Луко Зоре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Луко Зоре
Луко Зоре.jpg
Луко Зоре
Датум рођења 15. јануар 1846.
Место рођења Цавтат
Аустријско царство
Датум смрти 9. децембар 1906.(1906-12-09)(60 год.)
Место смрти Цетиње
Књажевина Црна Гора
Књига „Дубровчани су Срби“

Луко Зоре (Цавтат, 15. јануар 1846Цетиње, 9. децембар 1906), био је српски филолог и књижевник, саборски заступник у Далмацији, уредник часописа Словинац и један од најпознатијих представника дубровачких Срба католика.<refIvo Banac: The Confessional Rule and the Dubrovnik Exception: The Origins of the Serb-Catholic Circle in Nineteenth-Century Dalmatia</ref>

Биографија[уреди]

До 1897. године био је био познати филолог, књижевник, политичар и професор у дубровачкој гимназији, а потом управитељ мушке препарандије у Арбанасима код Задра.

Дана 30. јануара 1884. године, изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а од 4. фебруара 1899. постаје и дописни члан Српске краљевске академије.

Задње године живота, након пензионисања 1901, провео је у служби црногорског кнеза Николе Петровића на Цетињу. Кнез га је 1902. године, именовао за одгајатеља свог најмлађег сина Петра.[1] [2]

"Оногошт", лист из Никшића 1899. доноси чланак:

ВикицитатиДалмација, У Паризу је отрагу неколико дана умро ненадно Антун П. Зоре, слушалац филозофије у Сорбони. Млади Антоније био је јединац син Петра Зоре,велепосједника из Цавтата а брата српског књижевника проф. Луке Зоре. Њега жали осим родитеља и својте још и академска омладина као вјерна друга, као искреног Србина Католичке вјере, а пријатељи као врсног пријатеља. Мртво тијело пренешено је било из Париза у Цавтат, његово родно мјесто. Покој души младог Србина!

[3]

Дела[уреди]

  • Дубровчани су Срби“, Дубровник, 1903.

Луко Зоре, Србин католик у књизи "Дубровчани су Срби" наводи мишљење Богишића о књизи "Дубровчани, јесу ли Хрвати?" у којој се анонимни аутор труди да докаже да су Дубровчани Хрвати:

ВикицитатиВаља му признати (писцу), да је врло вјешт у извртању истине, та је књига јако погибељна у рукама једног незналице, јер у њој не ће наћи него истину умјетнички изврнуту..

[4] [5]

Референце[уреди]

  1. Тоља (2011), стр. 76.
  2. Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  3. Оногошт, новине, број 27.. Никшић. 1899. 
  4. Зоре (1903), стр. 45.
  5. Srđ. Dubrovnik. 1902. pp. 593. 

Спољашње везе[уреди]