Лумино кинетичка уметност
Лумино кинетичка уметност је подскуп и историјски појам уметности у контексту етаблиране кинетичке скулптуре која је заузврат подскуп медијалне уметности. Историчар уметности Френк Попер посматра еволуцију ове врсте уметности као доказ „естетичких преокупација повезаних са технолошким напретком” и полазну тачку у контексту уметности високе технологије.[1] Ласло Мохољи Нађ (1895—1946), члан Баухауса, под утицајем конструктивизма, може се сматрати једним од очева лумино кинетичке уметности. Светлосна и покретна скулптура су компоненте његовог светлосно-просторног модулатора (1922—30), једног од првих уметничких светлости који такође комбинује кинетичку скулптуру.[2][3]
Историја[уреди | уреди извор]
Вишеструко порекло самог термина укључује, као што име говори, светлост и покрет. Кибернетички уметник Николас Шефер је развио зидове светлости, призме и видео кола под 50-их година.[4] Френк Малина је осмислио систем осветљења Lumidyne, а његов рад Tableaux mobiles је пример лумино кинетичка уметност тог периода.[4] Нино Калос је радио са термином лумино кинетичке слике, а Ђерђ Кепес је експериментисао са радовима.[5] Елис Д Фог је познат као лумино кинетички вајар. Током 1960-их разне изложбе су укључивале лумино кинетичку уметност, између осталог Kunst-Licht-Kunst у Ајндховену 1966. и Lumière et mouvement у Музеју модерне уметности града Париза 1967.[4] Лумино кинетичка уметност је такође била усклађена са оп уметности касних 1960-их.[6] Френк Попер га посматра као уметнички историјски термин у контексту кинетичке уметности, наводи да „не постоји лумино кинетичка уметност након раних 70-их већ је претеча другим савременим кибернетичким, роботским, новим медијима заснованим уметностима и ограничена је на веома мали број европских авангардних уметника”.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Popper 1993
- ^ Tate bio Retrieved January 17, 2011
- ^ „Art Dictionary, Light Art”. www.hatjecantz.de. Архивирано из оригинала 20. 05. 2013. г. Приступљено 17. 1. 2011.
- ^ а б в „Glossary - Kinetic art”. New Media Encyclopedia. Приступљено 13. 8. 2009.
- ^ Oxford Art Online
- ^ Grunenberg, Christoph; Jonathan Harris (2005). Summer of love: psychedelic art, social crisis and counterculture in the 1960s. Liverpool University Press, 2005. ISBN 0-85323-919-3. Приступљено 13. 8. 2009.
- ^ Djurić, Dubravka; Miško Šuvaković (2003). Impossible histories: historical avant-gardes, neo-avant-gardes, and post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991. MIT Press, 2003. ISBN 0-262-04216-9. Приступљено 13. 8. 2009.
Литература[уреди | уреди извор]
- Frank Popper; Stephen Bann (1968). Origins and development of kinetic art. New York Graphic Society. ISBN 9780289795927. Quote: "Apart from machines of this type, various other methods of projection have been practised in the field of lumino-kinetic art." Artist mentioned on p199: Leonard, Don Snyder, Stern, Tambellini.
- Roukes, Nicholas (1974). Plastics for kinetic art. Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-4029-2. Quote: "The interruption of "white light" created by overlapping red, green, and blue light serves as one basis for making lumino- kinetic art objects"
- Christoph Grunenberg; Jonathan Harris; Tate Gallery Liverpool (2005). Summer of love: psychedelic art, social crisis and counterculture in the 1960s. Liverpool University Press. стр. 291. ISBN 978-0-85323-919-2.Quote: "Moderne de la Ville de Paris on 23 May 1967, offered the public access to a large range of lumino-kinetic works by artists such as Agam, Calos, Cruz-Diez
- Frank Popper: "The Place of High-Technology Art in the Contemporary Art Scene." by Frank Popper. Leonardo, Vol. 26, No. 1 (1993), pp. 65–69. Published by: The MIT Press
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Лумино кинетичка уметност на Викимедијиној остави
