Лудвиг Витгенштајн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лудвиг Витгенштајн
35. Portrait of Wittgenstein.jpg
Портрет Витгенштајна на додели стипендије на Тринити Колеџу у Кембриџ, 1929
Пуно име Лудвиг Витгенштајн
Датум рођења 26. априла 1889.
Место рођења Беч
Аустроугарска
Датум смрти 29. априла 1951.
Место смрти Кембриџ
Уједињено Краљевство
Школа Тринити колеџ, Технички универзитет у Берлину, Викторијански универзитет у Манчестеру
Епоха Филозофија XX века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије Аналитичка филозофија
Интересовања Метафизика, Епистемологија, Логика, Филозофија језика, Филозофија математике
Идеје Структура реалности одређује структуру језика (први период)
Потпис
Ludwig Wittgenstein signature.svg

Лудвиг Витгенштајн (нем. Ludwig Wittgenstein Josef Johann[1]; Беч, 26. априла 1889Кембриџ, 29. априла 1951) био је аустријско-британски филозоф пореклом из Аустрије који је првенствено радио у пољима логике, математичке филозофије, филозофије духа, и филозофије језика.[2]. Многи га сматрају једним од најупечатљивијих и најхаризматичнијих филозофа у 20. веку уопште. Од 1929 до 1947, Витгенштајн је предавао на универзитету у Кембриџу.[3] Током свог живота он је објавио само једну танку књигу, Логичко-филозофски трактат са 75 страница (1921), један чланак, једну књигу прегледа и дечији речник.[4] Његови обимни рукописи су уређени и објављени постхумно. Филозофијска истраживања су објављена као књига 1953, и од тада су његови радови препознати као једно од најважнијих дела филозофије у двадесетом веку.[5] Његов наставник, Бертранд Расел, описао је Витгенштајна као „најсавршенији пример генија кога је икада познавао као што се традиционално схвата; страствен, дубоко интензиван и доминантан”.[6]

Родио се у Бечу, у веома богатој и образованој породици јеврејског порекла. Као студент, отишао је у Енглеску у Кембриџ, где је био један од студената филозофа Бертрана Расела и његов сарадник на питањима логике и математике. Вратио се у Аустрију уочи почетка Првог светског рата, да би поново отишао у Енглеску 1929. године. Иако је провео већи део свог професионалног живота у Енглеској, Витгенштајн никада није потпуно изгубио контакте са својим аустријским коренима. Дело које је створио је јединствена комбинација англосаксонске филозофске традиције и традиције континенталне Европе. Његову филозофску мисао прати дубоки скептицизам према филозофији, иако је очувао уверење да постоје неке веома битне ствари које треба сачувати из традиције. У Плавој свесци (1958), дефинише своје дело као „наслеђе теме која је била позната под именом филозофија“.

Он је наследио богатство свог оца 1913. У почетку је донирао део поседа уметницима и писцима, а потом, у периоду тешке личне депресије након Првог светског рата, он је сво своје богатство дао својој браћи и сестрама.[7][8][9] Три његова брата су извршила самоубиство, а и Лудвиг је такође размишљао о томе.[10][11] Он је напупатао академију неколико пута — служећи као официр на фронту током Првог светског рата, где је више пута одликован за храброст; предавао је по школама у удаљеним аустријским селима где је наишао на контроверзу због ударања деце када би погрешила у математици; и радећи као болничар током Другог светског рата у Лондону где је говорио пацијентима да не узимају лекове који су им прописани. У великој мери је успевао да задржи у тајности чињеницу да је био један од најпознатијих светских филозофа.[12][13] Он је описивао филозофију као „једини рад који ми даје реално задовољство”.[14]

Његова филозофија се често дели у рани период, током кога је на пример написао Трактатус, и каснији период, артикулисан у Филозофским истраживањима. Током раног периода Витгенштајн се бавио логичким односима између пропозиција и речи, и сматрао је да се путем пружања логичког прегледа који је у основи овог односа, могу решити сви филозофски проблеми. У каснијем периоду Витгенштајн је одбацио многе од својих претпоставки из Трактатуса, тврдећи да се значење речи најбоље схвата као њихова употреба у датом језичком контексту.[15]

Један преглед међу предавачима америчких ухиверзитета и колеџа рангирао је Истраживања као најважнију књигу филозофије 20. века, која се издваја као „једно укрштено ремекдело у филозофији двадесетог века, које додирује различите специјализације и филозофске оријентације”.[16] Истраживања су исто тако рангирана на 54. месту списка наутицајнијих радова двадесетог века у когнитивној науци коју је припремио Центар за когнитивне науке универзитета Минесоте.[17] Међутим, по речима његовог пријатеља Георга Хенрика фон Рајта, он је сматрао да су „његове идеје су углавном погрешно схваћене и изобличене чак и од стране оних који су истицали да су његови ученици. Он је сумњао да ће га боље разумети у будућности. Једном је рекао да се осећао као да пише за људе који би другачије размишљали, дисали другачији ваздух живота, од оног данашњих људи.”[18]

Биографија[уреди]

Рођаци Лудвига Витгенштајна

Лудвиг Витгенштајн, родио се у Бечу, 26. априла 1889. године, у бечкој породици Карла и Леополдине Витгенштајн.[19] Био је најмлађи од осморо деце, у тој утицајнијој породици Аустроугарског царства. Родитељи његовог оца, Херман Кристијан и Фани Витгенштајн, пореклом су из јеврејске породице, асимилирани у протестантизам. Лудвигов отац, Карл Витгенштајн је био познати индустријалац, који се обогатио у индустрији гвожђа и челика.[20][21] Његова мајка, Леополдина, рођена Калмус, је такође била пореклом из јеврејске породице, али су њени прешли у католике. Лудвиг, као и његова браћа и сестре, крштени су у Католичкој цркви.[22][23][24][25]

Најпре је студирао технику, прво у Realschule у Линцу,[26][27] потом у Берлину. На студије аеронаутике у Манчестеру, Енглеска, уписао се 1908. Фасциниран логиком и филозофијом математике по савету Фрегеа долази 1911. у Кембриџ, где студира логику код Бертрана Расела. Након годину дана студија одлази у Норвешку и живи сам у једној брвнари.

Логичко-филозофски трактат[уреди]

Eidsvann-Skjolden-Luster-by-Anders Beer Wilse-1937

На обали фјорда је конципирао своју сликовну теорију значења. Током Првом светског рата прикључио се аустријској војсци.[28][29] Због храбрости у борбама на руском фронту одликован је. У току рата радио је на рукопису који ће постати познат под насловом Tractatus Logico-philosophicus који је објавио 1921. Веровао је да је пронашао одговоре на сва кључна филозофска питања која се могу решити. Витгенштајнов рад се дели на рани период чији је врхунац Трактат. Наредних десет година у једном забаченом аустријском селу делује као учитељ. За то време његов Трактат у филозофским круговима Кембриџа и Беча изазвао је велики публицитет. Мислиоци окупљени у Бечки круг, логички позитивисти, убедили су га, нарочито Ремзи, 1929. да буде члан. Те године се завршава његов рани период ограничен на сликовну теорију значења.

Године 1929. када се вратио у Кембриџ почиње његов касни период који траје до смрти. У тим раним 1930-тим долази до коренитих промена у Витгенштајновом систему мишљења. Ставове изложене у Трактату постепено напушта. Радикално се посвећује интерпретацији природе језика као филозофског проблема с неразумевањем, забунама и нејасноћама, са начином на који он представља свет. Витгенштајн је показивао велику радну енергију. Писао је али је стриктно забранио да се његова дела објављују за његова живота. Занима га филозофија ума, природа извесности и проблеми етике. Он се драматичније окреће деловању људи и улози језичких активности и њиховим животима. Бави се употребом језика у контекстима свакодневних друштвених активности, наређивања, саветовања, мерења, рачунања, показивања и интересовања за друге. Све ове различите језичке активности посматра као језичке игре.

Године 1939. преузео је од Џ. Е. Мура филозофску катедру и постао професор на Универзитету у Кембриџу. Током Другог светског рата радио је као болнички вратар у Гајевој болници у Лондону и потом као лабораторијски асистент у Њукаслу. Није имао намеру да се филозофијом бави професионално. Године 1947. поднео је оставку на катедри. Последње две године живота провео је повучен у једно ирско село. Године 1949. дијагностификован му је рак с неизбежним смртним исходом. Ипак није се одвајао од свог радног стола, живео је и писао са интензитетом и снагом која је често превазилазила његове савременике. Умро је у Кембриџу 1951. као несумњиво најхаризматичнија фигура филозофије.

Из збирке његових познатих радова издвајају се нарочито Филозофска истраживања (1953) која садрже учења из позног периода, Белешке о основама математике (1956), Плава и смеђа свеска (1958) бележница и белешке са предавања, затим постхумно објављена дела: Бележнице 1914-1916 (1961), О извесности (1969), Филозофска граматика (1974) и Филозофске напомене (1975). И поред свог дужег живота и рада у Енглеској Витгенштајн је своја дела написао на немачком језику.

Његово филозофско дело врши утицај на многе савремене филозофе и оријентације. Проблематика значења, језика и смисла исказа после њега заузима врло значајно место у савременој англосаксонској филозофији, посебно у логичком емпиризму.

Филозофска истраживања и метод[уреди]

Прво што изненади читаоца, када отвори Витгенштајнове списе је начин на који су организовани и њихова композиција. Његови рукописи се састоје од кратких појединачних белешки, које су у већини случајева нумерисане, чинећи једну мисаону секвенцу. У разрађенијим списима налазе се само оне одабране, које су распоређене обраћајући максималну пажњу на детаљ. Сва логичка сложеност код раног Витгенштајна сведена је на рачун судова а сви судови су истинитосне функције атомских или базичних ставова. Атомски судови зато морају бити независни један од другог, природа атома из које су они конструисани остаје несхватљива. У Раселовом схватању атоми су каткад били примитивни елементи искуства иако и Витгенштајн у Трактату наглашава примитивне елементе искуства он се креће према порицању чињеничног и когнитивног значења реченице. Њене функције не одговарају његовим концепцијама репрезентације, оне су усредсређене на етику, или значење сопства, а завршавају с познатим одбацивањем сопствене смислености. Доктрине о логичкој форми припадају међу ствари које се могу показати али се о њима не може говорити: о ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.

Језик постаје неделатан: У Трактату је језик постављен у статични, формални однос са светом, међутим код каснијег Витгенштајна дошло је драматичнијег разматрања између људског деловања и улоге њихових језичких акција. Филозофија игнорише разноликост језичке игре а кроз уопштавања и апстракције искривљује праву природу свог предмета. Трактат је производ мишљења да језик мора бити ово или оно док је исправна метода посматрање и схватање како стварно ствари стоје. Када одбацимо пажњу за детаље, губи се реална функција исказа, а језик постаје неделатан. Оно што је потребно је лек за филозофски импулс, терапија пре него теорија.

Витгенштајново писање обично развија аналогије, афоризме, нове перспективе, и позиве да се на старе феномене гледа на нов начин, радије него на начин уобичајених линеарних аргумената, с циљем да нас излечи од тежње за уопштавањем.

Витгенштајн је следио аустријску феноменолошку традицију Брентана. а посебно Хусерла, који је антиципирао потребу не за мишљењем већ за гледањем, тј. за већим обраћањем пажње на обрисе стварних феномена а мање на претходно створене концепције о ономе на шта они морају да личе.

Филозофија, према овој традицији, не открива ништа, строго говорећи, већ нас само подсећа на оно што налазимо кад пажњу усмеримо у непознатом правцу.

Најснажнија и најутицајнија примена ових идеја присутна је у филозофији ума. Ту Витгенштајн испитује улогу самопосматрања, осета, сензација, намера или веровања који играју улогу у нашим друштвеним животима. Он има намеру да оспори картезијанску слику чија функција је да опише догађања у унутрашњем позоришту чији је субјект усамљени гледалац. Основне теме модерне филозофије језика и ума у свом прецизном тумачењу су бескрајно контроверзне. У својим Филозофским истраживањима Витгенштајн не говори о једној него о много метода филозофије које, поред тога што су методе, истовремено су и различите терапије.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Wittgenstein". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ Dennett, Daniel (29. 3. 1999). „LUDWIG WITTGENSTEIN: Philosopher (subscription required) — Time 100: Scientists and Thinkers issue”. Time Magazine Online. Приступљено 29. 11. 2011. 
  3. ^ Dennett, Daniel. "Ludwig Wittgenstein: Philosopher", Time magazine, 29 March 1999.
  4. ^ For his publications during his lifetime, see Monk, R., How to read Wittgenstein. W.W. Norton & Company. (2005). стр. 5. * For the number of words published in his lifetime, see Stern, David. "The Bergen Electronic Edition of Wittgenstein's Nachlass", European Journal of Philosophy. Vol 18, Issue 3, September 2010.
  5. ^ A poll among some 400 american university and college philosophy teachers ranked it at number one in 1999; see Lackey, Douglas "What Are the Modern Classics? The Baruch Poll of Great Philosophy in the Twentieth Century", Philosophical Forum. 30 (4), December (1999). стр. 329–346. For a summary of the poll, see here lindenbranch.weblogs.us Archived 20 August 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine.. Приступљено 3 September 2010.
  6. ^ McGuinness (1988). стр. 118.
  7. ^ „Ludwig Wittgenstein or the Philosophy of Austere Lines”. Goethe Institute. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2011. »When his father died in 1913 and Ludwig inherited a considerable fortune... Then, after the First World War, in which he fought as a volunteer in the Austro-Hungarian army, he gave away his entire fortune to his brothers and sisters and, plagued by depression, sought refuge in Lower Austria, where he worked as a primary school teacher« 
  8. ^ Duffy, Bruce. "The do-it-yourself life of Ludwig Wittgenstein", The New York Times, 13 November (1988). стр. 4/10.
  9. ^ "Ludwig Wittgenstein: Tractatus and Teaching" Archived 13 February 2010[Date mismatch] at the Wayback Machine., Cambridge Wittgenstein archive. Приступљено 4 September 2010.
  10. ^ For the brothers' suicides, see Waugh, Alexander. "The Wittgensteins: Viennese whirl", The Daily Telegraph, 30 August 2008.
  11. ^ Gottlieb, Anthony. "A Nervous Splendor", The New Yorker, 9 April 2009.
  12. ^ Monk (1990). стр. 232–233, 431.
  13. ^ For his commendation, see Waugh, A., The House of Wittgenstein: a Family at War. Random House of Canada, (2008). стр. 114.
  14. ^ Malcolm, (Additional note) pp. 84.
  15. ^ PDF
  16. ^ Lackey, Douglas "What Are the Modern Classics? The Baruch Poll of Great Philosophy in the Twentieth Century", Philosophical Forum. 30 (4), December (1999). стр. 329–346. For a summary of the poll, see here Archived 20 August 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine.. Приступљено 3 September 2010.
  17. ^ „The one hundred most influential works in cognitive science in the 20th century”. Millennium Project. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2011. 
  18. ^ Malcolm (1958). стр. 6.
  19. ^ Bartley (1994). стр. 199–200.
  20. ^ Bramann, Jorn K. and Moran, John. "Karl Wittgenstein, Business Tycoon and Art Patron", Frostburg State University. Приступљено 2 September 2010.
  21. ^ Edmonds & Eidinow (2001). стр. 63.
  22. ^ Ranjit Chatterjee, Wittgenstein and Judaism: A Triumph of Concealment, (2005). стр. 178.
  23. ^ A Nervous Splendor : The New Yorker
  24. ^ McGuinness (1988)
  25. ^ Wittgenstein, Leopoldine (Schenker Documents Online)
  26. ^ McGuinness (1988). стр. 51.
  27. ^ Sandgruber, Roman. "Das Geld der Wittgenstein","Oberösterreichische Nachrichten". 26 February 2011. Linz 2011. Приступљено 5 July 2016
  28. ^ Wittgenstein had a double hernia, according to philosopher Iain King, who recounts Wittgenstein's war record in an April 2014 article here (link to Military History Monthly magazine article), accessed 23 July 2014.
  29. ^ Wittgenstein's medical exemption is confirmed in Philosophy Now magazine here (link to Philosophy Now), accessed 23 July 2014.

Литература[уреди]

  • Bartley, William Warren (1994) [1973]. Wittgenstein. Open Court. 
  • Barrett, Cyril (1991). Wittgenstein on Ethics and Religious Belief. Blackwell. 
  • Beaney, Michael (1997). The Frege Reader. Blackwell. 
  • Braithwaite, R. B. (1970). George Edward Moore, 1873 – 1958. Allen & Unwin. 
  • Diamond, Cora (1989). Wittgenstein's Lectures on the Foundations of Mathematics. University Of Chicago Press. 
  • Crary, Alice (2007). Wittgenstein and the Moral Life: Essays in Honor of Cora Diamond. MIT Press. 
  • Creegan, Charles (1989). Wittgenstein and Kierkegaard: Religion, Individuality and Philosophical Method. Routledge. 
  • Drury, Maurice O'Connor (1984). Conversations with Wittgenstein. Oxford University Press. 
  • Edwards, James C. (1982). Ethics Without Philosophy: Wittgenstein and the Moral Life. University Presses of Florida. 
  • Goldstein, Laurence (1999). Clear and Queer Thinking: Wittgenstein's Development and his Relevance to Modern Thought. Rowman & Littlefield. 
  • Hamann, Brigitte; Thornton, Thomas (2000). Hitler's Vienna: A Dictator's Apprenticeship. Oxford University Press. 
  • Kanterian, Edward (2007). Ludwig Wittgenstein. Reaktion Books. 
  • Leitner, Bernhard (1973). The Architecture of Ludwig Wittgenstein: A Documentation. Press of the Nova Scotia College of Art and Design. 
  • Malcolm, Norman (1958). Ludwig Wittgenstein: A Memoir. Oxford University Press. 
  • McGuinness, Brian (1988). Wittgenstein: A Life : Young Ludwig 1889–1921. University of California Press. 
  • McGuinness, Brian (2008). Wittgenstein in Cambridge: Letters and Documents 1911–1951. Wiley-Blackwell. 
  • Monk, Ray (1990). Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius. Free Press. 
  • Mays, Wolfe (2015). „Wittgenstein in Cambridge”. Portraits of Wittgenstein. Bloomsbury. 
  • Nedo, Michael; Ranchetti, Michele (1983). Ludwig Wittgenstein: sein Leben in Bildern und Texten. Suhrkamp. 
  • Perloff, Marjorie (1996). Wittgenstein's Ladder: Poetic Language and the Strangeness of the Ordinary. University of Chicago Press. 
  • Peterman, James F. (1992). Philosophy as therapy. SUNY Press. 
  • Russell, Bertrand (1998). Autobiography. Routledge. 
  • Russell, Bertrand (1922). „Introduction”. Tractatus Logico-Philosophicus. 
  • Shanker, S.; Shanker, V. A. (1986). Ludwig Wittgenstein: Critical Assessments. Croom Helm. 
  • Sluga, Hans D. (1996). The Cambridge Companion to Wittgenstein. Cambridge University Press. 
  • Waugh, Alexander (2008). The House of Wittgenstein: A Family at War. Random House of Canada. 
  • Whitehead, Alfred North; Russell, Bertrand (1910). Principia Mathematica. Cambridge University Press. 
  • Wright, G. H. von (1990). A Portrait of Wittgenstein as a Young Man: From the Diary of David Hume Pinsent 1912–1914. Basil Blackwell. 
  • Wittgenstein Archives at the University of Bergen. Приступљено 16 September 2010.

Спољашње везе[уреди]