Максвел монтес

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Максвел монтес

Maxwell Montes of planet Venus.jpg
Рарадрски снимак Максвелове планине

Основни подаци
Планета Венера
Врста објекта планински венац
Пречник 797 км
Дужина 853 км
Ширина 700 км
Висина ~11.000 м
Епоним Џејмс Клерк Максвел
Максвел монтес на мапи Венере
Максвел монтес

Максвел монтес или Максвелове планине прадстављају један од највећих планинских ланаца на површини планете Венере. Налази се на координатама 65,2° северно и 3,3° источно (планетоцентрични координатни систем +Е 0-360).

Налази се на северном континенту Иштар тера и са апсолутном висином од приближно 11.000 метара највиша је планина на Венери.[1][2] У односу на суседну висораван Лакшми планум издиже се око 6.400 метара. Овај масивни планински ланац протеже се дужином од око 853 км, и има максималну ширину од 700 км. Западни обронци лана су знатно стрмији у односу на источне који се постепено спуштају ка нижим подручјима.[3] Захваљујући својој висини ово је подручје са најнижим температурама на површини Венере (у просеку око 380 °C) и са најмањим вредностима атмосферског притиска (око 45 бара).[4][5]

Планински ланац је име добио према шкотском физичару и математичару Џејмсу Клерку Максвелу (1831—1879) који је радећи на радио таласима омочио стварање модерних радара, а име планине је 1979. усвојила Међународна астрономска унија.[6][7]

Ово је једини објекат на површини Венере поред области Алфа и Бета који не носи имена базирана на женским божанствима или познатим женама.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Pioneer Venus 1, Orbiter and Multiprobe spacecraft”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2009. Приступљено 11. 06. 2009. 
  2. ^ Jones, Tom; Stofan, Ellen (2008). Planetology : Unlocking the secrets of the solar system. Washington, D.C.: National Geographic Society. стр. 74. ISBN 978-1-4262-0121-9. 
  3. ^ „PIA00149: Venus - Maxwell Montes and Cleopatra Crater”. NASA Planetary Photojournal. Приступљено 11. 06. 2009. 
  4. ^ Basilevsky A. T.; Head J. W. (2003). „The surface of Venus”. Reports on Progress in Physics. 66 (10): 1699—1734. Bibcode:2003RPPh...66.1699B. doi:10.1088/0034-4885/66/10/R04. 
  5. ^ McGill G. E.; Stofan E. R.; Smrekar S. E. (2010). „Venus tectonics”. Ур.: T. R. Watters; R. A. Schultz. Planetary Tectonics. Cambridge University Press. стр. 81—120. ISBN 978-0-521-76573-2. 
  6. ^ Butrica, Andrew J., SP-4218 To See the Unseen, Chapter 6: Pioneering on Venus and Mars, NASA, 1996
  7. ^ „EXTREME Space Venus”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2009. Приступљено 11. 06. 2009. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]