Лужичкосрпска католичка област

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Лужичкосрпска католичка област (нем. Katholische Region),[1] територија је компактног насељавања Лужичких Срба[2] у Горњој Лужици (округ Бауцен у покрајини Саксонија) приближно у троуглу градова КаменцБауценХојерсверда (изван граница ових градова).[1]

Југозападна периферија тзв. подручја насељеног Лужичким Србима.[3] Католичка енклава у Немачкој.[2] Сеоско подручје[4] обухвата око 70 села; Лужички Срби овде чине већину (до 90 %). Године 1990. у овој области живело је око 20.000 католика (укључујући Немце), од којих две трећине су чинили Лужички Срби (Sorbisches Kulturlexikon, 2014).[3] Лужички Срби католици Саксоније припадају Дрезденско-Мајсенској бискупији и такође Герлицкој бискупији[5] (парохија Витихенау). Колоне и крстови указују на побожност овдашњег становништва.[1] Часопис католичких Лужичких Срба је „Katolski Posoł” (осн. 1863).[6]

Само у овој области лужичкосрпски језик је средство свакодневне комуникације свих генерација.[7][8] Због одличног очувања језика и културе католичка област од средине 20. века се сматра као лужичкосрпско језгро (нем. Sorbisches Kerngebiet;[9] глсрп. jadrowa kónčina,[10] jadrо serbskeho sydlenskeho ruma;[11] енгл. core area;[4] рус. основная серболужицкая территория,[12] сердцевина серболужицкой области поселения[8]).[13] Према подацима од 1992. године, у области „Kerngebiet” 96 % становништва млађе од 35 година, који су знали лужичкосрпски, учили језик код куће, 95 % говорили лужичкосрпски у својим породицама, а 76 % говорили код куће само лужичкосрпски (никад немачки).[4]

Административно-територијални састав[уреди]

  Општине округа Бауцен са високим процентом католичког становништва на карти „подручја насељеног Лужичким Србима” (2018)

Католичка област обухвата лужичкосрпске говорне парохије: Витихенау, Здир, Кроствиц, Небелшиц, Остро, Ралбиц и Шторха, у којима католици доминирају.[14] У границама заједнице општина Ам Клостервасер, која укључује пет општина, 2001. године лужичкосрпском језику је говорило 5990 људи (према А. Муки од 1882. године — 5693, према А. Чернику од 1956. године — 6059), а немачком — 1937 (према Муки — 322, према Чернику — 1740).[15]

Општина Становништво (30.09.2018)[16] Део католика (2011)[17]
Кроствиц 1038 ca. 93 %
Ралбиц-Розентал 1682 ca. 89,6 %
Небелшиц 1189 ca. 84,5 %
Рекелвиц 1132 ca. 82 %
Паншвиц-Кукау 2096 ca. 77,6 %
Град Витихенау 5729 ca. 57,8 %
Пушвиц 814 ca. 49 %
Радибор 3131 ca. 34,5 %
Нешвиц 2431 ca. 18,9 %
Геда 3086 ca. 13,8 %

Историја[уреди]

До Реформације у 16. веку лужичкосрпске католичке парохије су биле у Бауцену, Витихенауу, Кроствицу, Небелшицу и Радибору. Године 1754. парохија се појавила у Ралбицу, 1772. године у Остроу, 1902. године у Шторхи.[3] Током Реформације већина Лужичких Срба је постала протестантима.[2] Католичко свештенство је створило локалну варијанту горњолужичкосрпског књижевног језика. J. Светлик у 18. веку је створио словник „Vocabularium Latino-Serbicum” (1721) и превео библију на лужичкосрпски језик (до 1771). Католички свештеници су студирали у Чешкој, укључујући на Collegium Pragense од 1627. године и Вендском семинару у Прагу од 1727. до 1921. године. Они су учествовали у друштву „Сербовка”. После Бечког конгреса 1815. године горњолужичкосрпска парохија Витихенау је постала део Пруске. После уједињавања Немачке 1871. године политика Културкампфа је довела до сукоба немачке државе с католичком црквом. Религиозни центар лужичкосрпских католика у Ватикану и центар образовања у Прагу су били изван Немачке.[3] Лужичкосрпски католици су били мање подложни германизацији него протестантска већина. Према очевицу који је крајем 19. и почетком 20. века често посећивао Лужицу, „…у малом католичком подручју од памтивека није било германизовано ниједно село, што се не може рећи за протестанте”.[18] Католицима је било забрањено да ступају у брак с некатолицима[19] (конфесионални мешовити брак био је практично немогућ до 1945. године[20]). Нацистичка Немачка у оквиру „Wendenpolitik” 1940. године је пребацила скоро све свештенике у друге земље.[3]

Према А. Муки од 1880. године Лужичких Срба католика је било 14.047, према А. Чернику од 1956. године — 12.370, према М. Валди од 2003. године — 7745 Лужичких Срба католика осим града Бауцен.[21]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 175. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Ермакова, М. И. (2014). Актуальные этноязыковые и этнокультурные проблемы современности. 1. Москва. стр. 51. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 175—179. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Lindseth, Martina (1998). Null-Subject Properties of Slavic Languages: With Special Reference to Russian, Czech and Sorbian. München: Verlag Otto Sagner. стр. 76. 
  5. ^ Стр. 29: „Beschlussempfehlung und Bericht des Ausschuss für Wissenschaft und Hochschule, Kultur und Medien” (PDF). // minderheitensekretariat.de. Приступљено 16. 3. 2019. 
  6. ^ „Katolski Posoł: powšitkowna informacija”. // posol.de. Приступљено 14. 3. 2019. 
  7. ^ Šatava, Leoš (2005). Ethnic Identity, Language Attitudes, and the Reception of Culture among Students of Sorbian Schools. Institute of Ethnology, Charles University. стр. 153. 
  8. 8,0 8,1 Богомолова, Т. С. (2011). Материалы XXXX Международной филологической конференции. Санкт-Петербург: Филологический факультет СПбГУ. стр. 10. 
  9. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 179. 
  10. ^ Katolski Posoł (2010) и Serbske Nowiny (2009, 2010): „Hledat v korpusu: jadrowej kónčinje”. // kontext.korpus.cz. Приступљено 17. 3. 2019. 
  11. ^ Стр. 48—49: „Beschlussempfehlung und Bericht des Ausschuss für Wissenschaft und Hochschule, Kultur und Medien” (PDF). // minderheitensekretariat.de. Приступљено 16. 3. 2019. 
  12. ^ Ермакова, М. И. (2017). Миноритарные и региональные языки и культуры Славии. Москва: МИК. стр. 160. 
  13. ^ Scholze, Dietrich (2011). „Religion and Nationality amongst the Catholic Sorbs of Upper Lusatia” (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina-Verlag (58): 156. 
  14. ^ Walde, Martin (2004). „Demographisch-statistische Betrachtungen im Oberlausitzer Gemeindeverband „Am Klosterwasser (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina (51): 3—4. 
  15. ^ Walde, Martin (2004). „Demographisch-statistische Betrachtungen im Oberlausitzer Gemeindeverband „Am Klosterwasser (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina (51): 8—9. 
  16. ^ „Bevölkerung des Freistaates Sachsen jeweils am Monatsende ausgewählter Berichtsmonate nach Gemeinden” (PDF) (на језику: немачки). 2018-09-30. Приступљено 2019-03-16. 
  17. ^ „Anteil der Bevölkerungsgruppe mit Zugehörigkeit zur römisch-katholischen Kirche für Bautzen”. // ergebnisse.zensus2011.de. Приступљено 16. 3. 2019. 
  18. ^ Шевченко, К. В. (2001). „Наследство князя Милидуха”. Родина. Москва (1/2): 21. 
  19. ^ Семиряга, М. И. (1955). Лужичане. Москва: Издательство АН СССР. стр. 15. 
  20. ^ Walde, Martin (2006). „Katholisches versus evangelisches Milieu bei den Sorben”. Lětopis. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina (53): 18. 
  21. ^ Serbske Nowiny (2010): „Hledat v korpusu: Hdyž běštaj Arnošt Muka w lěće”. // kontext.korpus.cz. Приступљено 17. 3. 2019.