Лужички Срби

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Лужички Срби (вишезначна одредница), Лужичани (вишезначна одредница), Венди (вишезначна одредница) и Винди (вишезначна одредница).
„Серби” и „Сорби” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Серби (вишезначна одредница) и Сорби (вишезначна одредница).
Лужички Срби
Serbja
Serby
Flag of Sorbs.svg
Jakub Bart-Ćišinski.jpg
Bundesarchiv Bild 183-E1114-0201-007, Berlin, 1. DSV-Jahreskonferenz, Jurij Brezan.jpg
Jurij Koch (1995).jpg
Kocor.jpg
Gottfried Wilhelm von Leibniz.jpg
Pavle Jurisic Sturm 1848-1922.jpg
Zejler01.jpg
SACHSEN CDU 13.06.20130123 - Portrait.jpg
Michael Ballack 2009 cropped.jpg
Укупна популација
60.000[1]—67.000[2]
Региони са значајном популацијом

 Њемачка

( Бранденбург,  Саксонија)
Језици
горњолужичкосрпски,
доњолужичкосрпски
и њемачки
Религија
протестантизам и католицизам
Сродне етничке групе
Западни Словени
Словени (Срби)
  Окрузи Њемачке у којима се говоре лужичкосрпски језици (2003)

Лужички Срби (глсрп. Serbja, длсрп. Serby, нем. Sorben), познати и као Лужичани, Венди (нем. Wenden[3]) или Винди (нем. Winden), док су код јужнословенских Срба познати као Сјеверни Срби, западнословенски су народ. Процјењује се да их има око 60.000 и живе само у источном дијелу Њемачке у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи.[а] Уопштено припадају средњоевропској групи европеидне расе.[б] Сви Лужички Срби су двојезични: њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вјероисповјести су католици и протестанти.

Лужичани су подијељени у двије етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године.[6] Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика.

Преци Лужичана су се доселили у данашњу Њемачку у 6. вијеку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. вијека се налазе под њемачком влашћу. У средњем вијеку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. вијека дошло је до „националног препорода”. У 20. вијеку су у два наврата покушали да се отцјепе од Њемачке.

Етноним[уреди]

Главни чланак: Срби (етноним)

Горњолужички Срби за себе користе назив „Сербја” (глсрп. Serbja), а Доњолужички Срби назив „Серби” (длсрп. Serby); назив има заједничку етимологију са називом балканских Срба са значењем „сродство по млијеку” и „братство по млијеку” или касније „онај ко припада истој породици (роду)” (рођак). Њемачки назив за Лужичане — Sorben са вокалом „o” — у прошлости је коришћен у западном дијелу подручја старолужичкосрпског језика имеђу ријека Солава и Лаба. Први помен Лужичких Срба у писаним изворима истовремено и прво помињање западнословенског етникума уопште, било је 631. године у Фредегаровој хроници: Dervanus dux ex gente Surbiorum, que ex genere Sclavicorum erant et ad regnum Frankorum iam olem aspescerant se ad regnum Samonem cum suis tradidi (срп. српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама).[7] Првобитни назив „Срби” односио се на племе Срби, које је живјело крај ријеке Мулде. Од 782. године српско име су почела да носе сва племена која живе између ријека Солава и Лаба (укључујући и претке Лужичких Срба Лужичане и Милчане).[8]

Термин Wenden/Winden (Венди) германска су племена првотино користила за све Словене на истоку и југоистоку. Овај термин је настао од етнонима, који су користили антички аутори (Херодот, Плиније Старији, Тацит, Клаудије Птолемеј): Venedi, Veneti, Venethi, Venethae.[9] Венд је био њемачки службени назив за Лужичке Србе са негативним значењем[10] (Венд — необразован и неотесан сеоски човјек, оптерећена негативним особинама). Из тога разлога, од 1945. године у Њемачкој Демократској Републици Лужички Срби званично носе назив Sorben.[7]

У периоду постојања Њемачке Демократске Републике преовлађује идеја о јединству лужичкосрпског народа. Након уједињења Њемачке 1990. године, углавном међу Доњолужичким Србима се ширила идеја о посебном националном идентитету, а као свој назив користили су етноним „Венди”, правећи разлику од Горњолужичких Срба.[11]

Историја[уреди]

Србин (лијево) заједно са Сасом, Франком и Јеврејем пред судијом. Илустрација из „Саксонског огледала

Антрополошке компоненте савремених Лужичких Срба (као и Нијемаца у Бранденбургу, Саксонији, Тирингији и источној Баварској, помјешаних са потомцима германизованих Словена) одликују се европоидном брахикефалијом са елементима карактеристичним за Полабе и Бодриће у Мекленбургу, блиске латенским Келтима.[12]

Савремени Лужичани, остатак племенског савеза Лужичких Срба (или једноставно Срба), један су од три главна племенска савеза полапских Словена, у које спадају и племенски савез Љутићи и Бодрићи.[13][14] Полапски Словени или, на њемачком, Венди, у раном средњем вијеку су насељавали најмање једну трећину територије савремене Њемачке — сјевер, сјеверозапад и исток.[15]

Лужички Срби су потомци два западнословенска племена — Лужичана и Милчана. Словени су населили простор данашње Њемачке у 6. вијеку, током Велике сеобе народа.[16] Они су углавном били земљорадници и сточари. У 8. вијеку земље српско-полапских племена су биле изложене нападима Германа (прије свега Франака), а касније пољских и чешких краљева.[17]

Са окупирањем Тирингије и Саксоније Лужички Срби почињу 782. године. Карло је убрзо уз помоћ Сакса, спречио Лужичке Србе,[18] а уз помоћ Срба, Фриза, Ободрита и Саса успијева 789. да пређе реку Лабу, Хафел и продре на територију Велета. Послије овог, Драговит је морао да буде лојалан Карлу Великом.[19]

Лужички Срби су се побунили и напали Аустразију, због тога је Карло Велики направио кампању против Словена у Бохемији 805. продирујући преко Зале и убијајући Милидуха 806. године код Вајсенфелса. Ово Лужичким Србима ништа није доприњело и још су Франци узели Словенске поглаваре као таоце, док се следећа побуна догодила 816. године.[20][21]

У мају 826. године лужички кнез Тунгло је био окривљен за нелојалност. Наређено му је било да се појави у октобру на суду, а касније је морао да преда свог сина да би се вратио кући. После тога око 830. Франци стварају „границу према Србима” ради лакшег економског, војног и етничког раздвајања између Германа у Франачкој и Словена.

Након изгубљене битке 839. године у којој је лужички вођа Цзимислав био убијен, Саси су освојили неке територије, а Лужичани су морали да плаћају порез. Лужички кнез Жистибор је био у добрим односима са Лудвигом II, са којим је водио битке против других словенских племена. [22][23]

У 9. вијеку дио српских земаља је накратко је ушао у састав Велике Моравске.[24]

Границе према Србима

Лужица је постала дио Саксоније 932. када ју је Хенрик I Птичар освојио. Између 932. и 963. Лужичани постају германизовани. Бискуп Босо их око 970. крсти, чиме постоју хришћани, што је оставило велики утицај.[25]

Јан Арношт Смолер, важна личност у лужичкосрпском препороду[26]

Срби које су Германи покорили су више пута дизали побуне, које је освајач прекидао. Миличани су потпуно покорени 990. године. Хиљаде Срба је масакрирано, а њихова села и насеља су уништена. У периоду од 1018. до 1032. године територија Горње Лужице је постала дио Пољске, а у периодима од 1076. до 1084. и од 1158. до 1231. године била је дио Чешке. У 12. вијеку лужичке земље су ушле у састав Лужичке марке и Будишина под управом грофава из династије Ветин. Током 11. и 12. вијека почела је њемачка колонизација лужичкосрпске територије.[27] Од 13. вијека Полапски Словени су се престали дијелити на племена, давајући називе областима — Доња Лужица (бивша област племена Лужичани) и Горња Лужица (бивша област племена Миличани).[17] Горња Лужица је 1319. године постала дио Чешке, а за вријеме Карла IV 1373. године и Доња Лужица.[28] Током 1635. године Горња Лужица и већи дио Доње Лужице су постале дио Саксоније, док је Доњолужички регион Кочебуз припао Бранденбургу.[29]

Током протестантске реформације у Њемачкој у 16. вијеку већина Лужичких Срба је прешла на лутеранство. Католицизам је остао само у одређеним дијеловима Горње Лужице. Лужичкосрпска књижевност је настала у 16. вијеку. Кнез изборник Фридрих Вилхелм је 1667. године наредио забрану богослужење на лужичкосрпском и уништавање лужичкосрпске писмености. Од 1717. до 1735. године пруски краљ Фридрих Вилхелм I је издао низ декрета којим се забрањује употреба лужичкосрпског језика. На Бечком конгресу 1815. године Саксонија је Пруској предала територије Горње и Доње Лужице. Почетак националног препорода је повезан са обнављањем 1814. године, напорима Хандрија Лубенског и Бедриха Клина, „Лужичкосрпског проповједачког друштва” у Липску. У другој половини 19. вијека уведена су нове ограничења на употребу лужичкосрпског језика. Лидери Лужичких Срба су се 1919. године обратили Версајској конференцији, тражећи оснивање лужичкосрпске државе. Међутим, тај приједлог није разматран на конференцији. Подносиоц пријелдога Арношт Барт је након повратка у Њемачку ухапшен због издаје. Са доласком на власт националсоцијалиста 1933. године у Њемачкој настао је отворени терор и наређена су хапшења патриота и принудна исељавања национално оријентисаних лужичкосрпских свештеника и учитеља.[30] Лужичкосрпски језик (од 1940. чак и у свакодневном животу) и сви органи штампе (од 1937) били су забрањени. Лужички Срби су проглашени Нијемцима, који говоре „вендски”.[31]

У периоду од 1945. до 1946. године Лужички Срби су са активним учешћем Јана Цижа, други пут у историји, покушали да се отцјепе од Њемачке, што није успјело.[32] Послије Другог свјетског рата германизација Лужичких Срба је убрзана, како су у Лужицу досељавани Нијемци из Чехословачке и Пољске.[33] У наредним десетљећима дошло је до поновног успостављања лужичкосрпске штампе и школа, што је резултовало културним успоном Лужичких Срба.[34] Од 1924. године до почетка 21. вијека као резултат развоја лежишта угља у Лужици, дјелимично или у потпуности је срушено више до стотину села.[35]

Становништво[уреди]

Лужички Срби су најмалобројнији словенски народ.[36] За вријеме Њемачке Демократске Републике није спроведен статистички попис Лужичана, а у документима се стално понавља истори број — 100.000 људи. У посљедњим годинама ЊДР Институт за лужичкосрпску етнологију је спровео попис путем посебног система анкетирања, међутим резултат пописа није у цјелости објављен.[37] У савременој Њемачкој попис становништво мањинских народа званично није спроведен. Бројност Лужичких Срба према различитим статистичким подацима у периоду од 1980. до 2010. године креће се од 50.000 до 500.000. У политици је истакнута бројка од 60.000 људи.[1] Према подацима, наведеним послије 1989. године, Лужичана је било 67.000, укључујући и 59.000 који говоре матерњим језиком.[2] Према садашњих подацима број Лужичких Срба се креће од 50.000 до 67.000. Ова разлику у бројкама показује разлику између етничких Лужичких Срба и Лужичких Срба који говоре матерњих језиком.[38] У Будишину, средишту културног живота Лужичких Срба, њихов удио је од 5% до 10% становништва.[39] Према процјенама Арношта Муке на почетку 1880-их удио Доњолужичких Срба у укупном броју Лужички Срба је био 42,9%, док су Горњолужички Срби чинили 57,1%. Према Арношту Чернику (1959), удио Доњолужичких Срба средином 1950-их је био 28,4%.[40]

Пописи:[41][в]

Година 1849 1861 1880 1900 1910 1925
Број 141.649 136.160 131.500 116.811 104.114 71.203

На територији савремене Пољске, у Жагањецу Лужичани су германизовани током 16. вијека, у Жарију средином 17. вијека, а у околини Губина и Лупског током 18. вијека. На подручју Красног почетком 18. вијека Лужички Срби су чинили 85,3% становништва, али се на прелазу 18. и 19. вијека тамо доњолужичкосрпски није говорио. Доњолужички се најдуже одржао на десној обали ријеке Лужичка Ниса у селу Ленкњица: 1932. године у селу су живјеле двије породице које су говорила лужичкосрпски (1884. у селу је живјело 380 Лужичана и 3 Нијемца).[40]

Језик[уреди]

Лужичкосрпска језичка област од 8. до 21. вијека

Сви Лужички Срби су билингвалисти,[г] њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена.[44]

Лужичкосрпски језици, горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски, спадају у западнословенске језике. Горњолужичкосрпски се говори у Горњој Лужици и у активној употреби се чува прије свега у католичкој области Горње Лужице. Доњолужичкосрпски је распрострањен у околини града Кочебуза у Доњој Лужици. Он је углавном матерњи језик особама старијим од 70. година. Оба језика су подјељена на дијалекте. Између горњолужичких и доњолужичких дијалеката постоје прелазни дијалекти.[45] Сматра се да је горњолужички језик близак чешком језику, док је доњолужички близак пољском језику.[46] Вокабулар лужичкосрпских језика је под утицајем њемачког језика, као и чешког и пољског (посебно послије Другог свјетског рата).[47] У граматчке особине лужичкосрпски језика спадају: двојина, неколико облика у прошлом времену, предикат на крају једноставне реченице.[48]

Према подацима Лужичкосрпског института (2009), горњолужичкосрпски језик говори око 23.000 људи,[49] док доњолужичкосрпски говори од 6.400 до 7.000 људи.[50]

Образовање[уреди]

Главни чланак: Лужичкосрпске школе
Доњолужичка гимназија у Кочебузу

Прве школе у селима Горње Лужице појавиле су се у 15. и 16. вијеку. Биле су то приватне школе, од којих су се временом развиле црквене школе. Ове школе су се појавиле, нпр. у Крусћицама 1482. године, у Китлицама 1489. године, у Радивору 1550. године.[51] Једине књиге у школама су биле катекизми и Библија.[52] Касније је лужичкосрпски језик у више наврата забрањиван.[51] У нацистичкој Њемачкој лужичкосрпске књиге су потпуно уништене.[53] За вријеме Њемачке Демократске Републике у Лужици су постојала два типа школа: школа тип „А” настава је била само на лужичкосрпском језику, док је у школама типа „Б” настава била и на њемачком и на лужичкосрпском.[54]

У Доњој Лужици је 2016. године постојало 9 обданишта, а у Саксонији 24 претшколске установе у којима су се дјеца образовала на лужичкосрпском језику. Од 2013. године у Дрездену постоје лужичкосрпске групе у претшколске установама.[55] У образовним установама у „Лужичкосрпској области” за малу дјецу (у покрајини Бранденбург и у школама) спроводи се језички програм „Witaj” (срп. Добродошли). У Саксонским школама двојезичко образовање засниван се на концепту „2plus” (њемачки, лужичкосрпско плус додатни језик).[56] Током 2010/11. школске године 290 ученика лужичкосрпских школа и Лужичкосрпске гимназије је као страни језик учило руски, а 154 ученика чешки језик.[57] У Саксонији је 2009. године било 6 лужичкосрпских и 3 двојезичке основене школе, 4 лужичкосрпских и једна двојезичка средња пкола и Лужичкосрпска школа у Будишину. У Бранденбургу је била 5 основних кола по програму „Witaj” и Доњолужичка гимназија у Кочебузу.[58] У високошколском систему Њемачке лужичкосрпски језика се изучава само на Институту за сорабистику на Универзитету у Лајпцигу.[55]

Религија[уреди]

Већина Лужичких Срба су лутерани још од протестантске реформације.[17] За вријеме истраживања Арношта Муке католици су чинили само 10% Лужичана. Крајем 1980-их почетком 1990-их Горњолужичких Срби католици су чинили двије трећине Лужичких Срба.[40]

Лужичких Срби евангелисти живе и у Горњој и Доњој Лужици, са изузетком католичког подручја. Они су припадници неколико цркава: Лутеранске цркве Берлина-Бранденбурга-Шлезијске Горње Лужице и Евангелистичко-лутеранске покрајинске цркве Саксоније, а такође и Независне евангелистичке лутеранске цркве у Клетну? и Вуканчици и Моравске цркве. Поред тога, у Горњој Лужици од 1994. године дјелује „Лужичкосрпско евангелистичко друштво”; 1946. године одржан Лужичкосрпски конгрес Евангелистичке цркве. Евангелистичке парохије, у којима су Лужичке Срби већина, више не постоје. У Будишину служба на лужичкосрпском језику одржава се једном мјесечно у цркви Светог Михаила.[59]

Католици[уреди]

Црква у селу Рожант у католичкој Лужици

Лужички Срби католици броје око 12.000 људи које живе на троуглу између градова Будишин, Камјенц и Војереце, који обухвата 85 насеља. Поред путева на том подручју расуто је око хиљаду завјетних споменика, крстова и капела. Овдје се на лужичкосрпском језику говори у многим породицама, школама, вртићима и црквама. Други ватикански сабор (1962—1965) потврдио је статус лужичкосрпског језика као језика богослужења. Службе на лужичкосрпском језику одржавају се у црквама у селима Крусћице, Вотвор, Радвор, Њебјелчице, Зджер, Рожант, Куло, Бакон, такође и у Ворклецу и Панчице-Кукоу. У Будишину служба на лужичкосрпском језику се одржава недјељеном у цркви Мајке Божије. Старије жене овдје још увијек носе строге костиме. Током вјерских празника, вјенчања и осталих прослава, младе жене и дјевојске носе свечане костиме. Државни празник у лужичкосрпским окрузима Саксоније је Светковина Пресветог Тијела и Крви Христове. Празници Духови, Похођење Блажене Дјевице Марије и Рођење Пресвете Богородице. Католици такође прослављају и Птичију свадбу (25. јануар), Валпургијску ноћ (30. април), Дан Светог Мартина (11. новембар), Дан Светог Варваре (4. децембар) и Дан Светог Николе (6. децембар).[60] У прошлости католички окрузи Горње Лужице су били под великим утицајем манастира, укључујући манастир Маријина Звјезда; вјерницима је било забрањено да ступају у брак са некатолицима.[61]

Култура[уреди]

Књижевност[уреди]

„Будишинска заклетва” из 1530. је један од старијих писаних споменика на лужичкосрпском језику

Најстаријим писаним спомеником лужишкосрпске писмености сматра се текст латинског псалма Магдебуршког рукописа („Magdeburgske glosy”) са паралелним преводом на њемачки и старолужички језик, а написан је вјероватно током 12. вијека. Лужичкосрпска књижевност са својим развојем започиње у вријеме протестантске реформације, током 16. вијека.

Најстаријим документом написаним у цјелости на горњолужичкосрпском језику сматра се „Будишинска заклетва” (глсрп. Budyska přisaha), рукопис чији је аутор непознат, а настао је око 1530. године (могуће и 1532. године).[62] Рукопис представља писмену заклетву Лужичких Срба којим су се обавезали на вијерност цару Фердинанду I. Сам рукопис представља значајан извор за проучавање генезе горњолужичког језика и његових дијалеката, почев од средњег вијека па до данашњих дана. Иако се „Будишинска заклетва” сматра најстаријим писаним извором на горњолужичком језику, занимљиво је да текст садржи бројне морфолошке и фонолошке особености које нису својствене овом језику. Лужички историчар и лингвиста Гинц Шустер сматра да те разлике вјероватно долазе из чињенице да аутор текста није био аутохтони говорник горњолужичког језика, па отуда преплитање доњолужичког и чешког језика унутар текста.[63] Лингвиста Едуард Вернер сматра да уплитање чешке фонографије потиче од чињенице да је лужичкосрпски текст у ствари превод оригиналног текста са чешког језика, а да је сам преводилац слабо познавао разлике између два лужичка језика.

Прве књиге писане на доњолужичком језику са вјерском тематиком штампане су од стране протестантских мисионара — 1548. године Миклавш Јакубица преводи Нови завјет, а Албин Молер 1574. преводи „Мали катехизис”. Прва штампана књига на горњолужичком језику био је превод Лутеровог „Малог катехизиса”, у преводу Вјацлава Вариха из 1595. године. Значајну улогу у развоју лужичке писмености дала је свештеничка породица Френцел из које су у периоду од 1660-их па до средине 18. вијека потекли неки од најзначајнијих представника лужичке научне и литерарне мисли. Међу њима су се својим радом истакли свештеник и писац Михаљ Френцел (16281706) који је 1706. превео Нови завјет на горњолужички језик, енциклопедист Абрахам Френцел (16561740), пјесник Михаљ Френцел Млађи (16671752) и хроничар Саломон Френцел (17011768).[64]

Током 19. вијека долази до интензивнијег развоја пјесничке мисли, а најзначајнији лужички пјесници тог времена били су Хандриј Цејлер кога су у то вријеме називали „Лужичким Пушкином”,[65] затим Јакуб Барт-Ћишински, Јан Вјела, Михаљ Хорник, док се првом лужичком пјесникињом сматра Херта Вићазец. Књижевна проза активније почиње да се развија нешто касније, почев од 1840-их година, а међу значајније прозаисте убрајају се Јан Вјела, М. Хорник, Јан Бохувер Мучинк, Јулијус Вјелан и други. Крајем 19. и почетком 20. вијека својом дјелатношћу се истичу пјесници Миклавш Андрицки, Јозеф Новак, Јан Циж, те прозаиста Михаљ Навка. Већина писаца потицала је углавном из имућнијих свешетничких породица. Часописи, календари и верске књиге су све до 1937. године штампани на готици.[66] Доласком нациста на власт у Њемачкој започели су масовни прогони и репресије над мањинским словенским становништвом, између осталих и међу Лужичким Србима. Забрањена је било каква национална дјелатност, затворена је Матица лужичкосрпска, баш као и библиотеке и лужички архиви. На крају је и потпуно забрањена јавна употреба лужичкосрпског језика.

Литерарна дјелатност Лужичких Срба је обновљена након Другог свјетског рата, а међу најзначајнијим књижевницима из друге половине 20. вијека истичу се Јуриј Брезан, Јуриј Млинк и Јуриј Кох.

Фолклор[уреди]

Главни чланак: Лужичкосрпски еп

Почетком 20.вијека у библиотекама је сачувано око 1.500 народних пјесама и око 800 различитих композиција везаних за фолклорну тардицију Лужичких Срба. Као и код осталих словенских народа, и народне пјесме Лужичких Срба се у зависности од тематике дијеле на епске, лирске, свадбене, жетвене итд. Једна од најстаријих народних епских пјесама Лужичана је пјесма која говори о војничким побједама Срба над Нијемцима током 10. вијека — „Српска побједа” (глсрп. Serbow dobyća). У истом периоду је вјероватно настала и друга популарна епска пјесма „Наши младићи иду у рат” (глсрп. Naše gólcy z wójny jědu; длсрп. Naši hólcy z wójny jědu).[67] Обје пјесме се налазе на списку нематеријалног културног насљеђа Лужичких Срба.

Крај Првог свјетског рата довео је до „националног препорода Лужичана” и међу омладином у том периоду јако популарне постају такозване „соколске пјесме” са јако израженим националним и патриотским мотивима.

Јан Вјела је 1902. издао зборних „Пословице и изреке Срба Горњолужичана” у ком се налазило око десет хиљада пословица и изрека. Националне легенде говоре о борбама за слободу у периоду 9—11. вијека, о херојским подвизима и страдањима легендарних војсковођа, о историји лужичких насеља итд.

Позоришна и филмска умјетност[уреди]

Њемачко-лужичкосрпско позориште

Историја лужичкосрпског позоришта, које је настало под утицајем чешког националног позоришта, почиње 1862. године када је у Будишину изведена прва представа на лужичкосрпском језику. Значајан допринос лужичкосрпској драматургији дао је писац Јуриј Винар, док су позориште комаде писали пјесници Јакуб Барт-Чишински и Арношт Мука. У Будишину 1948. године основано је прво лужичкосрпско народно позориште (сада Њемачко-лужичкосрпско позориште).

У филму Лужички Срби су први пут приказани у нијемом филму „Чудна птица”, снимљен 1911. године. У међуратном периоду снимљено је око десет филмова, у којима су Лужички Срби углавном представљани као „сеоски” и угрожен народ. Први лужичкосрпски филмски историчар био је Херберт Церна. Године 1953. године издао је свој први играни филм на лужичкосрпском са називом „52 недјеље — једна година”. Појава лужичкосрпске кинематографије почела је 1971. године, када је основан „Раднички круг лужичкосрпских кинематографа” за обуку будућих лужичкосрпски кинематографа. Године 1972. у тој филмској школи снимљен је прва лужичкосрпска слика „Струга — портрет једног пејзажа” (названа по ријеци Струги у Лужици). При филмским студију ДЕФА 1980. године (у ствари у оквиру Дрезденског филмског студија „Трик-филм”) било је основано производно и креативно удружење „Српска филмска скупина”. Осамдесетих година 20. вијека снимљен је документарни филм, посвјећен националној култури, укључујући филм „Град” о лужичкосрпској историји Будишина. Година 1984. објављен је први играни филм лужичкосрпске кинематографије „Рублак — Легенда о испитаној земљи” на њемачком језику (филмови „Скупине” су углавном снимљени на лужичкосрпском). Од 1991. године студио носи назив „Sorabia-Film-Studio”

Музика и примјењена умјетност[уреди]

Године 1952. основан је Лужичкосрпски народни ансамбл, комбинујући хор, оркестар и балетску групу. Међу традицоналним играма популарним међу Лужичким Србима су „Чекај мало” и „Иди даље”. Лужичке пјесме и игре изводе се у музичкој пратњи. Испред већине распростраљених музичких инструмената биле би велика и мала српска виолина, гајде и таракава. Међу савременим инструментима налазе се клавир, гитара, хармоника, кларинет, труба и усна хармоника. Мала вионина, или „свадбена виолина” у 20. вијеку била је распрострањена у окрузима Шлајфе и Бад-Мускау. Они су жичани инструменти са три жице троугаоног облика, налик на виолину, а није позната у другим народима.

Примјењена умјетност до краја Првог свјетског рата у лужичкосрпској националној култури није заузимала истакнуто мјесто. Самостални умјетници нису оставили скоро никакав траг. Године 1923. формирано је Удружење лужичких умјетника, чије су слике приказиване на изложбама у Кростовици и другим мјестима. Круг лужичких умјетника је настао 1948. године, на челу са Мерћином Новак-Њехорњским. Круг је организовао путујуће изложбе, упознавајући људе са сликама лужичкосрпских умјетника.

Ношња[уреди]

Лужичкосрпска народна ношња има сличности са ношњама осталих западнословенских народа, нарочито са ношњом Пољака (жене носе кецељу, обиље украса на свечаним ношњама — вез, чипка, траке). Карактеристична ношња је сачувана углавном код жена. Лужички етнограф Павол Недо је разликовао четири сета лужичке женске ношње: шпревалдски, шлејфенски, гојерсвердски и бауцен-каменцки. Посљедњи сет се налази у области Бауцена, Каменца и Витихенауа. Празничка ношња бауцен-коменцког сета укључује бијелу кошуљу са кратким рукавима и округлим оковратником, горњу црну и доњу вунену сукњу. Горња сукља се шије у корсет, који се пертла или затеже.

Празници[уреди]

Крижерјо или Јутровне јахање у Будушину 2014. године

Лужичкосрпски празници изложени су знатном њемачком утицају. Лужички Срби, као и други народи у Европи, прослављају хришћанске празнике. На Ускрс боје кувана јаја, која се дају дјеци. Тамнија су и мање разноврсна од обојених јаја Словака, Украјинаца и Јужних Словена.[68] На Петровдан 22. фебруара пали се сламнати лик зиме.[69] Од 1541. године се одржава Крижерјо или Јутровне јахање, када мушкарци у фраковима на коњима шире вијест о васкрсењу Исуса Христоса. На челу поворке су коњаници са заставама, статуама и распећеми.[70] Обиљежава се и Јовањдан, 24. јуна, када се прескаче ватра. За разлику од других европских народа, обичаји Лужичких Срба нису повезани са водом.[71] Празник жетве, познат широм Њемачке, прославља се од августа до септембра. У Горњој Лужици се празнује са богатим сељацима на челу. Сиромашни сељаци и радници поздрављају домаћина и поклањају му вијенац у знак захвалности за хљеб и посао. У Блоту се обиљежава са предзнаком пијетла. Према легенди Лужичких Срба, послије спремања пијетла за жртву, који посједује моћ заштите усјева, мора бити убијен иначе ће изазвати штету.[72] У јесен се прослављају Аранђеловдан 29. септембра, празник Свих Светих 1. новембра и дјечији празник Мартиндан 11. новембра.[73] Од 1875. године прославља се празник лужичке омладине Схадзованка.[74]

Новине, радио и телевизија[уреди]

На горњолужичкосрпском језику излазе дневне новине „Serbske Nowiny” (под тим именом од 1854),[75] као и вјерске публикације: католички „Katolski Posoł” и протестантски „Pomhaj Bóh”. На доњолужичкосрпском језику недјељно излазе новине „Nowy Casnik”. На оба језика излазе часописи: научни „Lětopis” (излази два пута годишње), културни „Rozhlad” (од 1950),[76] дјечији „Płomjo” и педагошки „Serbska šula”. Једном мјесечно по пола сата се приказују телевизијске емисије: „Wuhladko” на горњолужичком и „Łužyca” на доњолужичком језику. На оба језика се емитује програм радија „Лужичкосрпски радио”.[77]

Насеља и грађевине[уреди]

Село у Блоту, дјело Макса Карла Кригера, око 1870. године

Тренутно Лужички Срби чине већину у 70 католичких села Горње Лужице (сјеверозападно од Будишина). У протестантским окрузима Горње Лужице и у свим окрузима Доње Лужице већинска лужичкосрпска села више не постоје.[78] Мјешаних међунационалних бракова међу Лужичким Србима до 20. вијека није било, јер су живјели затворено и одвојене од Нијемаца.[79] Према лужичкосрпском пјеснику Јакубу Барт-Ћишинском (1904), њемачко-лужичкосрпски бракови су били ријетки. У првој половини 20. вијека број мијешаних бракова је значајно повећан због индустријализације Лужице, а посебно након доласка у лужичка села великог броја њемачких досељеника послије Другог свјетског рата. Према Михаилу Семирјаги (1955) нарочито много мјешаних бракова је било у Блоту (50% или више средином 20. вијека напрема 5% 1900. године), у близини индустријских центара — Кочебуз, Витошо, Лубњо, у општинама Горње Лужице. Католички брачни пар је обично долазио из истог села, док су протестанстки младенци често били из различитих села.[80]

Најстарији тип насеља је кружни. Распоред насеља је нагомилан, у Доњој Лужици је хуторски, док је у њемачким окрузима улични. Источно од линије КамјенцБископици улични распоред насеља је рјеђи. У Блоту распоред насеља је карактеристичког хуторског облика: због ниског терена и честих поплава разбацана села се налазе на узвишењима, имања се налазе дуж канала. Комуникација између села на острвима у љетном периоду се обавља чамцима. Дворишта су са отвореним зградама (у Доњој Лужици) или са затвореним (у Горњој Лужици). Најстарији тип објекта су приземне зграде са стамбеним и економским просторијама под једним кровом. Ова врста лужичкосрпских грађевина у првој половини 20. вијека се налазила у Блоту и Војерецу. Фахверк објекти, повезани са њемачком традицијом, у већој мјери је заступљен у Горњој Лужици. Временом, дрвене зграде су замјењене зградама од цигле.[81]

Национални симболи[уреди]

Застава Лужичких Срба

Застава Лужичких Срба је тканина плаво-црвено-бијеле боје хоризонтално постављена. Као национални симбол је први пут истакнута 1842. године. Застава је 1848. године призната у лужичком окружењу. Члан 25. устава покрајине Бранденбург садржи одредбу о лужичкосрпској застави.[82] Члан 2. устава покрајине Саксоније садржи одредбу о употреби грба и традиционалних боја Лужичких Срба. Закон о правима Лужичких Срба у Бранденбургу и Саксонији садржи одредбе о употреби лужичкосрпских националних симбола (грба и националних боја).[83]

Национална химна Лужичких Срба од 20. вијека је пјесма „Красна Лужица”.[84] Прије су као химне служиле пјесме „Српство никада неће умријети” (написао Хандриј Зејлер 1840)[85] и „Наше српство се дише из праха” (написао Михал Домашка, изведена прије 1945).[86]

Правни положај[уреди]

Главни чланак: Лужичкосрпска област
Мапа на горњолужичкосрпском језику
Мапа на доњолужичкосрпском језику
Мапа Лужичкосрпске области
горњолужичкосрпски (лијево) — доњолужичкосрпски (десно)  

Правни положај Лужичких Срба у Њемачкој (у покрајинама Саксонија и Бранденбург) регулисан је на основу 35. члана протокола бр. 14 Споразума о уједињењу Њемачке Демократске Републике и Савезне Републике Њемачке из 1990. године. Члан 25. устава покрајине Банденбург из 1992. године гарантује право лужичкосрпског народа на очување, подршку и заштиту културног идентитета и мјеста становања. Покрајина, општине и заједнице општина олакшавају остварење права. Члан утврђује културну аутономију Лужичких Срба, право на употребу лужичкосрпског језика, надовезујући се на посебан закон о учешћу представника Лужичких Срба у законодавним дјелатностима. Члан 5. и 6. устава Саксоније гарантују права националних и етничких мањина Њемачке на очување идентитета и заштиту језика, културе, традиције и религије.[87]

У Бранденбургу 1994. године, а у Саксонији 1999. донесени су слични закони о правима Лужичких Срба. У оба закона се говори о аутохтоности Лужичана. Давајући дефиницију припадности лужичкосрпском народу (лужичкосрпском народу припадају они који се сматрају Лужичким Србима), обезбјеђен је правни статус територије на којој живе Лужички Срби, коју је дефинисао савјет за Лужичке Србе при скупштини (и комисија за Лужичке Србе у Бранденбургу). Закони садрже одредбе о образовању на лужичкосрпском језику, двојезичним натписима на територији коју традиционално насељавају Лужички Срби, приказујући културу и интересовања Лужичких Срба у средставима масовних информација.[88]

Међусловенске везе[уреди]

Постоје јаке историјске везе Лужичких Срба са Пољском и Чешком. Пољска, постављајући себе као „старатеља” Лужичких Срба, критикује Владу Њемачке због недовољних напора за очување лужичкосрпском језика. На Универзитету у Варшави 1936. године је основано Удружење пријатеља лужичкосрпског народа. Од 1945. до 1949. године је дјеловала омалдинска организација „Prołuż” (са сједиштем у Познању).[89] Од 2004. године постоји пољско-лужичкосрпско друштво „Pro Lusatia”,[90] која организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, креативне вечери уз учешће лужичке интелигенције, догађаје у знак сјећања на личности лужичкосрпског националног препорода, организује посјете лужичких политичара и активиста Пољској (и пољских Лужици), а бави се и књижевним издалаваштвом. Друго мјесто на скали сарадња са Лужичких Србима заузима Чешка, у којој активно дјелује Друштво пријатеља Лужице (основано 1907), које издаје научно-популарни магазин „Česko-lužický věstník”.[91]

У Србији постоји научно-образовни пројекат „Растко Лужица”, који окупља научнике и истраживаче из Србије. Лужички Срби испољавају симпатије према балканским Србима, а лужичкосрпски добровољци су учествовали у југословенским ратовима 1990-их на страни Срба.[92] У Русији од 1996. године дјелује „Друштво пријатељства Руса са Лужичанима”, које представља Сергеј Прјамчук.[93]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Заједно са Синтима и Ромима, Фризима и Данцима.[4]
  2. Заједно са Чесима, Пољацима и Словацима.[5]
  3. Број Лужичких Срба према студијама и процјенама: 1840—1841. године 164.000 људи лужичкосрпског поријекла (Јан Арношт Смолер), 1880—1886. године 166.000 Лужичких Срба (Арношт Мука), 1904—1905. године 146.000 Лужичких Срба (Арношт Черник), 1936—1938. године 111.000 (Новина, 1938), 1955—1956. године 81.000 (Черник, 1958).[40] Постоје и други подаци за 1900. годину из чешких извора.[42]
  4. Двојезичност код Лужичких Срба је установљено крајем 19. вијека.[43]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Šaur (2010). стр. 14.
  2. 2,0 2,1 Славянский альманах (2004). стр. 314.
  3. Агеева (1990). стр. 32.
  4. „Koho zastupujemy? Přehlad a sebjezrozumjenje”. // minderheitensekretariat.de. Приступљено 4. 1. 2016. 
  5. Марков, Пименов & Александренков (1994). стр. 381.
  6. „Домовина. Союз лужицких сербов”. // domowina.sorben.com. Приступљено 6. 1. 2017. 
  7. 7,0 7,1 Гугнин (1997). стр. 157.
  8. Нидерле (1956). стр. 111, 112.
  9. Шустер-Шевц (1995). стр. 5.
  10. Schuster-Šewc (1983). стр. 138.
  11. Lewaszkiewicz (2014). стр. 39.
  12. Институт этнографии (1946). стр. 61.
  13. Annalista Saxo (1844). стр. 609.
  14. „Саксонский анналист. Годы 745—1039”. Восточная литература. Архивирано из оригинала на датум 2. 5. 2012. 
  15. Нидерле (2001)
  16. Лаптева & Кунце (2015). стр. 1.
  17. 17,0 17,1 17,2 Толстова (1964). стр. 281.
  18. Jim Bradbury (2. 8. 2004). The Routledge Companion to Medieval Warfare. Routledge. стр. 118—. ISBN 978-1-134-59847-2. 
  19. Leif Inge Ree Petersen (1. 8. 2013). Siege Warfare and Military Organization in the Successor States (400-800 AD): Byzantium, the West and Islam. BRILL. стр. 749—750. ISBN 978-90-04-25446-6. 
  20. Vickers, Robert H. (1894). History of Bohemia. Chicago: C. H. Sergel Company. стр. 48. 
  21. Gerard Labuda (2002). Fragmenty dziejów Słowiańszczyzny zachodniej. PTPN. ISBN 978-83-7063-337-0. »806: „Et inde post non multos dies [imperator] Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavo- rum dux interf ectus« 
  22. Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 1880. стр. 224. 
  23. Janet Laughland Nelson (1. 1. 1991). The Annals of St-Bertin. Manchester University Press. стр. 48—. ISBN 978-0-7190-3425-1. 
  24. Лаптева & Кунце (2015). стр. 2.
  25. Vlasto (1970). стр. 90.
  26. Злыднев (1977). стр. 206.
  27. Лаптева & Кунце (2015). стр. 2—3.
  28. Kijo (2009). стр. 18.
  29. Лаптева & Кунце (2015). стр. 4—5.
  30. Лаптева & Кунце (2015). стр. 4—6, 9, 11, 16, 20, 23.
  31. Толстова (1964). стр. 283.
  32. Шевченко (2007). стр. 3, 23.
  33. Лаптева (1996). стр. 116.
  34. Лаптева & Кунце (2015). стр. 27.
  35. „Бенедикт Дюрлих: «Культурная идентичность лужицких сербов под угрозой»”. // stoletie.ru. Приступљено 5. 1. 2017. 
  36. Овчинникова (2003). стр. 463.
  37. Гугнин (1997). стр. 158, 159.
  38. Гугнин (1997). стр. 159.
  39. „Sorben”. // bautzen.de. Приступљено 6. 1. 2017. 
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 Lewaszkiewicz (2014). стр. 41.
  41. Толстова (1964). стр. 279.
  42. Víšek, Zdeněk. „Lužičtí Srbové a česko-lužickosrbské vztahy”. listy.cz. Приступљено 6. 1. 2017. 
  43. Гугнин (2001). стр. 81.
  44. Шушарина (2011). стр. 99.
  45. Енч. стр. 1.
  46. Дуличенко (2014). стр. 606.
  47. Енч. стр. 11.
  48. Енч. стр. 23, 27.
  49. Budarjowa. стр. 2.
  50. Богомолова (2011). стр. 10.
  51. 51,0 51,1 Budarjowa (2010). стр. 172.
  52. Семиряга (1955). стр. 181.
  53. Семиряга (1955). стр. 187.
  54. Семиряга (1955). стр. 188.
  55. 55,0 55,1 Mercator European Research Centre (2016). стр. 16.
  56. Mercator European Research Centre (2016). стр. 17.
  57. Budarjowa (2010). стр. 137.
  58. Budarjowa (2009). стр. 9—14.
  59. Ladusch (2009). стр. 58—60.
  60. Ladusch (2009). стр. 54—58.
  61. Семиряга (1955). стр. 15.
  62. Stawizny Serbow
  63. Lětopis, Kak serbska je Budyska přisaha? (2/2012), стр. 114—121
  64. Гугнин, А. А. (1997). Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней (PDF). Москва. стр. 20, 23, 52. 
  65. Гугнин, А. А. (1997). Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней (PDF). Москва. стр. 92. 
  66. Роланд, Марти (2015). Нижнелужицкий язык между немецким и верхнелужицким (PDF). стр. 116. 
  67. „W kręgu historii literatury serbołużyckiej” (PDF). Sorapis. № 1: 55. 2009. 
  68. Токарев (1977). стр. 239.
  69. Токарев (1977). стр. 238.
  70. Ladusch (2009). стр. 57.
  71. Токарев (1978). стр. 197, 198.
  72. Семиряга (1955). стр. 128, 129, 132.
  73. Токарев (1978). стр. 199.
  74. Очерки общей этнографии (1966). стр. 199.
  75. Семиряга (1955). стр. 169.
  76. „Wo časopisu Rozhlad”. // rozhlad.de. Приступљено 14. 1. 2017. 
  77. Ladusch (2009). стр. 45, 47.
  78. Lewaszkiewicz (2014). стр. 40, 41.
  79. Иванова (1988). стр. 66.
  80. Семиряга (1955). стр. 115.
  81. Толстова (1964). стр. 284—286.
  82. Расы и народы (1991). стр. 17.
  83. Андреева (2005). стр. 40—42.
  84. Гугнин (1997). стр. 90.
  85. Slovanský přehled (1933). стр. 152.
  86. Šołta, Kunze & Šěn (1984). стр. 115.
  87. Андреева (2005). стр. 39—41.
  88. Андреева (2005). стр. 41—43.
  89. „Dzień Dobry!”. // proluz.wordpress.com. Приступљено 7. 1. 2017. 
  90. „Geneza i cele”. // prolusatia.pl. Приступљено 7. 1. 2017. 
  91. „Dějiny SPL”. // luzice.cz. Приступљено 7. 1. 2017. 
  92. „Лужицкий вопрос и большая политика”. // interaffairs.ru. Приступљено 7. 1. 2017. 
  93. Голионцева, В. Н. „Лужицкие сербы в Германии (к вопросу о взаимодействии и взаимовлиянии культур)” (PDF). // pglu.ru. Приступљено 7. 1. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]