Лужичкосрпски институт

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лужичкосрпски институт
Логотип Лужичкосрпског института.svg
Логотип Лужичкосрпског института
ОснивачМинистарски савет НДР
Датум оснивања1951.
СедиштеБауцен
Веб-сајтserbski-institut.de

Лужичкосрпски институт (глсрп. Serbski institut, нем. Sorbisches Institut) истраживачка је институција за проучавање културе, историје и језика Лужичких Срба. Налази се у немачком граду Бауцен са филијалом у Котбусу.[1] Институт сарађује са бројним научним институцијама. Има библиотеку и Лужичкосрпски културни архив. Објављује научни часопис „Lětopis” и серију монографија „Spisy Serbskeho instituta”.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Лужичкосрпски институт на Банхофштрасе 6 (од 1953. године)

Садашњи институт је регистрован 1. јануара 1991. године и насљедник је Института за лужичкосрпски народопис (глсрп. Institut za serbski ludospyt, нем. Institut für sorbische Volksforschung), који је радио од 1951. до 1991. године.[3]

Историја института почиње 4. марта 1951. године, када је „Домовина” одлучила да оснује независни лужичкосрпски истраживачки институт у Бауцену, да настави традицију Матице лужичкосрпске. Институт за лужичкосрпски народопис је отворен 1. маја 1951. године. 1. августа 1952. године одлуком Министарског савета НДР институт је постао део Немачке академије наука у Берлину (од 1972. до 1991. године — Академија наука НДР). Од маја 1953. године институт се налази у улици Ернст-Телман-Штрасе 6 (сада Банхофштрасе) у Бауцену. До 1991. године у институту је било запослено 40 људи, од којих су две трећине били научници. Задатак садашњег института је проучавање и одржавање лужичкосрпског језика, историје и културе, као и прикупљање и архивирање потребних за то материјала. 1. септембра 1992. године отворена је филијала института у Лужичкосрпској кући у Котбусу. Године 2012. у институту је радило 15 научника.[4]

Директори института: Павол Новотни (1951—1977), Мерчин Каспер (1977—1990), Хелмут Фаска (1990—1992), Дитрих Шолце-Шолта (од 1992. године).[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 378, 379. 
  2. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 379—380. 
  3. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 378—379. 
  4. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 378—380. 
  5. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 380. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]