Лугош

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Лугож)
Лугош
Lugoj
Lugoj1.jpg
Тамиш на протоку кроз Лугош
Основни подаци
Држава  Румунија
Округ Тамиш
Становништво
Становништво (2011) 40361[1][2]
Географске карактеристике
Координате 45°41′10″ СГШ; 21°54′02″ ИГД / 45.686111° СГШ; 21.900556° ИГД / 45.686111; 21.900556Координате: 45°41′10″ СГШ; 21°54′02″ ИГД / 45.686111° СГШ; 21.900556° ИГД / 45.686111; 21.900556
Површина 88,05 km2
Лугош на мапи Румунија
Лугош
Лугош
Лугош на мапи Румунија

Лугош (рум. Lugoj)[3][4] (транскрибовано са мађарског, Lugos; нем. Lugosch) град је и општина у западном делу Румуније. Град је по величини, економском развоју и броју становника друго место у Тамишке Жупаније, после њеног седишта, Темишвара. Припадају му два села; Магури и Тапија, са којима заузима површину од 9.956 хектара.

Географија[уреди]

Град Лугош спада у градове румуског дела Баната и се налази на источном ободу Панонске низије, испод Карпата. Град се сместио на месту где река Тамиш, која дели град на два дела, излази из брдског предела у равницу. Клима је умерено континентална са благим зимама и умерено топлим летима.

Историја[уреди]

Градска пешачка улица
Саборна православна црква
Градска кућа

Овај град је први пут поменут 1334. године у једном регистру папских дажбина, а 1376. се први пут помиње „Лугошка тврђава“, али тек 1551. године, удовица краља Јоана Запоље, Изабела, додељује Лугошу грб и повељу о привилегијама. Већ од наредне године, па све до 1658. трају борбе са Турцима, где град, заједно са другим банатским областима (до Караш Северина) успева да сачува своју аутономију и уједињује се са Трансилванијом. Из ратне године 1695. туски султан Мехмед други прешао је Дунав, и сукобио се са Аустријанцима, предвођеним генералом Витераном. Одлучна битка била је код Лугоша, где је страдало 2000 аустријских војника и сам генерал.[5] У то време, Лугош је једно од главних места Лугошке и карансебешке бановине. Ипак, 1699. године Турци руше Лугошку тврђаву. Током 15. века град се везује и за личност Сибињанин Јанка. Од 1718. град потпада под аустријску управу, када почиње досељавање немачког становништва и стварање општине „Немачки Лугош“. Ова општина се налазила на левој обали Тамиша, али се уједињује са румунским делом Лугоша 1795. године у тзв. „Финансијски трг Лугош“. Пре тога, 1778. Банат је био присједињен Мађарској. Царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да град Лугош, административно припада Лугошком округу, Лугошког дистрикта. У месту живи измешано становништво, немачко-румунско, а православне храмове иако их је било не помиње, осим ако нису манастири. Помиње шта се све налази у граду на Тамишу: католичка црква и католички манастир, затим поштанска камбијатура, управни и подуправни уред, коњичка касарна и годишњи вашар.[6] Позоришна зграда у Лугошу је подигнута 1835. године. Дана 21. јула 1842. године беснео је велики пожар у Лугошу. За кратко време је са влашке стране изгорело до 500 кућа и стаја, варошка и вармеђска кућа те обе православне цркве.[7] У августу 1849. током Револиције 1848/49. године, град је био последње седиште мађарске револуционарне владе Лајоша Кошута. Већ, наредне, 1850. године, према царском указу, Лугош постаје седиште Унијатске епископије у Банату, а 1881. постаје центар Караш-Северин жупаније, када се та жупанија и оформила. Угарске власти су округ Лугош поделили на четири среза, а Земаљски суд се ту у Лугошу већ налазио од 1851. године, као среско-сборни. Телеграфска агенција је отворена у месту децембра 1855. године. Отворена је нова гимназија у Лугошу 1857. која је наставу изводила на немачком језику. Две године касније њу похађа 49 ученика.[8] Године 1859. помињу се у вези нових грунтовних књига у Српском војводству, још увек две општине, Немачки и Румунски Лугош. Румуни су 1861. године скупили 15000 ф. да оснују своју гимназију у Лугошу. Она је отворена септембра исте године са румунским наставним језиком. Статус самосталног града стиче 1889. године. У састав Румуније ушао је 1918. године. Када се жупанија Караш-Северин поделила на два дела 1925. године, Лугош постаје престоница Северин. Од 1945. до 1989. је за Румунију био период доминације комунизма и Лугош је други град који се ослободио овог режима.

Економски развој[уреди]

По српском календару из 1827. године у Лугошу је годишње одржаван вашар четири пута: 10. фебруара, 10. маја, 2. јула и 21. октобра.

Лугош важи за развијено индустријско подручје, где су фирме као што су „Reiker“, „Villeroy & Boch“, „Honewell“, „Hella“ и „Autoliv“ отвориле своје производне погоне и оформиле нову индустријску зону „Тапиу“, поред већ постојеће „Тимисори“. Развој је био условљен и тиме што град пресецају два пута важна за Европу: DN 68 и E 70.

Култура[уреди]

Лугош има одређено културно наслеђе из своје богате историје; историјски и етнографски музеј, позориште „Трајан Грозавеску“ (оперски певач, погинуо 1927. године у Бечу), Градску библиотеку, галерију „Про Арте“ и друге установе. Најстарији лугошки културни споменик је Торањ „Светог Николаја“ изграђен у 14. и 15. веку. Припадао је бившој манастирској црквиСвети Николаје“. Такође, издваја се православна црква Успења Богородице у барокном стилу грађена од 1759. до 1766, чији је ктитор био кнез Гаврил Гуреан. У новије време, Јосиф Константин Драган, у Румунији цењен као пословни човек је, између осталог, отворио „Европски универзитет“ који носи његово име, баш као и трг који се налази између зграде Општине и гвозденог моста. Гвоздени мост је симбол овог града и свечано је отворен 1902. године. Изградњом овог моста су уређене и обале реке, а он је дуго година био једина веза између њих. За његову изградњу утрошено је 185 тона метала који је довожен воловским колима. На источној страни трга „Драган“, налази се „Стара префектура“, зграда која се саграђена између 1843. и 1859. године, која је деловала као административно седиште Комитета Северин, Караш-Северин и као Префектура жупаније Северин.

Срби у Лугошу[уреди]

У 16. веку простор око Лугоша био је густо насељен Србима, који су били учесници војних сукоба у јужној Угарској.[9] Хришћанска богомоља забележена је ту из 13. и 14. века, судећи по запису на звонику храма. У Лугошу је 1726. године саградио православну цркву, тадашњи префект града Јовац Рац (Србин), племић из Мехадије. Иконостас у српској цркви је осликао 1821. године иконописац Павел Ђурковић. Тај иконостас је пресликао 1937. и 1944. године сликар Аурел Ћупе.[10] По извештају о становништву Српског Војводства по народностима 1861. године, у Лугошу је било Срба само 25 душа, а Румуна је у граду и целом округу лугошком, више од свих осталих нација - 52.076 душа.[11] По једном попису 1900. године у граду Лугошу је било 153 становника Срба.[12] По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у Лугошу је парохијско православно звање основано и матица крштених се води од 1767. године. Матица умрлих од 1767. године, а матица венчаних од 1775. године. Године 1846. православни храм је посвећен Св. Николи, а православног народа у Лугошу има 4896 душа. Окружни протопрезвитер лугошки и парох лугошки био је 1846. године Стефан Атанасијевић. Има у месту више свештеника тада: други бивши протопрезвитер Игњат Вуја, Јован Марковић, Паул Мања (Румун), Зенобиус Петрик, Никола Павловић, капелан Стефан Марко и ђакон Димитрије Теодори. Купац српске књиге 1847. године у Вршцу, био је Игњатије Вуја парох лугошки и професор на Вршачкој богословији. На Темишварском српском црквено-народном сабору 1790. године учествовали су народни посланици, од клира, племства и грађанства. Из Лугоша су били Константин Атанасијевић прота лугошки и световњак Ђорђе Вуја трговац. Црквено-народни сабор у Карловцима одржан је 1842. године, а на њему је било посланика и из Лугоша. Били су то Ђорђе пл. Папхази властелин и асесор тамошњи, Ђорђе пл. Атанасијевић пристав лугошки, Максим Паскул асесор у Лугошу. Исте 1842. године 21. јула у великом пожару током олујног ветра који ја захватио румунски део града Лугоша, изгорела је између осталог и православна црква посвећена празнику Успеније Пресвете Богородице. Две стотине лугошких породица је остало без игде ичега. Владика Рајачић је послао писмо "Пештанском српском обшћеству", којим позива да се помогне обнова пострадалог српског храма. Срби су се брзо покренули, на челу са Савом Текелијом, и скупили из прве руке 135 ф. 24 крацаре и послали. Прилози су се скупљали и у другим српским срединама, као Вршцу, Новом Саду, Темишвару. Румуни у Пешти су такође скупљали прилоге, али за свој изгорели храм, такође у Лугошу. Матицу српску је даровао за њен Фонд, са 10.000 ф. прилога, 1847. године по тестаменту покојник из Лугоша, иначе отац Бечлије Петра Паликучевног. Један други непознати Србин, покојник из Лугоша је 1862. године тестаментом оставио новосадској гимназији 1000 ф. а за тамошњи политехнички институт 2000 ф. (то је иначе заведење Луке Миланковића и Марије Петровић).[13]

Претплата за "Новине сербске" у Бечу 1813. године, се могла обезбедити у Лугошу код Димитрија Георгијевића и Софронија Јовановића ћурчије. Купци Бранковићеве књиге 1827. године у "Логошу" (српска варијанта) били су Стефан од Атанасијевић протопрезвитер Лугошко-карансебешке вармеђе и "пјесједатељ" конзисторије, затим неколико званичника жупанијских племића и један адвокат.[14] Исти купци су и 1828. године поменути у књизи.[15] Претплатник српске књиге био је 1844. године Георгије Филиповић "стихослушатељ" (ученик у Карловцима) из Лугоша. Драгиња Лозанова из Лугоша је 1863. године претплатница књижевног часописа "Даница" из Новог Сада.

Чувени немачки научник Феликс Каниц је написао у свом делу "Србија", за славног бечкеречког сликара "Константина Даниела", да је он у ствари Србин - Данило Петровић, талентовани самоук сликар, рођен у Лугошу.

За време постојања Српског Војводства било је много Срба чиновника са службом у Лугошу. Чиновнике су угарске власти често премештале, и то по целој држави. Године 1854. постављен је при Окружном суду у Лугошу Андреја Јовановић чиновник, а за судског ађункта Светозар Милетић. Био је то чувени вођа Срба у Угарској, председник Српске народне странке, народни посланик, градоначелник Новог Сада, власник листа "Застава", адвокат у Новом Саду. Купци једне српске књиге били су 1854. године поред Милетића, Никола Лујановић окружни комесар, Јован Маршански од Марше судски уредник, Лазар Петровић ађункт у катастру, Н. Илић жандармеријски поднаредник и лецедер Андрија Јанковић.[16] Јосиф Дреновац чиновник из Лугоша, постављен је 1856. године за привременог приматеља на царини. Исте године Михаил Недељковић је именован за официјала порезне власти. Такође су постављени за судске адјункте у Лугошу, Димитрије Хаџић и Стефан Лебановић. Следеће 1858. године постављен је секретар код савета окруђног суда у Лугошу, Ђорђе Станчић. Трајан Димитријевић је 1859. године постављен за акцесисту код окружном суда у Лугошу. Аускултант окружног суда лугошког Јован Поповић био је 1860. године премештен чак у Суботицу. Ајномер у Лугошу постаје тада контролор Никола Драгић. Лугошанин Константин Јовановић је у месту изабран 1861. године за посланика у Угарском сабору, након што је Андрија Мочоњи одступио.

Тада 1859. године је завршено стециште над имањем Григорија Поповића у Лугошу. А следеће 1860. године стециште је објављено над имањем Константина Петровића трговца у Лугошу. Илија Берић је објавио у "Српском летопису" 1864. године спис "Акатист Св. Сави". Он је исти нашао 1863. године у бањи Мехадији и преписао. Један посетилац бање, неписмени сељак Димитрије Добренеско из Лугоша, носио је са собом ту књигу (која је садржи српски акатист) као амајлију. Говорио је Румун, да се та књига у његовој породици одавно налази и као светиња чува.[17] Лугошки глумац Јариц, написао је 1873. године драму "Кнежево убиство у Србији", коју је посветио кнезу Милану Обреновићу.

Народна школа у Лугошу је отворена 1761. године. За православни Школски фонд још 1813. године је одређено да се од учитељске плате одваја мали део и шаље у Пешту. Општина Лугош је обећала да ће давати годишње по 42 ф., али још од 1826. године престала је давати. Тако да је настао дуг од 1635 ф.(1865). По попису из 1846. године у народној вероисповедној школи има 168 ђака којима предају три учитеља, све Румуни: Илија Миљеско, Георгије Вентила и Георгије Гина.

Становништво[уреди]

Демографија
2011.
40.361


Етничка слика града по попису 2002. године је:

Народност Број припадника Удео
Румуни 36.968 82,9%
Мађари 4.262 9,6%
Немци 1.279 2,9%
Роми 1.075 2,4%
Украјинци 705 1,6%
остали 282 0,6%
Укупно 44.571 100%

Ово је знатно различито у односу на попис из 1930. године, када је град имао упола мање становника (око 23 хиљаде) и када није било преовладајуће етничке народности - Румуни 41%, Немци 26%, Мађари 23%, Јевреји 6%.

Знамените личности[уреди]

У граду је рођен Бела Лугоси (Лугоши), најпознатији глумац лика Дракуле.

Константин Данил, сликар.[18]

Из Лугоша је пореклом и Лавинија Милошевић, позната румунска гимнастичарка српских корена.

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. Чињенице и претпоставке о дворском позоришту Јована Племенитог Наке у Банатском Комлошу; Алојз Ујес, чланак СЦД
  4. Два века црквеног сликарства у Банату; Негру Адријан, Иновације у настави - часопис за савремену наставу, Универзитет у Београду, Учитељски факултет, 2009, вол. 22, бр. 1, pp. 79-90
  5. "Гласник друштва србске словесности", Београд 1872. године
  6. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. године
  7. "Сербске народне новине", Будим 1842. године
  8. "Световид", Беч 1856. године
  9. "Сербска пчела", Будим 1836. године
  10. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  11. "Српски летопис",Пешта 1863. године.
  12. "Школски лист", Сомбор 1907. године
  13. "Србобран", Нови Сад 1862. године
  14. Аврам Бранковић: "Карактеристика", будим 1827. године
  15. Јован Стејић: "Забава за разум и срце", Беч 1828. године
  16. "Цветна леја", збирка забавних ствари, Нови Сад 1854.
  17. "Српски летопис", Будим 1864. године
  18. Арте: Константин Данил; 2007

Литература[уреди]

  • Брошура: Lugoj Vârşeţ; „Signs to the future“. 2007.

Спољашње везе[уреди]