Мадагаскар

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 18° 45′ ЈГШ, 46° 50′ ИГД

Република Мадагаскар
Republique de Madagascar
Repoblikan'i Madagasikara
Republic of Madagascar
Застава Мадагаскара Грб Мадагаскара
Застава Грб
крилатица: Tanindrazana, Fahafahana, Fandrosoana
(малгашки: Отаџбина, слобода, напредак)'
Химна
Ry Tanindraza nay malala ô
Положај Мадагаскара
Главни град Антананариво
Службени језик малгашки, француски, енглески
Председник: Ери Раџаонаримампианина
Премијер: Омер Беризики
Независност: Од Француске
26. јуни, 1960.
Површина  
 — укупно 587.040 km² (45)
 — вода (%) 0,9
Становништво  
 — 2004. 17.501.871 (56)
 — густина 31/km² 
Валута Аријари
Временска зона UTC +3
Интернет домен .mg
Позивни број +261

Мадагаскар, или званично Република Мадагаскар (мал. Repoblikan’i Madagasikara, фр. République de Madagascar, енгл. Republic of Madagascar), раније име: Малгашка Република), је острвска земља без копнених граница у Индијском океану, близу обале источне Африке [1]. Мадагаскар је 4. највеће острво на свету. Дом је за пет процената светских биљних и животињских врста, од којих 80 процената живи само на Мадагаскару. Међу значајним примерима разноликости живог света Мадагаскара су примати лемури и дрвеће баобаб.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Мадагаскара

Писана историја Мадагаскара је почела у 7. веку, када су Арапи успоставили трговачке испоставе дуж северозападне обале. Контакт са Европљанима је почео 1500-их, када је португалски поморац Дијего Дијаз угледао острво након што се његов брод одвојио од флоте на путу за Индију. У касном 17. веку, Французи су успоставили трговачке испоставе дуж источне обале. Отприлике од 1774. до 1824, био је омиљено свратиште за гусаре, укључујући америчке, од којих је један донео малагашки пиринач у Јужну Каролину.

Почетком 1790-их, владари Мерина су успели да успоставе премоћ на већем делу острва, укључујући обалу. 1817, владар Мерина и британски гувернер Маурицијуса су потписали споразум о укидању трговине робљем, која је била значајна за економију Мадагаскара. За узврат, острво је добило војну и финансијску помоћ од Британаца. Британски утицај је остао снажан у наредним деценијама.

Карта Мадагаскара 1888.

Британци су прихватили наметање француског протектората над Мадагаскаром 1885, у замену за евентуалну контролу над Занзибаром (данас део Танзанија), и као део свеукупне дефиниције утицајних сфера у региону. Апсолутна француска контрола над Мадагаскаром је успостављена војном силом 1895. - 96, и монархија Мерина је укинута. Децембра 1904, руска Балтичка флота се зауставила код Дијега Суареза због допуне угљем и намирницама пр него што је наставила пут у окршај са Јапанском флотом у бици за Цушиму. Пре него што су напустили луку, руски морнари су морали да оставе животиње које су понели, укључујући мајмуне, змије и једног крокодила.

Малгашке трупе су се бориле у Француској, Мароку, и Сирији током Другог светског рата. Након што су Французи поражени од стране Немаца, Вишијевска влада је управљала Мадагаскаром. Британске трупе су окупирале ово стратешко острву 1942, како би предупредили да га освоје Јапанци. Слободна Француска је добила контролу над острвом од Уједињеног Краљевства 1943.

1947, француски престиж је опадао, а Мадагаскарски устанак је угушен након неколико месеци жестоких борби. Французи су затим успоставили реформисане институције, и Мадагаскар је кренуо мирним путем ка независности. Малгашка Република је проглашена 14. октобра, 1958, као аутономна држава унутар француске заједнице. Период привремене власти је окончан усвајањем устава 1959, и пуном независношћу 26. јуна, 1960.

Политика[уреди]

Главни чланак: Политика Мадагаскара

Први председник Мадагаскара, Филиберт Тсиранана (Philibert Tsiranana) је изабран када је његова Социјал-демократска партија стекла моћ након стицања независности 1960, а реизабран је без опозиције марта 1972. Међутим, дао је оставку само 2 месеца касније као одговор на масовне антивладине демонстрације. Немири су се наставили, и тсирананин наследник, генерал Габријел Раманантсоа (Gabriel Ramanantsoa), је дао оставку 5. фебруара, 1975, предавши извршну власт Ричарду Ратсимандрави (Richard Ratsimandrava), који је убијен само 6 дана касније. Привремени војни директорат је затим владао док није формирана нова влада у јуну 1975, под Дидијеом Ратсираком (Didier Ratsiraka).

Током наредних 16 година владавине председника Ратсираке, Мадагаскар је имао владу посвећену револуционарном социјализму, базираном на уставу из 1975, који је успоставио високо централизовану државу. У овом периоду, стратегија национализације приватних предузећа, централизација економије и „малгазација“ образовног система је уништивши економију, и оставивши чак и до данас видљиве трагове високо централизованог економског система и висок ниво неписмености. Избори 1982. и 1989. су донели Ратсираки други и трећи седмогодишњи председнички мандат. Током већег дела овог периода, само ограничена и обуздана политичка опозиција је била толерисана, без директног критицизма председника у штампи.

Са ослабљивањем политичких стега које је почело крајем 1980-их, ратсиракин режим је дошао под растући притисак да начини фундаменталне промене. Као одговор на опадајућу економију, Ратсирака је ублажио социјалистичку економску политику, и спровео одређене либералне реформе приватног сектора. Ово је, заједно са политичким реформама попут укидања цензуре штампе 1989, и формирања више политичких странака 1990, довело до јачања опозиционог покрета познатог као Хери Велона (Hery Velona - „Активне снаге"). Одређени број већ постојећих политичких партија и њихових лидера, међу којима су били Алберт Зафи (Albert Zafy) и Ракотонијаина Манандафи (Rakotoniaina Manandafy), је пришао овом покрету, који је био посебно јак у главном граду Антананариву и околним висоравнима.

Као одговор на растуће мирне демонстрације и генералне штрајкове, Ратсирака је заменио свог премијера у августу 1991, али је претрпео непоправљиву штету убрзо затим, када су његове трупе пуцале на мирне демонстранте који су марширали на Ијаволоху, председничку палату у предграђу, убивши више од тридесет људи.

У све ослабљенијој позицији, Ратсирака је прихватио преговоре о формирању прелазне владе. "Панорама конвенција", која је уследила 31. октобра, 1991, је одузела скоро сву власт Ратсираки, креирала привремене институције, и поставила 18-месечни рок за комплетирање прелаза на нову форму уставне владавине. Високи уставни суд је остављен као коначни правни арбитар процеса.

У марту 1992, широко репрезентативни Национални форум, који је организовао ФФКМ (Малгашки хришћански црквени савет) је направио нацрт новог устава. Трупе које су обезбеђивале овај поступак су се сукобиле са проратсиракиним федералистима, који су покушали да прекину форум у знак протеста што је нацрт уставних одредаба спречавао председника Ратсираку да се поново кандидује. Текст новог устава је стављен пред национални референдум у августу 1992, и добио је широку подршку, упрокс напорима федералиста да зауставе гласање у неколико обалских области.

Председнички избори су одржани 25. новембра, 1992, након што је Високи уставни суд пресудио, по жалби Хери Велоне, да Ратсирака може да се кандидује. Избори су одржани фебруара 1993, и вођа покрета Хери Велона, Алберт Зафи је победио Ратсираку. Зафи је положио председничку заклетву 27. марта, 1993. Након што је председник Зафи доживео импичмент (опозив) од стране парламента 1996, и кратког квази-председниковања Норберта Ратсирахонане (Norbert Ratsirahonana), избори 1997. су опет представљали двобој Зафија и Ратсираке, с тим што је Ратсирака овај пут победио. Парламент, у коме су доминирали чланови партије председника Ратсираке, АРЕМА, је затим 1998. усвојио устав, који је значајно ојачао председникова овлашћења.

Децембра 2001. су одржани председнички избори после којих су оба главна кандидата прогласила победу. Министарство унутрашњих послова је прогласило да је Ратсирака из АРЕМА партије победио. Марк Раваломанана (Marc Ravalomanana) није ово прихватио, и тврдио је да је он победио. Политичка криза је уследила, током које су присталице Ратсираке одсекле главне транспортне руте од главне луке до престонице, која је била средиште подршке Раваломанани. Спорадично насиље и значајан економски застој је настављен до јула 2002, када су Ратсирака и неколико његових виђенијих присталица побегли у егзил у Француску. Као додатак политичким разликама, и етничке разлике су играле улогу у кризи, а настављају да играју улогу у политици. Ратсирака је из обалског племена Бетсимисарака (Betsimisaraka), а Раваломанана је из брдског племена Мерина.

Након завршетка политичке кризе из 2002, председник Раваломанана је започео многе реформсе пројекте, силовито се залажући за „брз и одрживи развој“ и почевши борбу против корупције. Децембра 2002, легислативни избори су донели већину у парламенту новоформираној партији TIM (Tiako-I-Madagasikara) (Волим Мадагаскар). Новембра 2003. су одржани општински избори, вративши већину гласова председнику, али значајан број и независним и регионалним опозиционим личностима.

Након кризе 2002, председник је заменио покрајинске гувернере постављеним ПДС (Presidents des Delegations Speciales). Потоња легислација је успоставила структуру од 22 региона да би децентрализовала администрацију. Септембра 2004, влада је именовала 22 регионална шефа. Финансирање и специфична овлашћења регионалних администрација тек треба да буду разјашњена.

Власт[уреди]

Марта 1998, малгашки гласачи су прихватили измењени устав. Главне институције републике Мадагаскар су председник, парламент (Народна скупштина и Сенат), преимјер и кабинет, и независно судство. Председник се бира на директним општим изборима, за 5-годишњи термин који се два пута може обновити.

Народна скупштина се састоји од 160 представника изабраних директним гласањем сваких пет година. Последњи избори су одржани децембра 2002. Сенат се састоји од 90 сенатора, од којих су две трећине изабрали локални легислатори, а остале велики електори које је поставио председнии, а сви имају мандат у трајању од 6 година. Премијер и савет министара врши текуће послове власти. Председник поставља премијера.

Председник може да распусти Народну скупштину. Народна скупштина може да изгласа неповерење, и да захтева од премијера и савета министара да дају оставке. Уставни суд оцењује уставност нових закона.

Територијална подела[уреди]

Током друге републике, земља је била подељена у пет нивоа:

  1. Фаритани (Faritany) (покрајина)
  2. Фивондронана (Fivondronana) или Фивондронампоконтани (Fivondronampokontany)
  3. Фираисана (Firaisana) или Фираисампоконтани (Firaisampokontany)
  4. Фоконтани (Fokontany)
  5. Фоконолона (Fokonolona)

Устав из 1992. је одредио да земља треба да буде подељена у децентрализоване територијалне ентитете. Име, број, и ограничења територијалних ентитета треба да одреди закон.

У закону усвојеном у народној скупштини 1994, су дефинисана три нивоа ових ентитета: област (фаритра), подручје (департеманта) и комуна (каоминина). Комуне су формиране 1996.

Кад се Дидије Ратсирака вратио на власт, устав је промењен 1998, како би укључио и посебно напоменуо шест аутономних покрајина, подељених у недефинисане регионе и комуне. Аутономне покрајине, са истим именима и територијама као већ постојеће покрајине су формиране 2000.

Током борбе за власт након председничких избора 2001, пет ових покрајина, чији су гувернери подржавали Ратсираку, су се прогласили независним од републике. Нови председник, Раваломанана, је заменио покрајинске владе посебним делегацијама, које је сам поставио. Ово фактички значи да су аутономне покрајине престале да постоје као такве, мада остаје нејасно шта ће са њима бити.

2004, области (региони) су коначно формирани законом број 2004-001 народне скупштине. У међувремену су од 28 предложених области настале 22. Мада су оне делови покрајина, оне представљју републику, а не покрајину. Региони ће такође преузети имовину "ex-Fivondronampokontany". Такође је напоменуто да су комуне једини ентитети који су оперативни, и да предстоји неодређени период транзиције ка новом систему. Подручја (департмани) се не помињу у закону, уместо тога се користи именовање „компоненте“ области. Изгледа да ће подручја бити базирана као Фивондронампоконтани, мада је у вези њих остало још нејасности.

Покрајине[уреди]

Главни чланак: Покрајине Мадагаскара

Административна мапа Мадагаскара

Мадагаскар је подељен у шест аутономних покрајина (faritany mizakatena). Свака је добила име по својој престоници. Њихова имена су:

  1. Антананариво (Antananarivo)
  2. Антсиранана (Antsiranana)
  3. Фијанарантсоа (Fianarantsoa)
  4. Махајанга (Mahajanga)
  5. Тоамасина (Toamasina)
  6. Толијара (Toliara)

Области[уреди]

22 области поређане по покрајинама су:

  • Антананариво
    • Аналаманга (Analamanga)
    • Бонголава (Bongolava)
    • Итаси (Itasy)
    • Вакинанкаратра (Vakinankaratra)
  • Антсиранана
    • Дијана (Diana)
    • Сава (Sava)
  • Фијанарантсоа
    • Амрони Манија (Amoron'i Mania)
    • Атсимо Атсинанана (Atsimo Atsinanana)
    • Хауте-Матсијатра (Haute-Matsiatra)
    • Ихоромбе (Ihorombe)
    • Ватовави-Фитовинани (Vatovavy-Fitovinany)
  • Махајанга
    • Бетсибока (Betsiboka)
    • Боени (Boeny)
    • Мелаки (Melaky)
    • Софија (Sofia)
  • Тоамасина
    • Алаотра Мангоро (Alaotra Mangoro)
    • Аналанјирофо (Analanjirofo)
    • Атсинанана (Atsinanana)
  • Толијара
    • Андрој (Androy)
    • Аноси (Anosy)
    • Тасимо Андрефана (Tasimo Andrefana)
    • Менабе (Menabe)

Географија[уреди]

Мапа Мадагаскара. Nosy значи острво на малагашком.

Главни чланак: Географија Мадагаскара

Источна обала Мадагаскара је у низијама које воде ка стрмим литицама и централним висијама. Масив Тсаратанана на северу садржи вулканске планине. Западна обала има многе заштићене луке и широке равнице, док југозапад чини регион висоравни и пустиње.

Постоје два годишња доба: од новембра до априла је топло и кишовито, а од маја до октобра је хладније и суво. Доминирају југоисточни ветрови, са повременим циклонима.

Екологија[уреди]

Главни чланак: Екорегиони Мадагаскара

Дуготрајна изолација Мадагаскара од околних континената је резултовала јединственим миксом биљака и животиња, од којих се многе не могу наћи нигде у свету; неки еколози говоре о Мадагаскару као о „осмом континенту“.

Источна страна острва, која је уз ветар, је у тропским кишним шумама, док су источна и јужна страна острва, заштићене од киша због централних висија, пошумљене тропским сувим шумама, бодљикавим шумама и жбуњем.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :