Пређи на садржај

Луције Тарквиније Приск

С Википедије, слободне енциклопедије
Луције Тарквиније Приск
Луције Тарквиније Приск
Лични подаци
Датум рођења7. век п. н. е.
Место рођењаТарквинија,
Датум смрти579. п. н. е.
Место смртиРим,
СупружникTanaquil
ПотомствоТарквиније Охоли
РодитељиДемарат из Коринта
ДинастијаЕтрурци
ПретходникАнко Марције
НаследникСервије Тулије

Луције Тарквиније Приск (лат. Lucius Tarquinius Priscus) или Тарквиније I, (Тарквиније Старији) је према предању пети римски краљ. Владао је приближно од 617. п. н. е. до 579. п. н. е.,[1][2] био је први владар његове етрурске династије. Владао је тридесет осам година.[3] Тарквиније је проширио римску власт кроз војна освајања и велелепне архитектонске подухвате. Његова супруга била је пророчица Танаквил.[4]

О раном животу Луција Тарквинија Приска се мало зна. Према Ливију, Тарквиније је потекао из Етрурије. Ливије наводи да му је првобитно етрурско име било Луцумо, али пошто је lucumo латинизовани облик етрурске речи lauchume („краљ“), постоје разлози да се верује да су његово име и титула у званичној традицији били помешани. Наследивши цело очево имање, Луције је покушао да заузме политичку функцију. Међутим, у Тарквинију му је било забрањено да ступи на политичку сцену због етничког порекла његовог оца Демарата, који је потекао из грчког града Коринта. Као последица тога, његова супруга Танаквил му је саветовала да се преселе у Рим. Према предању, по доласку у Рим на кочији, орао је однео његову капу, одлетео и потом је вратио на његову главу. Танакил, која је била вешта пророчица, протумачила је то као знак његове будуће величине. У Риму је стекао углед због своје пристојности. Краљ Анко Марције запазио је Тарквинија и именовао га за старатеља својих синова.[5]

Модел Рима за време Тарквинија I

Луције Тарквиније Приск је изградио Циркус Максимус, зграду за коњичке трке, успео је с каналима после једне велике поплаве исушити место за Римски Форум. Од великих дела му се још приписује изградња Јупитеровог храма на Капитолу. За време своје владавине, ратовао је са Сабињанима које је и успео победити. Освојио је градове Корницилум, Фирулеа, Камериа, Крустумериум, Америкола, Медулиа и Номентум. После сваког рата, враћао се у Рим с пленом. Увећао је центурије на 1800 људи, а Сенат за следећих сто чланова из нижег сталежа, међу којима је била и породица Октавијан.

После тридесетосмогодишње владавине, краља Тарквинија I су убила два сељака секиром, по наређењу синова краља Анка Марција. Захваљујући краљици Танакилији, која је открила убиство, за његовог наследника изабран је његов зет Сервије Тулије.

Краљ Рима

[уреди | уреди извор]

Успон на власт

[уреди | уреди извор]

Иако је краљ Анко Марције био унук краља Нуме Помпилија, другог краља Рима, принцип наслеђивања краљевске власти још увек није био утврђен у Риму; ниједног од прва три краља није наследио његов син, а сваки наредни краљ био је проглашен од стране народа. По смрти краљ Анка Марција, Тарквиније се обратио Комитији Куриати и убедио је да буде изабран за краља уместо синова свог претходника, који су у то време били још само младићи,[6] чиме је постао први римски краљ који је активно лобирао за престо.[7] Према једној традицији, синови су у тренутку очеве смрти били у лову, па нису могли да утичу на одлуку скупштине.[8]

Политичка реформа

[уреди | уреди извор]

Према Ливију, краљ Тарквиније Приск је повећао број сенатора на 200 тако што је у Сенат додао стотину представника водећих мањих родова, који су по томе названи patres minorum gentium[9]. Међу њима је била и породица Октавија, из које је касније потекао први римски цар, Октавијан Август[10]. Он је то учинио у нади да ће они који су примљени у Сенат бити захвални на својој позицији и да ће му стога бити лојални, чиме би ојачао своју власт као краљ[11].

Војно освајање

[уреди | уреди извор]

Краљ Луције Тарквиније Приск сматра се заслужним за проширење граница Рима. То је постигао освајањем околних племена, међу којима су били Латини, Сабињани и Етрурци.

Рат са Латинима

[уреди | уреди извор]

Први рат краљ Трквиније Старији водио је против Латина. Краљ Тарквиније Старији је силом заузео латински град Апиоле и из њега у Рим однео значајан ратни плен.[12] Према Fasti Triumphales, овај сукоб морао се одиграти пре 588. године пре нове ере. Латини су тврдили да мировни споразуми које су склопили краљ Ромул и други римски краљеви више нису били важећи и стога су покренули први талас напада. Уочивши прилику да Латине укључи у састав Рима, краљ Тарквиније Старији је брзо реаговао и покорио више латинских градова. Суочени са овим поразима, Латини су затражили помоћ од Сабињана и Етрураца. Одлучивши да не дели своје војне снаге, краљ Тарквиније Старији је наставио офанзиву против Латина, што је на крају довело до римске победе.[13]

Тарквиније и орао

Рат са Сабињанима

[уреди | уреди извор]

Након покоравања Латина, краљ Тарквиније I је започео напад на Сабињане. Пошто су имали логор на ушћу две реке, Сабињани су могли брзо и ефикасно да премештају своје трупе. Користећи своје војно лукавоство, краљ Тарквиније I је одлучио да изведе изненадни ноћни напад на њихов логор. То је учинио тако што је запалио флоту малих чамаца и пустио их низ реку како би запалио сабињски логор. Док су Сабињани били заокупљени гашењем пожара, краљ Тарквиније I је са својим трупама напао и уништио логор.[13]

Након тога, његова војничка способност била је поново стављена на пробу нападом Сабињана. Краљ Тарквиније I је удвостручио број коњаника (equites) како би ојачао војне снаге.[14] Сабињани су поражени након тешких уличних борби у самом Риму.[15] У мировним преговорима који су уследили, краљ Тарквиније I је добио град Колатију и поставио свог братанца, Арунса Тарквинија, познатијег као Егеријус, за команданта гарнизона тамо. Краљ Тарквиније I се вратио у Рим и 13. септембра 585. године пре нове ере прославио тријумф.[16]

Након тога, латински градови Корникулам, стара Фикулеја, Камерија, Крустумеријум, Америола, Медулија и Номентоним били су потчињени и постали део Рима.[17]

Рат са Етрурцима

[уреди | уреди извор]

Краљ Тарквиније Старији је такође желео да успостави мир са Етрурцима, али они су одбили. Пошто је краљ Тарквиније Старији држао заробљене етрурске помоћне трупе као казну за мешање у рат са Сабињанима, пет етрурских градова који су учествовали у рату прогласило је Риму рат.[13] Још седам етрурских градова се придружило њима. Етрурци су убрзо заузели римску колонију Фидене, која је затим постала центар сукоба. Након неколико крвавих битака, краљ Тарквиније Старији је поново изашао као победник и потчињавао је етрурске градове који су учествовали у рату. На успешном завршетку сваког свог рата, Рим је био обогаћен Тарквинујевим пленом.[18]

Изградња

[уреди | уреди извор]
Тарквиније Стари саветује се са Атусом Невијем, пророком

Сматра се да је краљ Тарквиније I изградио Циркус Максимус, први и највећи стадион у Риму, за трке колима[19]. Циркус Максимус је у почетку био обично парче земље, али је претворен у величанствен и леп стадион. Подигнуте трибине саградили су приватно сенатори и коњаници (equites), док су друга подручја била намењена слободни грађанима. Ту је краљ Тарквиније I установио низ годишњих игара; према Ливију, први коњи и боксерски учесници допремљени су из Етрурије.[12] Назив Циркус Максимус добио је како би се разликовао од осталих стадиона који су у то време подизани на сличан начин.[20]

Након великих поплава, краљ Тарквиније I је исушио влажне низије Рима тако што је изградио Клоаку Максиму, велики римски канализациони систем.[19] Лука је саграђена 578. године пре нове ере, инспирисана етрурским грађевинама из ранијег периода.[21] Такође је изградио камени бедем око града и започео изградњу храма у част Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитолском брду. Каже се да је део финансирања за храм обезбеђен пленом који је краљ Тарквиније I задобијо у рату са Сабињанима.[22]

Прикази тријумфа

[уреди | уреди извор]

Краљ Тарквиније Старији је био први римски владар који је икада прославио римски тријумф. Према Флору, краљ Тарквиније Старији је своје тријумфе славио у етрурском стилу, возећи се на златним колима која су вукли четири коња,[19] обучен у тогу везену златом и тунику палмата, тогу са утканим палминим листовима. Такође је увео и друга етрурска обележја цивилне власти и војног достојанства: краљевски жезал; трабеа, љубичасту одећу различитих форми, али најчешће коришћену као плашт; фасци које носе ликтори; курулска столица; тога претекста, касније ношена од стране различитих магистрата и службеника; прстенови које носе сенатори; палудаментум, огртач повезан са војним командовањем; и фалера, метални диск ношен на оклопу војника током парада или приказан на стандардима различитих војних јединица.[23] Страбон наводи да је краљ Тарквиније Старији увео етрурске жртвене и пророчке обреде, као и тубу, равну трубу која се користила пре свега у војне сврхе.[24] Као резултат тога, већина класичних римских симбола рата води порекло из његовог времена као краља.

Смрт и наследство

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је краљ Тарквиније Приск владао тридесет осам година. Према легенди, синови његовог претходника, краља Анка Марција, веровали су да престо треба да буде њихов. Они су организовали атентат на краља Тарквинија Приска, прикривајући га као побуну, током које је краљ Тарквиније Приск примио смртоносни ударац секиром у главу. Међутим, краљица Танакила је саопштила да је краљ само рањен и искористила конфузију да успостави Сервија Тулија као намесника; када је смрт краља Тарквинија Приска потврђена, Тулије је постао краљ, уместо синова краља Тарквинија Приска или краља Анка Марција.

Тулије, за кога се каже да је био син Сервија Тулија, принца Корникулама који је погинуо у борби против краља Тарквинија Приска, доведен је у двор као дете са мајком, Окреизијом. Према легенди, краљица Танакила је открила његов потенцијал за величину кроз разне знаке, и стога га је више ценила него своје синове.[25] Тулије се оженио Тарквинијом, једном од кћери краљ Тарквинија Приска, чиме је успостављена важна веза између породица. Његове кћери су касније удаване за Тарквинијеве синове (или, по неким традицијама, унуке), Луција и Арунса[26].

Већина древних писаца сматрала је краља Тарквинија Приска оцем Луција Тарквинија Суперба, седмог и последњег краља Рима, али неки наводе да је млађи Тарквиније био његов унук. Пошто је млађи Тарквиније умро око 496. п.н.е., више од осамдесет година после краља Тарквинија Приска, хронологија изгледа да подржава ову другу традицију. Етруршка легенда, коју приповеда цар Клаудије I, идентификује Сервија Тулија са Макстарном (очигледно етрурским еквивалентом латинског magister), сапутником етрурских хероја Аула и Целија Вибене, који су помогли да се браћа ослободе из заробљеништва, убијајући њихове тамничаре, укључујући и Римљанина по имену Гнеј Тарквиније. Овај догађај је приказан на фресци у гробници етрурске породице Сатије у Вулцију, данас познатој као Гробница Франсоа. Ова традиција сугерише да су можда синови старијег Тарквинија покушали да узму власт, али их је поразио намесник Сервије Тулије са својим сапутницима; краљ Тулије је затим, како се наводи, покушао да оконча династичке борбе тако што је удао своје кћери за унуке краља Тарквинија Приска. Међутим, овај план је на крају пропао, јер је сам краљ Тулије убијен по налогу свог зета, који га је наследио.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Tarquin king of Rome”. Britannica. Приступљено 24. 1. 2021. 
  2. ^ „Lucius Tarquinius Priscus”. Oxford Reference (online изд.). Oxford University Press.  (Subscription or UK public library membership required.)(језик: енглески)
  3. ^ Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, књига I.
  4. ^ Бокачо, Ђовани (1313–1375). Познате жене. Преводилац: Вирџинија Браун (1940–2009). . Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 2001. ISBN 0-674-01130-9. OCLC 50809003.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  5. ^ Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, књига I, поглавље 34.
  6. ^ Тајмс Дајер, Хенри Историја римских краљева. Lippincott. 1868. стр. 230—270. 
  7. ^ Ливије, Тит. (2008). Успон Рима: књиге једна до пет. Ново издање. Преводилац: Т. Џејмс Луце (1932–). . Oxford: Oxford University Press. стр. 140. ISBN 978-0-19-954004-4. OCLC 191752403.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  8. ^ Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, књига I, поглавље 35.
  9. ^ Тит Ливије, Од оснивања града, књига I, поглавље 35 [35].
  10. ^ Светоније, Живот Октавија Августа, поглавље 2.
  11. ^ Penella, R. J. (2004). „The Ambitio of Livy's Tarquinius Priscus”. The Classical Quarterly. 54 (2): 630—635. ISSN 0009-8388. doi:10.1093/cq/54.2.630 (неактивно 15. 1. 2026). .
  12. ^ а б Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 35.
  13. ^ а б в Дионисије из Халикарнаса, Римска старина
  14. ^ Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 34.
  15. ^ Еутропије, Сажета историја Рима (Breviarium historiae romanae), I, 6.
  16. ^ Fasti Triumphales
  17. ^ Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 38.
  18. ^ Cross, Arthur Lyon (1905). „Outlines of Greek History, with a Survey of Ancient Oriental Nations , by William C. Morey, Ph.D., D.C.L. (New York: The American Book Company. 1903. Pp. 378.)”. The American Historical Review. 10 (2): 371—372. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/10.2.371. }}
  19. ^ а б в Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Tarquinius Priscus, Lucius”. Encyclopædia Britannica. 26 (11th изд.). Cambridge University Press. стр. 430—431. 
  20. ^ Gellius, Aulus (1968). „Noctes Atticae”. Ур.: Marshall, P. K. Oxford Classical Texts: Aulus Gellius Noctes Atticae, Vol. 1: Libri I–X. стр. 1. ISBN 978-0-19-814651-3. doi:10.1093/oseo/instance.00134296. . приступ 4. децембра 2020.}}
  21. ^ Кемпел, Никол (2001). Колумбија енциклопедија (6. издање). The Columbia Encyclopedia. New York: Columbia University Press. јануар 2000. стр. 6. ISBN 978-0787650155. .
  22. ^ Livy, Ab urbe condita, 1:38
  23. ^ Флор, Сажетак Ливија о свим ратовима у протеклих седамсто година, I, 5.6.
  24. ^ Страбон, Географија, V, 2.2.
  25. ^ Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 39.
  26. ^ Нил, Џеклин (2014). Легендарни ривали: колегијалност и амбиција у причама о раном Риму. Лајден. ISBN 978-90-04-28185-1. OCLC 895116581.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Луције Тарквиније Приск на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луције_Тарквиније_Приск&oldid=30757394”