Лудвиг Анценгрубер

Лудвиг Анценгрубер
Лудвиг Анценгрубер снимљен 1885. године
Датум рођења	(1839-11-29)29. новембар 1839.
Место рођења	Беч, Аустријско царство
Датум смрти	10. децембар 1889.(1889-12-10) (50 год.)
Место смрти	Беч, Аустроугарска
Занимање	Песник, Књижевник, Драматург

Лудвиг Анценгрубер (нем. Ludwig Anzengruber; Беч, 29. новембар 1839 — Беч, 10. децембар 1889) био је аустријски драматург, романописац и песник.

Порекло

Породица Анценгрубер потиче из округа Рид у Инкрајсу у Горњој Аустрији. Лудвигов деда, Јакоб Анценгрубер, био је радник на фарми Обермајера у Венгу близу Хофкирхена на Тратнаху. Лудвигов отац, Јохан Анценгрубер, рано је напустио породичну кућу и преселио се у Беч, где је нашао посао као књиговођа. Јохан се 1838. оженио Маријом Хербих, ћерком фармацеута. Друштвени положај његових родитеља – сељачко порекло његовог оца и порекло мајке из редова ситне буржоазије – играо је важну улогу у каснијим делима Лудвига Анценгрубера.

Највећи утицај на Лудвига да постане драматург имао је отац Јохан, који је и сам био песник у стилу Фридриха Шилера, али без успеха. Изведена је само једна Јоханова драма, на тему Бертолда Шварца, и то вероватно само због спектакуларне експлозије на крају; остали његови радови скупљали су прашину у фиоци радног стола.

Младост и каријера

Лудвиг је имао само 5 година када му је отац умро 1844. Његова мајка, која је током година постала најважнија особа у његовом животу, покушавала је да састави крај с крајем са својом скромном удовичком пензијом од 166 гулдена и 40 крајцера. Када је 1854. умрла Лудвигова бака, која је у великој мери издржавала своју ћерку и унуче, њихов дом и животни услови постали су још гори. Лудвигова мајка је радила све, укључујући и посао шваље, да би Лудвиг могао да учи у основној школи Пауланер од 1847. до 1850. године, а затим у средњој школи Пиарист од 1851. до 1853. године. Године 1855. напустио је школу због лоших оцена и од 1856. до 1858. био је шегрт у књижари Салмајер. Током свог запослења у књижари могао је много да чита, али након неслагања са својим мајстором његово шегртовање прекинуто.

Са 19 година, након тешког напада тифуса, Лудвиг је одлучио да постане глумац. Током наредних десет година окушао је срећу као професионални глумац, путујући са различитим глумачким трупама широм Аустрије. Радио је као споредни глумац у многим другоразредним позориштима, али није испољио никакав наглашени таленат. Ипак, сценско искуство му је добро дошло у каснијој каријери драматурга.

Од 1866. поново се вратио да живи у Бечу. За то време написао је неколико драма и неколико кратких прича, које су све биле неуспешне.

Креативни период

Године 1869. вратио се у буржоаско друштво, запосливши се као чиновник у седишту царске полиције у Бечу. Године 1870, под псеудонимом Л. Грубер, написао је антиклерикалну драму Свештеник из Кирхфелда (нем. Der Pfarrer von Kirchfeld). Представа је први пут изведена у Позоришту на реци Вин, а та премијера од 5. новембра доживела је велики успех. Хајнрих Лаубе, директор Дворског позоришта, написао је позитивну рецензију и преко ње је Лудвиг склопио пријатељство са Петером Розегером. Његов успех преко ноћи значио је да је могао да се у потпуности посвети књижевности.

Године 1873, упркос мајчиним упозорењима, Анценгрубер се оженио 16-годишњом Аделиндом Липком (1857–1914). Његова млада невеста била је сестра његовог пријатеља из детињства Франца Липке. Брак је запао у кризу због Лудвигових великих дугова и његовог веома блиског односа мајком. Упркос троје деце, развод је био неизбежан (1889. године).

Следеће године су биле веома успешне за Анценгрубера. Његове драме су се изводиле широм Европе. Од априла 1882. до маја 1885. био је уредник бечког листа Домовина (нем. Die Heimat). Маја 1884. постао је уредник бечког недељника Фигаро, а у августу 1888. је постао уредник Бечког гласника (нем. Wiener Bote).

Септембра 1888. добио је место драматурга у Народном позоришту у Бечу, где је 14. септембра 1889. изведена премијера његовог дела Мрља на части (нем. Der Fleck auf der Ehr).

Крајем новембра 1889. године Лудвиг се разболео од антракса, и две недеље касније умро је од последица тровања крви. Сахрањен је у Средишњем бечком гробљу.

Изабрана дела

Драме

Већина Анценгруберових драма бави се аустријским сељачким животом. Они су помало меланхоличног тона, али испресецани светлим и духовитим сценама.

• Свештеник из Кирхфелда (нем. Der Pfarrer von Kirchfeld), представа са музиком у 4 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 5. новембар 1870. године.
• Сељак кривоклетник (нем. Der Meineidbauer), представа са музиком у 3 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 9. децембар 1871.
• Писар крсташ (нем. Die Kreuzelschreiber), комедија са музиком у 3 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 12. октобар 1872.
• Елфрида (нем. Elfriede), драма у 3 чина. Премијера: Карл-театар – 24. април 1873. године.
• Лихварева ћерка (нем. Die Tochter des Wucherers), представа са музиком у 5 чинова. Премијера: Позориште на реци Вин – 17. октобар 1873.
• Црв савести (нем. Der G'wissenswurm), комедија са музиком у 3 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 19. септембар 1874. године
• Рука и срце (нем. Hand und Herz), трагедија у 4 чина. Премијера: Бечко градско позориште – 31. децембар 1874.
• Двоструко самоубиство (нем. Doppelselbstmord), трагедија у 3 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 1. фебруар 1876.
• Празно двориште (нем. Der ledige Hof), представа у 4 чина. Премијера: Позориште на реци Вин – 27. јануар 1877.
• Четврта заповест (нем. Das vierte Gebot), представа у 4 чина. Премијера: Позориште Јозефштетер – 29. децембар 1878.

Новеле

• Ознака срама (нем. Der Schandfleck), 1. издање: 1877; 2. издање: 1884.
• Штернштајнхоф (нем. Der Sternsteinhof), 1885.

• Анценгрубер је такође објавио кратке приче о сеоском животу под насловом Облаци и сунце (нем. Wolken und Sunn'schein,1888).

Додатна литература

• Constantin von Wurzbach: Anzengruber, Ludwig. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 26. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1874, S. 367 f.
• Anton Bettelheim: Anzengruber, Ludwig. In: Allgemeine Deutsche Biographie (ADB). Band 46, Duncker & Humblot, Leipzig 1902, S. 19–23.
• Otto Hamann: Ein Schillerpreis-Gekrönter, in: Die Gartenlaube. Illustrirtes Familienblatt. Jahrgang 1879. Ernst Keil, Leipzig 1879, S. 274–276.
• Anton Bettelheim: Ludwig Anzengruber. Berlin 1891.
• Anton Büchner: Zu Ludwig Anzengrubers Dramentechnik. Diss., Gießen, 1911.
• Alfred Kleinberg: Ludwig Anzengruber. Ein Lebensbild. Cotta, Stuttgart, 1921.
• Emma Spröhnle: Die Psychologie der Bauern bei Anzengruber. Diss., Tübingen, 1930.
• Louis Koessler: Ludwig Anzengruber – auteur dramatique. Diss., Straßburg, 1943.
• Elisabeth Hanke: Ludwig Anzengrubers Kalendergeschichten. Diss., Wien, 1950.
• Ernst Alker: Anzengruber, Ludwig. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 1, Duncker & Humblot, Berlin 1953, ISBN 3-428-00182-6, S. 320 f.
• Aloys Klocke: Die religiöse und weltanschaulich-ethische Problematik bei Ludwig Anzengruber. Diss., Freiburg i.Br., 1955.
• Werner Martin: Der Kämpfer. Atheismus bei Anzengruber. Berlin, 1960.
• Erwin Heinzel (Hrsg.): Ludwig Anzengruber. Ausgewählte Werke. Eine Einführung in das Leben und das Werk des Dichters. Kremayr und Scheriau, Wien, 1966.
• Edward McInnes: Ludwig Anzengruber and the popular dramatic tradition. In: Maske und Kothurn 21 (1975), S. 135–152.
• Franz Baumer: Ludwig Anzengruber. Volksdichter und Aufklärer. Ein Lebensbild. Stöppel, Weilheim, 1989 ISBN 3-89306-403-6
• Peter Rosegger: Peter Rosegger – Ludwig Anzengruber. Briefwechsel 1871–1889. Konstanze Fliedl und Karl Wagner (Hrsg.). Böhlau, Wien, 1995. (Literatur in der Geschichte, Geschichte in der Literatur 33)

Спољашње везе

• „Anzengruber, Ludwig”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). 1911. 
• Дела Лудвига Анценгрубера на Пројекту Гутенберг
• Дела од или о Лудвигу Анценгруберу на Интернет Архивама
• Дела Лудвига Анценгрубера на Либри воксу (аудио књиге)

Извори

Овај чланак је превод одговарајућег чланка на немачкој Википедији који наводи следеће референтне радове:

• Ludwig Anzengruber, Ausgewählte Werke. Eine Einführung in das Leben and das Werk des Dichters Erwin Heinzel. Vienna: Kremayr & Scheriau 1966.
• Franz Baumer, Ludwig Anzengruber; Weilheim (Stöppel) 1989.
• Anton Bettelheim, Ludwig Anzengruber; Berlin 1891.
• Anton Büchner, Zu Ludwig Anzengrubers Dramentechnik; Dissertation, Gießen 1911.
• Elisabeth Hanke, Ludwig Anzengrubers Kalendergeschichten; Dissertation, Wien 1950.
• Alfred Kleinberg, Ludwig Anzengruber. Ein Lebensbild. Stuttgart: Cotta, 1921.
• Aloys Klocke, Die religiöse and weltanschaulich-ethische Problematik bei Ludwig Anzengruber; Dissertation, Freiburg i. Br. 1955.
• Louis Koessler; Ludwig Anzengruber - auteur dramatique; Dissertation, Straßburg 1943.
• Werner Martin, Der Kämpfer. Atheismus bei Anzengruber; Berlin 1960.
• Edward McInnes, "Ludwig Anzengruber and the popular dramatic tradition", in: Maske and Kothurn 21 (1975), 135-152.
• Peter Rosegger, Peter Rosegger - Ludwig Anzengruber. Briefwechsel: 1871 – 1889. Konstanze Fliedl; Karl Wagner (Editors). Vienna: Böhlau, 1995. (Literatur in der Geschichte, Geschichte in der Literatur; 33)
• Emma Spröhnle, Die Psychologie der Bauern bei Anzengruber; Dissertation, Tübingen 1930.

Анценгруберова сабрана дела, са биографијом, објављена су у 10 томова. 1890. године (3. издање 1897.); његову преписку је уредио А. Бетелхајм (1902). Погледати још:

• Л. Роснер, Сећања на Л. Анценгрубера (нем. L. Rosner, Erinnerungen an L. Anzengruber,1890).
• Х. Ситенбергер, Студије савремене драматургије (нем. H. Sittenberger, Studien zur Dramaturgie der Gegenwart,1899).
• С. Фридман, Л. Анценгрубер (нем. S. Friedmann, L. Anzengruber,1902).