5. 2014). „Lotus Sutra's Dance of Peace”. The Star Online. Архивирано из оригинала 19. 5. 2017. г. Приступљено 23. 4. 2017. 
• Nakamura, Hajime (1980), , Indian Buddhism: A Survey With Bibliographical Notes, Делхи: Motilal Banarsidass Publishers 
• Nattier, Jan (2008), , A guide to the Earliest Chinese Buddhist Translations (PDF), International Research Institute for Advanced Buddhology, Soka University, ISBN 9784904234006, Архивирано из оригинала (PDF) 12. 7. 2012. г. 
• Niwano, Nikkyo (1981), , A Guide to the Threefold Lotus Sutra (PDF), Kosei Publishing Co., ISBN 433301025X, Архивирано из оригинала (PDF) 14. 5. 2015. г. 
• Obayashi, Kotoku (2002). The Doctrines and Practices of Nichiren Shoshu. Фуђиномија, Јапан: Nichiren Shoshu Overseas Bureau. 
• Ohnuma, Reiko (1998), , „The Gift of the Body and the Gift of Dharma”, History of Religions, 37 (4): 323—359, JSTOR 3176401, S2CID 161648919, doi:10.1086/463513 
• O'Leary, Joseph S. (2003). . „Review of Gene Reeves, ed. A Buddhist Kaleidoscope: Essays on the Lotus Sutra”. Japanese Journal of Religious Studies. 30 (2): 175—178. 
• Paine, Robert Treat; Soper, Alexander (1981), , (3. изд. / са ревидираним и ажурираним белешкама и библиографијом за први део од стране Д. Б. Вотерхауса.), The art and architecture of Japan, Њу Хејвен: Yale University Press, стр. 41, ISBN 9780300053333 
• Peach, Lucinda Joy (2002), , „Social responsibility, sex change, and salvation: Gender justice in the Lotus Sūtra”, Philosophy East and West, 52 (1): 50—74, S2CID 146337273, doi:10.1353/pew.2002.0003, Архивирано из оригинала 29. 8. 2014. г. 
• Pye, Michael (2003), , Skilful Means – A concept in Mahayana Buddhism, Routledge, ISBN 0203503791 
• Qing, Fa (30. 8. 2013). "The Śamatha and Vipaśyanā in Tian Tai" (PDF). Poh Ming Tse Symposium 2013: One Master Three Meditative Traditions. Сингапур. стр. 30—47. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2015. г.. 
• Reader, Ian (8. 3. 2015). „JAPANESE NEW RELIGIONS: AN OVERVIEW” (PDF). The World Religions & Spirituality Project (WRSP). Virginia Commonwealth University. Приступљено 13. 4. 2017. 
• Reeves, Gene (1. 12. 2001). . „Introduction: The Lotus Sutra and Process Thought”. Journal of Chinese Philosophy. 28 (4): 355—356. doi:10.1111/0301-8121.00053. 
• Reeves, Gene (tr.) (2008), , The Lotus Sutra: A Contemporary Translation of a Buddhist Classic, Бостон: Wisdom Publications, ISBN 978-0-86171-571-8 
• Reeves, Gene (25. 11. 2009). „A Discussion with Gene Reeves, Consultant, Rissho Kosei-kai and the Niwano Peace Foundation”. Berkley Center for Religion, Peace & World Affairs (интервју). Georgetown University. Приступљено 13. 4. 2017. 
• Robert, Jean-Noël (1997), , Le Sûtra du Lotus: suivi du Livre des sens innombrables, Париз: Fayard, ISBN 2213598576 
• Robert, Jean Noël (2011), , „On a Possible Origin of the "Ten Suchnesses" List in Kumārajīva's Translation of the Lotus Sutra”, Journal of the International College for Postgraduate Buddhist Studies, 15: 63, Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г., Приступљено 04. 04. 2026 
• Roberts, Peter Alan (tr.) (2021). „The Mahāyāna Sūtra "The White Lotus of the Good Dharma"”.  (Saddharmapuṇḍarīkanāmamahāyānasūtra, dam pa’i chos pad ma dkar po zhes bya ba theg pa chen po’i mdo). Toh 113 Degé Kangyur, св. 51 (mdo sde, ja), фолија 1.b–180.b. Преведено под покровитељством и надзором 84000: Translating the Words of the Buddha. Први пут објављено 2018. Тренутна верзија v 1.14.15 (2021).
• Rubio, Carlos (2013), , „The Lotus Sutra in Japanese literature: A spring rain” (PDF), Journal of Oriental Philosophy, 23: 120—140 
• Sangharakshita (2014). The Drama of Cosmic Enlightenment: Parables, Myths, and Symbols of the White Lotus. Кембриџ: Windhorse Publications. ISBN 9781909314344. 
• Shields, James Mark (2013), , Political Interpretations of the Lotus Sutra. In: Steven M. Emmanuel, ed. A Companion to Buddhist Philosophy, Лондон: John Wiley & Sons, ISBN 9781118324004 
• Shioiri, Ryodo (1989), „The Meaning of the Formation and Structure of the Lotus Sutra”, Ур.: George Joji Tanabe; Willa Jane Tanabe, , The Lotus Sutra in Japanese Culture, University of Hawaii Press, стр. 15—36, ISBN 978-0-8248-1198-3 
• Silk, Jonathan (2001), , „The place of the Lotus Sutra in Indian Buddhism” (PDF), The Journal of Oriental Studies, 11: 87—105, Архивирано из оригинала (PDF) 26. 8. 2014. г. 
• Silk, Jonathan A. (2012), , „Kern and the Study of Indian Buddhism With a Speculative Note on the Ceylonese Dhammarucikas” (PDF), The Journal of the Pali Text Society, XXXI: 125—154 
• Silk, Jonathan; Hinüber, Oskar von; Eltschinger, Vincent, ур. (2016), „Lotus Sutra”, , Brill's Encyclopedia of Buddhism, Volume 1: Literature and Languages, Лајден: Brill, стр. 144—157 
• Soothill, William Edward (tr.) (1930), , The Lotus of the Wonderful Law or The Lotus Gospel, Clarendon Press, стр. 15—36  (Скраћено)
• Stevenson, Daniel B. (2009). „Buddhist Practice and the Lotus Sutra in China”. Ур.: Teiser, Stephen F.; Stone, Jacqueline I.. Readings of the Lotus Sutra. Њујорк: Columbia University Press. стр. 132—150. ISBN 9780231142885. 
• Stone, Jacqueline (1995), , „Medieval Tendai Hongaku Thought and the New Kamakura Buddhism” (PDF), Japanese Journal of Religious Studies, 22 (1–2), doi:10.18874/jjrs.22.1-2.1995.17-48  
• Stone, Jacqueline I. (1998), „Chanting the August Title of the Lotus Sutra: Daimoku Practices in Classical and Medieval Japan”, Ур.: Payne, Richard K., , Re-Visioning Kamakura Buddhism, University of Hawaii Press, стр. 116—166, ISBN 0-8248-2078-9, Архивирано из оригинала 4. 1. 2015. г. 
• Stone, Jacqueline I. (2003a), „Lotus Sutra”, Ур.: Buswell, Robert E., , Encyclopedia of Buddhism vol. 1, Macmillan Reference Lib., ISBN 0028657187 
• Stone, Jacqueline I. (2003b), , Original Enlightenment and the Transformation of Medieval Japanese Buddhism, University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-2771-7 
• Stone, Jacqueline I. (2009), „Realizing This World as the Buddha Land”, Ур.: Teiser, Stephen F.; Stone, Jacqueline I., , Readings of the Lotus Sutra, Њујорк: Columbia University Press, стр. 209—236, ISBN 978-0028657189 
• Strong, John (2007), , Relics of the Buddha, Motilal Banarsidass, ISBN 978-81-208-3139-1 
• Suguro, Shinjo (1998), , Превод: Nichiren Buddhist International Center, Introduction to the Lotus Sutra, Jain Publishing Company, ISBN 0875730787 
• Suzuki, Takayasu (2016), , „The Saddharmapundarika as the Prediction of All the Sentient Beings' Attaining Buddhahood: With Special Focus on the Sadaparibhuta-parivarta”, Journal of Indian and Buddhist Studies (印度學佛教學研究.), 64 (3): 1155—1163 
• Suzuki, Takayasu (2015), , „Two parables on "The wealthy father and the poor son" in the Saddharmapundarika and the Mahaberisutra”, Journal of Indian and Buddhist Studies (印度學佛教學研究.), 63 (3): 169—176 
• Suzuki, Takayasu (март 2014), , „The Compilers of the Bhaisajyarajapurvayoga-parivarta Who Did Not Know the Rigid Distinction between Stupa and Caitya in the Saddharmapundarika”, Journal of Indian and Buddhist Studies (印度學佛教學研究.), 62 (3): 1185—1193 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Takakusa, Watanabe (1926). Tendai Daishi Zenshu. Токио, Јапан: Taisho shinshu daizokyo Kanko-Kai. 
• Tamura, Yoshiro (1963), , „The Characteristic of the Bodhisattva Concept in the Lotus Sutra – The Apostle-idea”, Journal of Indian and Buddhist Studies (印度學佛教學研究.), 11 (2): 816—810 
• Tamura, Yoshio (1989), „The Ideas of the Lotus Sutra”, Ур.: George Joji Tanabe; Willa Jane Tanabe, , The Lotus Sutra in Japanese Culture, University of Hawaii Press, стр. 37—52, ISBN 978-0-8248-1198-3 
• Tamura, Yoshio (2014), Reeves, Gene, ур., , Introduction to the Lotus Sutra, Бостон: Wisdom Publications, ISBN 9781614290803 
• Tanabe, George Joji; Tanabe, ур. (1989). The Lotus Sutra in Japanese Culture. University of Hawaii Press. ISBN 9780824811983. 
• Tanahashi, Kazuaki (1995), , Moon in a Dewdrop, Macmillan, стр. 4, ISBN 9780865471863 
• Tay, C. N. (1980), , „Review: The Lotus Sutra in Its Latest Translation Scripture of the Lotus Blossom of the Fine Dharma by Leon Hurvitz”, History of Religions, 19 (4): 372—377, S2CID 162741638, doi:10.1086/462858 
• Teiser, Stephen F.; Stone, Jacqueline I. (2009), „Interpreting the Lotus Sutra”, Ур.: Teiser, Stephen F.; Stone, Jacqueline I., , Readings of the Lotus Sutra, Њујорк: Columbia University Press, стр. 1—61, ISBN 9780231142885 
• Tola, Fernando; Dragonetti, Carmen (1999), , El Sūtra del Loto de la verdadera doctrina: Saddharmapuṇḍarīkasūtra, Мексико Сити: El Colegio de México: Asociación Latinoamericana de Estudios Budistas, ISBN 968120915X 
• Vaidya, P. L. (1960), , Saddharmapuṇḍarīkasūtram, Дарбанга: The Mithila Institute of Post-Graduate Studies and Research in Sanskrit Learning, ISBN 968120915X  (Романизовани санскрт)
• Vetter, Tilmann (1999), , „Hendrik Kern and the Lotus Sutra” (PDF), Annual Report of the International Research Institute for Advanced Buddhology at Soka University, 2: 129—142, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 1. 2020. г. 
• Wang, Eugene Yuejin (2005), , Shaping the Lotus Sutra: Buddhist Visual Culture in Medieval China, University of Washington Press, ISBN 978-0-295-98462-9 
• Watson, Burton (tr.) (1993), , The Lotus Sutra, Columbia University Press, ISBN 023108160X 
• Watson, Burton (tr.) (2009), , The Lotus Sutra and Its Opening and Closing Sutras, Tokyo: Soka Gakkai, ISBN 978-0231081603 
• Wawrytko, Sandra (2007), , „Holding Up the Mirror to Buddha-Nature: Discerning the Ghee in the Lotus Sutra”, Dao: A Journal of Comparative Philosophy, 6 (1): 63—81, S2CID 170439615, doi:10.1007/s11712-007-9004-2 
• Weinstein, Stanley (1977), , „Review: Scripture of the Lotus Blossom of the Fine Dharma, by Leon Hurvitz”, The Journal of Asian Studies, 37 (1): 89—90, JSTOR 2053331, doi:10.2307/2053331 
• Williams, Paul (1989), , Mahāyāna Buddhism: the doctrinal foundations, 2nd Edition, Routledge, ISBN 9780415356534 
• Wimbush, Vincent L.; Valantasis, Richard (2002), , Asceticism, Oxford University Press 
• Xing, Guang (2005), , „The Problem of the Buddha's Short Lifespan” (PDF), World Hongming Philosophical Quarterly, 12: 1—12 
• Yamada, Shozen (1989), „Poetry and Meaning: Medieval Poets and the Lotus Sutra”, Ур.: Tanabe, George J; Tanabe, Willa Jane, , The Lotus Sutra in Japanese culture (Рештампано изд.), Хонолулу: University of Hawaii Press, ISBN 0824811984 
• Yampolsky, Philip B. (tr.) (1971), „Zen Master Hakuin's Letter in Answer to an Old Nun of the Hokke [Nichiren] Sect”, , The Zen Master Hakuin: Selected Writings, Њујорк: Columbia University Press, стр. 86—123 
• Yuyama, Akira (1970), , A Bibliography of the Sanskrit-Texts of the Sadharmapuṇḍarīkasūtra (PDF), Канбера, Аустралија: Faculty of Asian Studies in Association With Australian National University 
• Yuyama, Akira (2000), , Eugene Burnouf: The Background to his Research into the Lotus Sutra (PDF), Bibliotheca Philologica et Philosophica Buddhica, Токио: The International Research Institute for Advanced Buddhology, III, ISBN 4-9980622-2-0, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 7. 2007. г. 
• Zimmermann, Michael (1999), , The Tathagatagarbhasutra: Its Basic Structure and Relation to the Lotus Sutra (PDF), Annual Report of the International Research Institute for Advanced Buddhology at Soka University for the Academic Year 1998, стр. 143—168, Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. 
• Zürcher, Erik (2006), , The Buddhist Conquest of China, Sinica Leidensia (Book 11) (3. изд.), Brill, ISBN 9004156046 
• Hanh, Thich Nhat (2003). Opening the heart of the cosmos: insights from the Lotus Sutra. Беркли, Калифорнија: Parallax. ISBN 1888375337. 
• Hanh, Thich Nhat (2009). Peaceful action, open heart: lessons from the Lotus Sutra. Беркли, Калифорнија: Parallax Press. ISBN 978-1888375930. 
• Ikeda, Daisaku; Endo, Takanori; Saito, Katsuji; Sudo, Haruo (2000). Wisdom of the Lotus Sutra: A Discussion, Volume 1. Санта Моника, Калифорнија: World Tribune Press. ISBN 978-0915678693. 
• Kaie, Mochizuki; Byungkon, Kim (2020). Bibliography of the Studies on the Saddharmapuṇḍarīkasūtra (1844-2020) (PDF). Минобу: International Institute for Nichiren Buddhism of Minobusan University. ISBN 9784905331124. 
• Lopez, Donald S.; Stone, Jacqueline I. (2019). Two Buddhas Seated Side by Side: A Guide to the Lotus Sūtra. Princeton University Press. 
• Niwano, Nikkyō (1976). Buddhism for today: a modern interpretation of the Threefold Lotus sutra (PDF) (1. изд.). Токио: Kosei Publishing Co.. ISBN 4333002702. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 11. 2013. г.. 
• 子規·正岡 (Shiki Masaoka) (1983), , 歌よみに与ふる書 (Utayomi ni atauru sho) (на језику: јапански), Токио: Iwanami Shoten, стр. 17 
• Tanabe, George J.; Tanabe, Willa Jane, ур. (1989). The Lotus Sutra in Japanese Culture. Хонолулу: University of Hawaii Press. ISBN 0-8248-1198-4. 
• Tola, Fernando; Dragonetti, Carmen (2009). Buddhist positiveness: studies on the Lotus Sūtra. Делхи: Motilal Banarsidass Publ.. ISBN 978-81-208-3406-4. 

Спољашње везе

• Енглески превод из 1884. са санскрта од стране Х. Керна са веб-сајта Sacred Texts
• Енглески превод из 1909. од стране Хендрика Керна, скенирана књига у јавном власништву на Интернет архиви
• Lotus Sutra public domain audiobook at LibriVox
• Енглески превод од стране Buddhist Text Translation Society
• Енглески превод од стране 84000: Translating the Words of the Buddha