Лојзе Долинар
| Лојзе Долинар | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. април 1893. |
| Место рођења | Љубљана, Аустроугарска монархија |
| Датум смрти | 9. септембар 1970. (77 год.) |
| Место смрти | Ичићи, код Опатије, СФР Југославија |
Лојзе Долинар (Љубљана, 19. април 1893. — Ичићи код Опатије, 9. септембар 1970) био је југословенски и словеначки вајар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 19. априла 1893. године у Љубљани. Завршио је кипарство на Уметничко-занатској школи у Љубљани, а студије је наставио на Академији ликовних уметности у Бечу, Минхену и Прагу. Први пут је излагао 1913. године. Имао је више самосталних изложби у Љубљани и Београду. Изалгао је на бројним репрезентативним изложбама југословенске уметности у Паризу, Лондону, Амстердаму, Бриселу, Москви, Лењинграду, Братислави, Прагу, Варшави, Кракову, Будимпешти и осталим градовима.
Био је професор на Академији ликовних уметности у Београду од 1949. до 1959. године, а изабран је и за члана "Словенске академије знаности и уметности" у Љубљани. Уз вајарство бавио се и графиком.
Радио је скулптуре у камену на згради српских железница у Немањиној, споменику културе Републике Србије.[1]
Умро је 9. септембра 1970. године у Ичићима код Опатије.
Стваралаштво[уреди | уреди извор]
Нека његова дела су:
- "Споменик краљу Петру I", Љубљана, срушен после Другог светског рата
- "Споменик Блаженопочившем Краљу Александру Ујединитељу", 1940, Љубљана[2]
- „Споменик народноослободилачкој борби“ (1952-1953), Пријепоље
- „Споменик отпора и страдања“ (1946-1955), Краљево
- „Споменик револуцији“ (1959-1961), Крањ
- Спомен-биста Ламартину на Врачару
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Васиљевић, Бранка. „Завршена обнова зграде српских железница у Немањиној”. Politika Online. Приступљено 2022-02-24.
- ^ Време, 6. септ. 1940, стр. 14. digitalna.nb.rs
Литература[уреди | уреди извор]
- Револуционарно кипарство. „Спектар“, Загреб 1977. година.
