Мала хидроелектрана Сићево

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мала хидроелектрана „Сићево”

Генераторска сала ХЕ „Сићево”
Генераторска сала ХЕ „Сићево”

Основни подаци
Држава  Србија
Најближе насеље Сићево
Река Нишава
Прва синхронизација 1931.
Подаци о језеру
Подаци о електрани
Број турбина 3
Тип прибранска
Инсталисана снага 1,35 MW

Мала хидроелектрана „Сићево“ налази се на левој обали реке Нишави, у атару села Сићево у средишњем делу Сићевачке клисуре, дуга 17 km, на магистралном железничком и путном правцу који спаја Европу и Малу Азију, Медитеран и Црно море. У раду је од 1931. године, и до данас непрекидно ради без озбиљнијих ремонт од почетка производње. Тако дуг радни век доживеле је захваљујући радницима који су је редовно одржавали.[1]

Положај[уреди]

Хидроелектрана се налази на самом крају уског и стрмог кланца Сићевачке клисуре, на јужнонишавском раседу (у непосредној близини Јелашничког и Кутинског раседа) којим је формиран јужни обод нишког терцијарног басена, који је јасно изражен и на северним странама Кованлука изнад Нишке Бање. Он се укршта са заплањским и студенским раседом, дуж којих је вршено спуштање терена и формирање неогених басена. Геолошко-морфолошка разноврсност је једна од основних карактеристика овог подручја у коме преовлађујућу масу стена чине мезозојски кречњаци

Географски положај
  • Северна географска ширина: 40° 35′ 28"
  • Источна географска дужина: 22° 01′ 05"
  • Надморска висина: 260 m
Микролокација

Микролаокација хидроелектране је у подножју села Сићева, на путу за манастир Свете Богородице у Сићеву, 16 км источно од Ниша на магистралном правцу Ниш—Софија—Истанбул, око шест километара низводно од Хидроелектране „Света Петка“, и око 2,5 км од велика покретна брана и акумулације ХЕ „Сићево“, која је снабдева водом.

Хидроелектране „Сићево“ заједно са објектима материјалне и духовне културе (од посебног значаја) у Сићевачкој клисури (једном, мало спомињаном, стецишту монашких заједница у Србији, некој врсти мале „свете горе“, у тешким временима турске окупације заједно се хидроелектраном „Света Петка” спада у једну од туристичких атракција овог дела Србије).[2]

Историја[уреди]

Основу за изградњу електране представљала је концесија на рачун ратне репарације, коју је град Ниш добио за потребе изградње ове хидроелектране. Припремни радови на изградњи хидроелектране „Сићево“ започети су маја 1921. године након ангажовањем инжењера Деклера из Беча, са задатком да сними терен и прикупи потребне податке на основу којих је фирма „Siemens-Schuckert“ са којом је склопљен уговор требало да сачини одговарајуће пројекте.[3][4]

Изградња грађевинског дела хидроелектране, након спроведене лицитације, поверена је предузимачу Милану Миљковићу из Зајечара. Након свих претходних процедура радови на изградњи су започели 8. октобра 1928. године, са планираним роком завршетка у лето 1929. године.

Међутим задати рок се није могао остварити. Због јаког невремена и поплаве, која је однела већи део грађевинског материјала и оштетила већи део већ изведених радова у 1929. и 1930 години, изградња је заршена 1931. године са две године закашњењења, од планираног почетка градње и девет година од набавке пројектне документације и опреме за њен рад.[5]

Брана на Нишави (лево) испод насеља Сићево (са одводним каналом дугим 2 км) која је граница између првог (Кусача) и другог дела клисуре, снабдева водом МХЕ „Сићево“(десно)

Грађевинско-техничке карактеристике централе[уреди]

Тип бране Бетонска
Висина 4 метара
Инсталисана снага 1,35 MW
Турбине Три Francis турбине, произвођача „Ј. M. Voith Heidenheim“ (1931 и 1938)
Генератори Два генератора трофазне наизменичне струје, произвођача „Siemens-Schuckert Werke Wien“ (1931) - снага: по 352 kW

Један генератор трофазне наизменичне струје, произвођача „Brоwn, Boveri & Co.“ Mannheim (1938) - снага: 644 kW

Инсталисани проток 20 метара кубних по секунди
Могућа годишња производња 3,70 GWh
Канал за довод воде у машинску зграду МХЕ „Сићево“, инсталисаног протока 20 метара кубних по секунди

Извори[уреди]

  1. ^ Проф. Ђ.М.Станојевић „Електрична индустрија у Србији“, репринт издања из 1901. ЕПС, ЈП „Електродистрибуција Ужице“, Ужице (2000)
  2. ^ Šuput M, Srpska arhitektura u doba turske vlasti 1459 — 1690, Beograd 1984, 35.
  3. ^ Драгољуб Пауновић „85 година електрификације подручја Ниш.
  4. ^ Драгољуб Пауновић Електродистрибуције Ниш 1908–1993“ Електродистрибуција Ниш, Ниш (1993)
  5. ^ „Историја Ниша” Београд (1989)

Литература[уреди]

  • „Бела књига Електропривреде Србије” ЈП ЕПС, Београд (2011)
  • „Од Ђетиње до Ђердапа” ЗЕП, Београд (1979)
  • Небојша Станковић „У камену вода, из воде светлост“ ЈП „Електродистрибуција Лесковац”, Лесковац (2003)
  • „Хидроелектране ЕД Југоисток – Ниш“ ПД „Југоисток“, Ниш (2011)

Спољашње везе[уреди]