Лублинска унија

С Википедије, слободне енциклопедије

Лублинска унија (пољ. Unia lubelska, литв. Liublino unija, укр. Люблінська унія) је био акт, закључен 1569. године између Пољске и Литваније, који је после дугог постојања персоналне уније између ове две државе (од 1385), довео до формирања реалне унијеДржавне заједнице Пољске и Литваније (персонална унија је настала удајом пољске принцезе Јадвиге за литванског кнеза Јагела).[1][2][3]

Племићка Република Пољске круне и Велике Литванске кнежевине или Република оба народа — Пољско-литванска унија, имала је не само зајадничког владара, већ и скупштину, валуту, инострану и одбрамбену политику; обе земље су задржале одређену аутономију и сопствену администрацију, судове и војску.

Овај акт потврђен је у скупштини 1. јула 1569. у пољском Лублину, што је било за владе Сигисмунда II Августа, последњег краља из рода Јагелонаца.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dvornik, Francis, The Slavs in European History and Civilization, Rutgers University Press, ISBN 0-8135-0799-5, Google Print, p.254
  2. ^ Norman Davies, God's Playground: A History of Poland in Two Volumes, Oxford University Press, ISBN 0-19-925339-0, Google Print, p.50
  3. ^ W. H. Zawadzki, A Man of Honour: Adam Czartoryski as a Statesman of Russia and Poland, 1795–1831, Oxford University Press, 1993, ISBN 0-19-820303-9, Google Print, p.1
  4. ^ „Зашто се Руси и Пољаци заиста мрзе”. Вести. Приступљено 31. 1. 2020.