Максим Црнојевић (драма)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Максим Црнојевић
АуторЛаза Костић
Земља Србија
Језиксрпски
Жанртрагедија
Издавање
ИздавачМатица српска
Превод
Датум
издавања

1866.

Максим Црнојевић је трагедија коју је написао српски књижевник Лаза Костић. Драма је први пут објављена 1866. а први пут је изведена на сцени 30. јануара 1869. у Српском народном позоришту у Новом Саду. Максим Црнојевић има 5 чинова и написан је у десетерачком стиху. Посматрано са становишта периодизације историје књижевности припада периоду романтизма. Основни заплет драме Костић је преузео из усмене песме Женидба Максима Црнојевића. Осим утицаја народне епске поезије у драми се осећа утицај Шекспирових и Шилерових комада као и утицај античког наслеђа.

Максим Црнојевић спада у највеће трагедије српске књижевности деветнаестог века.

Садржај драме[уреди]

Books-aj.svg aj ashton 01g.svg УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Први чин[уреди]

Први чин се одиграва у Венецији. На сцени се налазе Анђелија и Филета. Обе су у жалости за Анђелијиним братом и Филетиним мужем, Марком. Њега је убио Анђелијин тајни љубавник, Максим Црнојевић. Анђелија иако пати за братом и даље воли Максима. На братовљевом покрову везе црногорчев лик, што изазива Филетино осуђивање. У другој појави прикључује се разговору црногорац Радоје. Анђелија признаје да воли Максима упркос томе што ју је отац, млетачки дужд, верио за сина црногорског владара. Радоје је свестан да су њен вереник и Максим заправо једна те иста особа али јој то не открива. Он се обавезује да ће Максиму пренети њену поруку. Филета незадовољна развојем ситуације заклиње се да ће осветити смрт свог мужа и да ће убити Максима. У трећој појави дужд и Иво Црнојевић уговарају свој савез и планове за женидбу своје деце. Иво Црнојевић се обавезује да ће послати пет хиљада Црногораца у рат против немачког цар, а дужд да ће послати педесет галија као помоћ Црногорцима у борбама против Турака. Иво Црнојевић говорећи о свом сину Максиму заклиње се да у Венецији не постоји мушкарац који би се по лепоти могао мерити са Максимом. Дуждев син, Ђорђе, не радује се овом савезу. Он разговара са Филетом и договарају се о заједничкој освети. У четвртој појави Ђорђе разговара са својим оцем и опомиње га да не чини савез са родитељем убице свог сина. Дужд открива своју препреденост и исказује да су Црногорци потребни да проливају своју крв за Венецију и тиме ставља интересе Венеције испред личних осећања.

Ленка Хаџић (1856–1897) у костиму Анђелије из комада Максим Црнојевић Л. Костића; Атеље Кенига и Сингера, Нови Сад, око 1884. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Други чин[уреди]

Одиграва се У Црној Гори. Максим се тек опоравио од дуге и тешке болести. Као последица болести, лице му је постало рошаво и унакажено. Код Максима долази његов побратим Милош. Милош не само да је одрастао са Максимом већ су и ликом идентични. Он узалудно покушава да сазна побратимове бриге. Максим пати за Анђелијом и изјављује да се никада неће оженити дуждевом ћерком коју му је наменио отац (нествестан да су то исте особе). У Црну Гору враћа се Иво Црнојевић. Он у први мах не успева да препозна свог оболелог сина. Када открије истину, он дубоко жали што је дао заклетву дужду да не постоји лепши младић од његовог сина. Из његових исказа Максим почиње да слути да су његова вереница и Анђелија исте особе. Пошто су Милош и Максим идентични ликом, Иво одлучује да Милоша у Венецији представе као Максима. У трећој појави појављује се Надан. Он разговара са црногорским војводама и покушава да их наговори да откажу послушност Иви Црнојевићу и одбију да отпутују у Венецију. Иво одлази међу војводе и прети проклетством косовске клетве ако се успротиве његовој одлуци. Све војводе спуштају дланове на мач и заклињу се на верност. У последњој појави другог чина, Максим саопштава оцу да ће и он ићи у Венецију као сват и саопштава му да је сазнао да су његова љубљена Анђелија и млетачка принцеза једна те иста особа. Ово откриће, отац забрањује да каже свом побратиму Милошу.

Трећи чин[уреди]

Максим из прикрајка посматра свадбу Милоша и Анђелије. У виду лирског монолога исказује своју патњу а затим посматра разговор између тамничара и затвореника. Анђелија му прилази и мисли како јој је прави Максим у ствари девер. Максим покушава да је пољуби али га она одбија. У следећој сценској појави, Филета покушава да убије Милоша (за кога мисли да је Максим). Иако вади нож, она одустаје од освете и почиње да га грли. У следећој сценској Милош и Анђелија воде разговор док их Максим прислушкује. Милош признаје да се заљубио у побратимову љубу и двоуми се између љубави и издаје. У сурету са Максимом почиње да моли да му препусти Анђелију. Иако се Црнојевић налази у дилеми да открије све Милошу, он му на крају препушта љубу.

Четврти чин[уреди]

Иво Црнојевић сазнаје да Милош оклева да се врати у Црну Гору и да тамо преда Анђелију Максиму. Он ослобађа Максима заклетве да крије тајну од Милоша. Син му на то одговара да је сада за све касно. Ивов синовац, Јован Црнојевић, обавештава Ива да се војвода Кујунџић одметнуо и да је у томе велику улогу играо Надан. У другој појави на сцени је приказан шатор Ђура Кујунџића. У њему се налазе поданици под маскама. Особа која се крије под Црном маском је Иво. Црна маска оптужује Кујунџића за издају и кукавичлук а затим Иво скида маску и сви одметнути поданици моле за опроштај и заклињу се на верност. У трећој појави, Филета саопштава свом деверу Ђорђу да је одустала од освете. Признаје му да се заљубила у Максима, односно Милоша, и из гриже савести испија отров и умире. У четвртој појави у великој дворани налазе се сватови и младенци. Надан маскиран у гуслара пева песму о голубици која се заљубљује у сокола, који има побратима. Када соко услед пламена изгуби перје, голубица га не препознаје и одлази са соколовим побратимом. Анђелија не препознајући сопствену ситуацију у песми, криви голубицу што је била неверна и није препознала свог драгог. На идентичан начин Милош криви сокола зато што је издао свог побратима. Надан, скида маску гуслара и жели да обавести Млечане да су преварени и да младожења није Максим. У томе га спречава Иво који га убија.

Пети чин[уреди]

Одиграва се у Црној Гори. Максим у виду монолога размишља и коментарише своју ситуацију. Он открива да ће милосрдно уступити Анђелију Милошу. У другој појави Милош одбија да преда Анђелију Иви речима да ју је Максим њему препустио. У том тренутку појављује се Максим, који разочаран и бесан што га Милош издаје, одустаје од своје намере да му преда Анђелију и пробада га мачем. Милош на самрти говори Максиму да га није издао, већ да је хтео да своје обећање испуни тиме што ће предати Анђелију њему, своме побратиму, а не његовом оцу. Анђелија потврђује овај исказ и саопштава да неће бити ничија и да се враћа у Венецију. У том тренутку стижу вести о буни војвода против Црнојевића. Иво одлази у бој. На сцени остаје Максим који моли свог побратима за опроштај. Он му опрашта са надом да ће му и Бог опростити. Након што је Милош преминуо, Максим се убија. У трећој појави Јован Црнојевић се враћа у двор и саопштава да је побуна угушена али да је Иво погинуо у борби. Јован је изабран за новог владара али он саопштава да ће владрски сјај оставити у рукама Ивове удовице Јевросиме и да ће јој он бити десна рука. Јевросима се појављује на сцени која је након смрти мужа и сина полудела. Она води умишљени дијалог са својим покојним сином и снајом а затим се баца са литице. Драма се завршава тако што Јован са својим поданицима клечи и моли се Богу док се у позадини чује плач и лелек.

Историја текста[уреди]

Непосредан подсрек за писање Максима Црнојевића Костићу је дао конкурс Матице српске, расписан 27. октобра 1859. за историјску драму са наградом од 100 дуката. Претпоставља се да је исте године и написао прву варијанту текста. На конкурсу је те године изгубио од Ђуре Јакшића и његовог комада Сеоба Србаља. Костић је наставио да дотерује и мења своју драму очекујући нови конкурс. Завршио ју је септембра 1863. Пошто Матица те године није објавила конкурс, Костићева драма је објављена тек три године касније, 1866. године, у тиражу од 500 примерака.[1]

Премијера и извођење[уреди]

Максим Црнојевић први пут је доживео извођење 30. јануара 1869. у Српском народном позоришту у Новом Саду. Дело је режирао Антоније Хаџић, музику компоновао А. Максимовић а насловну улогу играо је Лаза Телечки. Прво извођење у Београду било је 23. октобра 1870. у Народном позоришту. Максима Црнојевића тумачио је Милош Цветић. Максима у каснијим поставкама тумачили су и Димитрије Ружић (1882), Добрица Милутиновић (1902), Раша Плаовић (1935) и други.[2]

Утицаји[уреди]

Постоје бројни утицаји који се осећају у овој драми. Пре свега, основну потку заплета Костић преузима из усмене песме Женидба Максима Црнојевића. Међутим, осим неких заједничких мотива (губитка лепоте услед болести и замене сватова), Костић је готово све остало створио сам.[1]

Други важан утицај је Шекспирова трагедија, и то посебно Ромео и Јулија. Први чин трагедије који се одиграва у Венецији, много је ближи свету Ромеа и Јулије него свету епске песме. Аналогије са овим Шекспировим комадом постоје кроз читаву трагедију. Основни сукоб личности заснива се на супростављању аутократске родитељске воље осећањима младих; радњу покрећу имплусивни, нагли поступци ликова (Ивино хвалисање, Максимово убиство Милоша); Ромео и Јулија маскирани су приликом првог сусрета а касније су приморани на прикривање и лажи као што сви учесници у Максиму Црнојевићу морају да носе маске и да прикривају нешто. Меркуцио, као и Милош, гине као жртва туђих проблема и сукоба. Одређена сличност проналази се и на стилском плану, пошто су оба комада препуна различитих језичких каламбура. Такође, Максим Црнојевић и Ромео и Јулија припадају раној, односно младалачкој, фази ова два књижевника. У прилог ових сличности иде и чињеница да је Лаза Костић радио на преводу Ромеа и Јулије у време писање овог комада.[3]

Лаза Костић као изразити хеленофил унео је и хеленске елементе у ову драму. Хеленски елементи се осећају пре свега у начину на који је схваћена и представљена лепота и страдање. Такође снажан утицај је одиграла и немачка романтичарска драма (пре свега Шилер и његова концепција етичког аспекта трагичког избора).[4]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Живомир Младеновић: „Трагедије Лазе Костића“, у: Лаза Костић: Трагедије, Матица српска, Нови Сад, 1989; 7, 9
  2. ^ Марта Фрајнд: „Подаци о извођењу“, у: Лаза Костић: Драме, Нолит, Београд, 1987; 238
  3. ^ Марта Фрајнд: „Драмско стваралаштво Лазе Костића“, у: Лаза Костић: Драме, Нолит, Београд, 1987; 14
  4. ^ Зорица Несторовић: Богови, цареви и људи, Чигоја штампа, Београд, 2007; 176

Спољашње везе[уреди]