Малезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Малезија
Malaysia
Flag of Malaysia.svg
Coat of arms of Malaysia.svg

Крилатица:
Bersekutu Bertambah Mutu
(малај.
Јединство је снага)
Химна:
Negaraku
Моја земља
{{{alt}}}
Главни град Куала Лумпур
2°30′N 112°30′E / 2.500° СГШ; 112.500° ИГД / 2.500; 112.500Координате: 2°30′N 112°30′E / 2.500° СГШ; 112.500° ИГД / 2.500; 112.500
Службени језик малајски
Владавина
Председник Абдул Халим
Председник Владе Наџиб Тун Разак
Облик државе Савезна република
Историја
Независност 31. август 1957.
Географија
Површина
 — укупно 329.847 km2(67)
 — вода (%) 0,3
Становништво
 — 2014. 30.133.000 [1](42)
 — густина 82/km2(109.)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2005
 — укупно $290 милијарди(33.)
 — по становнику $12.106(61.)
ПХР (2003) 0,796(61) — средњи
Валута Малезијски рингит
 — стоти део валуте ‍MYR‍
Остале информације
Временска зона UTC +8
Интернет домен .my
Позивни број +60 ¹

¹ 020 за Сингапур

Малезија (малајс. Malaysia) савезна је уставна монархија у југоисточној Азији. Чини је тринаест савезних држава и три савезне територије, и простире се на површини од 329.847 km2. Јужнокинеско море дели Малезију на две области приближне величине, Западну Малезију и Источну Малезију (Малезијски Борнео). Западна Малезија има копнену границу са Тајландом а поморску са Сингапуром, Вијетнамом и Индонезијом. Источна Малезија има копнену границу са Брунејом и Индонезијом и поморску границу са Филипинима. Главни град Малезије је Куала Лумпур а седиште савезне владе је у Путраџаји. Према попису из 2010. у Малезији је живело 28,33 милиона људи, од којих је 22,6 милиона живело у западном делу државе. У Малезији се налази Танџунг Пијај, најјужнија тачка континенталног дела Евроазије. Малезија спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу биљног и животињског света, уз велико присуство ендемских врста.

Краљевства на подручју данашње Малезије у 18. веку су постала интересна сфера Британске империје. Након што су малајска краљевства постала британски протекторати основане су административне јединице познате као Британски поседи у Малаји (енгл. Straits Settlements). Малајски део индокинеског полуострва је 1946. уједињен у Малајску унију. Малаја је 1948. реорганизована у Малајску федерацију, а 31. августа 1957. постала је независна. Неколико година касније, 16. септембра 1963, Малаји су се прикључили Северни Борнео, Саравак, и Сингапур а држава је променила назив у Малезија. Непуне две године касније 1965, Сингапур је искључен из федерације.[2]

Мултиетничност и мултикултуралност има велики утицај на политику земље. Ислам је уставом дефинисан као државна религија док је слобода вероисповести зајамчена. Систем државне управе је у великој мери сличан британском а законодавство је засновано на англосаксонском праву. Шеф државе је краљ, познат као Јанг ди-Пертуан Агонг (малајс. Yang di-Pertuan Agong). Он је изабрани монарх ког бирају владари девет малајских савезних држава на мандат од пет година. Шеф владе је премијер.[3]

Након стицања независности, економски показатељи Малезије су међу најбољима у Азији, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6,5% током скоро педесет година. Привреда се традиционално ослања на природна богатства земље али развијају се и наука, туризам, трговина, и здравствени туризам. Данас Малезија спада међу новоиндустријализоване земље са тржишном привредом. По висини БДП-а је на трећем месту у југоисточној Азији, док је у свету је на 29. месту. Један је од оснивача АСЕАН-а, Самита источне Азије и Организације исламске сарадње, такође, чланица је АПЕК-а, Комонвелта нација, и Покрета несврстаних.

Порекло имена[уреди]

Именом „Малезија“ означен је Малајски архипелаг на мапи из 1914. у једном америчком атласу.

Назив Малезија је комбинација речи Малај са латинским односно грчким суфиксом -sia/-σία.[4] Малајска реч Мелају је вероватно настала од тамилских речи Малај и ур што значи планина односно град, земља.[5][6][7] Древни индијски трговци су за Малајско полуострво користили реч Малајадвипа.[8][9][10][11][12] Без обзира да ли је заиста овог порекла, вероватно је некада реч мелају или млају у малајском/јаванском језику означавала постепено убрзавање или трчање. Овај израз је примењен у описивању снажне речне струје реке Мелају на Суматри.[13] Мелајско краљевство, које је постојало у 7. веку на Суматри, касније је вероватно узело ово име.[14][15]

Пре почетка европске колонизација, домороци су Малајско полуострво звали Танах Мелају тј. Малајска земља.[16][17] Према расној класификацији немачког научника Јохана Фридриха Блуменбаха, домородачко становништво острвског дела југоисточне Азије припада малајској раси.[18][19] Француски морепловац Жил Димон д'Ирвил је након експедиције по Океанији 1826. предложио Француском географском друштву (франц. Société de Géographie) појмове Малезија, Микронезија и Меланезија, ради разликовања ових пацифичких култура и архипелага од постојећег термина Полинезија. Димон д'Ирвил је описао Малезију као област познату под именом Источне Индије.[20] Енглески етнолог Џорџ Самјуел Виндзор Ерл је 1850. у Часопису о индијском архипелагу и источној Азији (енгл. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia) предложио да се острва у југоисточној Азији назову Мелајунезија или Индунезија.[21] У модерној терминологији, појам Малајци означава етнорелигијску групу аустронезијских народа која углавном живи на Малајском полуострву и деловима оближњих острва, међу којима је и источна обала Суматре, обала Борнеа, и мања острва која се налазе између ова два.[22]

Након стицања независности од Велике Британије 1957, држава је названа Малајска Федерација. Поред овог имена било је више предлога међу којима је и Лангкасука, по историјском краљевству из првог миленијума смештеном у горњем делу Малајског полуострва.[23][24] Име Малезија је усвојено 1963. када су постојеће државе Малезијске федерације, заједно са Сингапуром, Северним Борнеом и Сараваком направиле нову федерацију.[25]

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Малезија на сателитској мапи
Малезија је смештена у екваторијалном појасу, који током целе године карактерише тропска клима.

Малезија заузима површину од 329.847 km2, по чему је на 67. месту у свету. У Западној Малезији има копнену границу са Тајландом, док се у Источној Малезији граничи са Индонезијом и Брунејем. Са Сингапуром је повезана узаним уздигнутим путем и мостом. Поред тога, има поморску границу са Вијетнамом[26] и Филипинима.[27] Реке Перлис и Голок, као и Пагалајански канал већим делом чине природну границу према другим државама, док је део границе на мору предмет спора. Брунеј је практично енклава унутар Малезије,[28] који савезна држава Саравак дели на два дела. Малезија је једина земља чија се територија простире на азијској копненој маси као и на малајском архипелагу.[29] Танџунг Пијаи, смештен у јужној савезној држави Џохор, најјужнија је континентална тачка Азије.[30] Малајски пролаз, смештен између Суматре и континенталног дела Малезије, један је од најважнијих трговачких пролаза на свету, с обзиром да се преко њега одвија 40% светске трговине.[31]

Геологија и рељеф[уреди]

Западна и Источна Малезија су одвојене Јужнокинеским морем. Континентални део Малезије обухвата око 40% територије земље[32], а карактерише га углавном планински рељеф, док се према истоку и западу протежу алувијалне равни.[32] У правцу север-југ протеже се у дужини од око 740 km, док је у најширем делу у правцу исток-запад широк 322 km.[33] У његовом средишњем делу налази се планински масив Титиванга,[34] са највишим врхом Маунт Корбуом висине 2.183 метра,[35] делом низа планинских венаца који се протежу јужно ка средишту полуострва.[32] Ове планине имају густе шуме, и сачињене су углавном од гранита и других магматских стена. Добрим делом су еродирале, стварајући тиме крашке облике рељефа.[32] Неке од важнијих река извиру на овим планинама.[36] Обала полуострва је дуга 1.931 km, а равнице које га окружују су широке највише 50 km. Међутим, луке се налазе само на западној страни полуострва.[33]

Источна Малезија, на острву Борнео, има обалу дугу 2.607 km. Обухвата три физичко-географске целине: приобалну низију, брда и долине, и планине у унутрашњости територије.[37] На северном делу се протеже планински венац Крокер,[37]. У његовом саставу је Кинабалу,[38][39] највиша планина у Малезији. Смештена је у Националном парку Кинабалу, који је под заштитом Унеска.[40] Највиши делови овог планинског венца представљају природну границу између Малезије и Индонезије. На Сараваку се налази Национални парк Гунунг Мулу са бројним пећинама.[37]

Између ова два дела Малезије налазе се бројна острва, међу којима је највеће Банги.[41]

Воде[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима у Малезији је екваторијална са карактеристичним монсунима на југозападу (од априла до октобра) и на североистоку (од октобра до фебруара).[33] У појединим деловима планине спречавају продор монсуна, такође, околна мора могу да ублаже високе температуре.[42] Влажност је обично висока, а просечна годишња количина падавина је око 2.500 литара.[33] Клима у континенталном делу и на источном делу Малезије се разликује, јер на климу континенталном делу директно утичу ветрови са копна, док је на истоку присутнији утицај океана. Малезија има три климатске зоне: брда, низије, и приобаље.

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Политика[уреди]

Пердана Путра је седиште премијера Малезије.

Малезија је савезна уставна монархија са изабраним краљем. Систем државне управе је веома сличан британском моделу, што је заоставштина колонијалне владавине Британаца.[43] Поглавар државе има звање Јанг ди-Пертуан Агонг (малајс. Yang di-Pertuan Agong) тј. краљ. Краља бирају, на петогодишњи мандат, девет наследних владара малајских савезних држава; остале четири савезне државе, на чијем челу се налазе гувернери, не учествују у одабиру краља. Према неформалном договору функција краља се систематски ротира између девет савезних држава,[43] а од децембра 2011. врши је Абдул Халих од Кедаха.[44] Од промена устава 1994. улога краља је углавном протоколарна, и огледа се у именовању министара и чланова горњег дома.[45]

Законодавна власт је подељена између законодавних тела на нивоу федерације и савезних држава. Дводомну савезну скупштину чине доњи представнички дом, и горњи дом тј. сенат.[46] Представнички дом има 222 члана,[47] изабрана по једнокружном већинском систему, на мандат од пет година. Сенат има 70 чланова са мандатом од три године, који могу да буду чланови у два сазива; 26 чланова сената делегирају скупштине 13 савезних држава а преостала 44 поставља краљ на предлог премијера.[48]

Свака савезна држава има једнодомну законодавну скупштину са члановима изабраним по већинском систему. На челу владâ савезних држава налазе се премијери, који су чланови скупштине савезне државе из већинске партије. У свим савезним државама са наследним владарима, премијер обавезно мора да буде Малајац ког именује премијер Малезије.[49] Избори за скупштину се одржавају барем једном сваких пет година, последњи су одржани у мају 2013. године. На савезним изборима могу да учествују сви држављани Малезије старији од 21 године, као и на изборима за скупштине скоро свих савезних држава. Гласање није обавезно.[50] Избори за савезну скупштину као и за скупштине савезних држава одржавају се истовремено, осим у случају савезне државе Саравак.[45]

Наџиб Разак, премијер Малезије од 2009.

Извршну власт има влада на челу са премијером. Премијер мора бити члан представничког дома, који према мишљењу краља предводи већину у скупштини. Влада је састављена од чланова оба дома скупштине.[51] Актуелни премијер, Наџиб Разак, именован 2009, шести је председник владе Малезије.[52]

Малежански правни систем заснован је на англосаксонском праву. Највиши суд у земљи је савезни суд, а испод њега су апелациони и два виша суда, један у континенталном делу Малезије и један на малежанском Борнеу. Такође, у Малезији постоји посебан суд за случајеве који се односе на монархе. Смртна казна се изриче за злочине као што су убиства, тероризам и трговина наркотицима.[53] Поред цивилних[54] постоје и шеријатски судови, који спроводе шеријатске законе према муслиманима[55] у областима породичног законодавства и вере.

Раса представља важну улогу у политици а бројне политичке партије заступају припаднике само једне етничке групе. Државни пројекти оснаживања као што је Нова економска политика, и након ње Национална политика развоја, спроведени су са циљем побољшања положаја бумипутера (међу које спадају Малајци и домородачка племена за које се сматра да су првобитни становници Малезије) у односу на не-бумипутере тј. етничке Кинезе и Индусе.[56] Овим програмом бумипутерама је дата предност при запошљавању, образовању, пословању, и приступу јефтинијем стамбеном простору и повољнијим кредитима. Међутим, то је проузроковало повећање међунационалног незадовољства.[57] Тренутно се води дебата о секуларности малежанског друштва тј. да ли друштво треба да буде секуларно или да се држи исламских принципа.[58] Као пример тога, Панмалежанска исламска партија је у законодавној скупштини Келантана усвојила законе исламског кривичног права али их је савезна влада поништила с образложењем да је кривично право у надлежности савезне владе.[59]

Спољни односи и војска[уреди]

Наџиб Разак са Владимиром Путином.

Малезија је један од оснивача Асоцијације нација југоисточне Азије (АСЕАН)[60] и Организације исламске сарадње,[61] поред тога, чланица је бројних међународних организација као што су Уједињене нације,[62] Азијско-пацифичке економске сарадње,[63] Групе Д-8,[64] и Покрета несврстаних.[65] У прошлости је председавала АСЕАН-ом, Организацијом исламске сарадње и Покретом несврстаних. Такође је, као бивша британска колонија, чланица Комонвелта нација.[66] Куала Лумпур је 2005. био домаћин првог Самита источне Азије.[67]

Спољна политика Малезије почива на принципу неутралности и одржавања добрих односа са свим државама, без обзира на њихово политичко уређење.[68] Влада придаје велики значај безбедности и стабилности југоисточне Азије,[67] и труди се да дубље развије односе са државама региона. Током историје, владе Малезије су се трудиле да представе земљу као напредну исламску нацију[68] при том јачајући односе са другим исламским земљама.[67] Једно од важних начела малежанске политике је национални суверенитет и право државе да самостално одлучује о унутрашњим стварима.[45]

Територијалне спорове влада решава на бројне начине, између осталог и на Међународном суду правде. Око острва Спратли спори се више држава у региону југоисточне Азије, док Кина полаже право на целокупно Јужнокинеско море. За разлику од својих суседа Вијетнама и Филипина, Малезија није долазила у сукоб са Кином.[69] Брунеј и Малезија су 2009. објавили да престају са претензијама на територију једне и друге земље, и да ће решити спор око границе на мору.[70] Филипини имају прикривене претензије према источном делу Сабаха. Захтеви Сингапура на поврат земљишта проузроковали су напетости између две земље, док са Индонезијом постоји спор око границе на мору.

Најзначајније оружје којим располажу Малежанске оружане снаге. У смеру казаљке од горе десно: подморница класе Скорпен, тенк ПТ-91М МБТ, падобранац са пушком М-16, и борбени авион Су-30МКМ.

Малезија никада није признала Израел и нема никакве дипломатске односе са овом земљом.[71] Пружа снажну подршку Држави Палестини,[72] и позвала је на суђење Израелу пред Међународним судом правде због напада на Газу.[73] Малежанске мировне снаге су присутне у Либану[74] и у многим другим мировним мисијама Уједињених нација.[75]

Малежанске оружане снаге имају три рода: Краљевску малежанску морнарицу, Малежанску армију, и Краљевско малежанско ратно ваздухопловство. Војни рок није обавезан а за добровољну службу могу да се пријаве особе старије од 18 година. За војне сврхе држава издваја 1,5% БДП-а, и у њему је запослено 1,23% радно способних Малежана.[76] Тренутно је Малезија у процесу ширења и модернизације сва три рода својих оружаних снага.

Споразуми пет сила о одбрани (енгл. Five Power Defence Arrangements) представљају регионалну безбедносну иницијативу која постоји скоро четрдесет година. Она укључује здружене војне вежбе Малезије, Сингапура, Аустралије, Новог Зеланда, и Уједињеног Краљевства.[77] Поред тога Малезија обавља војне вежбе са Индонезијом.[78] и Сједињеним Државама.[79] Малезија и Филипини имају споразум о заједничким вежбама безбедносних снага с циљем обезбеђивања поморске границе и борбе против илегалне имиграције.[80]

Административна подела[уреди]

Малезија је федерација тринаест савезних држава и три савезне територије. Оне су смештене у двема областима, једанаест савезних држава и две савезне територије се налазе на континенталном делу Малезије, док су две савезне државе и једна савезна територија у Источној Малезији. Свака савезна држава је подељена на округе, који се даље деле на мукиме. У Сабаху и Сараваку окрузи су груписани у области.[81]

Управа над савезним државама је подељена између федералне и владе савезне државе, са различитим принадлежностима, а савезна влада има директну управу над савезним територијама.[82] Нижи нивои власти су намењени локалним властима, где спадају градска, окружна и општинска већа. Федералне и власти савезне државе могу да оформе аутономна тела у нижим јединицама управе у циљу обављања одређених задатака.[83] Савезним уставом су локалне власти, ван савезних територија, под јурисдикцијом владâ савезних држава,[84] мада се у пракси федерална влада меша у послове локалних самоуправа.[85] У Малезији постоје 144 јединице управе, међу којима је 11 градских већа, 33 општинска већа, и 97 окружних већа.[86]

Тринаест савезних држава је формирано на основу историјских малајских краљевстава, а девет од једанаест савезних држава у континенталном делу Малезије, познатих као Малајске државе, задржало је своје краљевске породице. Краљ, након консултација са премијерима савезних држава које немају монархе, поставља гувернере на четворогодишњи мандат.

Историја[уреди]

У 15. веку Малачки султанат је постао главно место за ширење ислама на Малајском архипелагу.

Докази о постојању људи на подручју Малезије датирају 40.000 година у прошлост.[87] Претпоставља се да су први становници Малајског полуострва били Негрити.[88] Трговци и колонисти из Кине и Индије су дошли најраније у првом веку нове ере. Током другог и трећег века су изградили луке и градове у приобаљу. Захваљујући њима кинески и индијски утицај је имао снажан утицај на тамошње културе, а становништво Малајског полуострва је прихватило хиндуизам и будизам. Записи на санскрту појавили су се најраније у четвртом или петом веку.[89] Краљевство Лангкасука настало отприлике у другом веку на северу Малајског полуострва, постојало је до 15. века.[23] Између 7. и 13. века, највећи део југа Малајског полуострва је био део царства Сривиџаја. Након пада Сривиџаје, на већем делу полуострва и Малајског архипелага превладао је утицај царства Маџапахит.[90] Арапи, као и трговци из средње Азије и Индије, почели су да у 14. веку шире ислам међу Малајцима. Почетком 15. века, султан Искандар Шах, одбегли краљ бившег краљевства Сингапура, основао је Малачки султанат, који се сматра првом независном државом на подручју Малајског полуострва. У то време Малака је била важно трговачко средиште, што је привлачило трговце из целог региона.

Холандска морнарица против португалске
Холандска морнарица се бори са португалском, током Холандско-португалског рата 1606, ради превласти над Малаком.

Малаку су 1511. заузели Португалци, да би је 1641. заузели Холанђани. Британска империја је присутна у Малаји од 1786, пошто је султан Кедаха изнајмио острво Пенанг британској Источноиндијској компанији. Британци су 1819. добили Сингапур,[91] а 1824, након Англо-холандског споразума, преузели су власт над Малаком. До 1826, Британци су вршили непосредну власт над Пенангом, Малаком, Сингапуром, и острвом Лабуан, који су прогласили крунском колонијом Британских поседа у Малаји. До почетка 20. века, владари држава Паханг, Селангор, Перак, и Негри Сембилан, познатих као Федеративне Малајске Државе, споразумно су имали британске држављане као саветнике.[92] Преосталих пет држава на полуострву, тзв. Нефедеративних Малајских Држава, иако нису били под директном британском влашћу, такође је прихватило британске саветнике почетком 20. века.

До 19. века Малајско полуострво и Борнео су се углавном независно развијали. Британска власт је подстицала усељавање кинеских и индијских радника на ово подручје.[93] Подручје данашњег Сабаха, тадашњи северни Борнео, под британску власт је дошло између 1877. и 1878. након што су султан од Брунеја и султан од Сулуа препустили право над овом територијом.[94] Саравак је 1842. султан од Брунеја уступио Џејмсу Бруку, чији су наследници, као Беле раџе, владали независним Краљевством Саравак до 1946, када је постао крунска колонија.[95]

Статуа Франсиса Лајта у Форт Корнвалису
Статуа Франсиса Лајта у Форт Корнвалису на Пенангу, симболизује почетак британске експанзије на Малајском архипелагу у 18. веку.

Током Другог светског рата, јапанска војска је више од три године држала под окупацијом Малају, Северни Борнео, Саравак, и Сингапур. Тада је дошло до пораста етничких тензија и национализма.[96] Подршка народа за независношћу порасла је након што су Савезници поново заузели Малају.[97] Планови Британаца да након рата обједине управу Малаје у оквиру једне крунске колоније назване Малајска унија наишли су на снажно противљење Малајаца, који су се противили слабљењу малајских владара и давању држављанства етничким Кинезима. Малајска унија, успостављена је 1946, а чинили су је сви британски поседи на Малајском полуострву изузев Сингапура, убрзо је расформирана и 1. фебруара 1948. замењена Малајском федерацијом, која је обновила аутономију владара малајских држава под британским патронатом.[98] Истовремено, углавном кинески побуњеници под вођством Малајске комунистичке партије изводили су герилске нападе с циљем истеривања Британаца из Малаје. Малајски устанак је трајао између 1948. и 1960. и представљао је борбу против побуњеника коју су предводиле трупе Комонвелта нација.[99] Након овог сукоба спроведен је план стварања федеративне Малаје са Северним Борнеом (који се придружио као Сабах), Сараваком, и Сингапуром. Предложени датум настанка федерације био је 31. август 1963; међутим, датум је померен за 16. септембар исте године због противљења председника Индонезије Сукарна и Уједињене народне партије Саравака.[100]

Настанак федерације пратио је пораст напетости укључујући сукоб са Индонезијом, излазак Сингапура из заједнице 1965. године,[101][102] и расну поделу. Ова подела је достигла врхунац током расних немира 13. маја 1969. године.[103] Након немира, премијер Тун Абдул Разак почео је са спровођењем контроверзне Нове економске политике, с циљем економског јачања домородачког становништва познатог као Бумипутера.[104] Почевши од осамдесетих година 20. века, под вођством премијера Махатира Мухамеда, Малезија је забележила убрзани раст привреде и урбанизације. Ослонац привреде су уместо пољопривреде постали производња и индустрија. Бројни капитални пројекти су завршени, као што су Куле Петронас, Аутопут Север-Југ, Ем-Ес-Си Малејша, и нови административни главни град Путраџаја.[105] Међутим, крајем деведесетих година 20. века Азијска финансијска криза готово је уништила валуту, берзу и тржиште некретнина у Малезији.[106]

Становништво[уреди]

Процентуално учешће етничких група у становништву Малезије према попису из 2010.
Процентуално учешће етничких група у становништву Малезије према попису из 2010.

Према попису из 2010. Малезија је имала 28.334.135 становника,[107] што је сврстава на 42. место у свету. Становништво Малезије чине бројне етничке групе. Домицилно становништво чини 91,8%, док странци чине преосталих 8,2% становништва.[108] Малајци, тзв. ‘’бумипутере’’, чине 67,4% држављана Малезије.[108] Они имају преовлађујућу улогу у политичком животу земље.[109] Термин бумипутера се односи и на одређене домородачке народе који нису малајског порекла, међу које спадају етнички Тајци, Кмери, Чами и домородачко становништво Сабаха и Саравака. Бумипутере немалајског порекла чине више од половине становништва у савезним државама Сабах и Саравак.[110][111] На континенталном делу Малезије постоје и мање групе урођеника познатих као Оранг Асли (малајс. Orang Asli).[112] Свака савезна држава има своје законе према којима одређује статус бумипутера.[113]

Остале мањине које немају статус бумипутера чини значајан део становништва. Етнички Кинези чине 24,6%, док Индуси чине 7,3% становништва.[114] Кинези традиционално имају велики утицај у привреди и трговини, и већинско су становништво у Пенангу. Индуси, међу којима су већина Тамили, почели су да пристижу у Малезију почетком 19. века.[115][116] Особе рођене у Малезији не стичу аутоматски малежанско држављанство, али га стичу деца рођена у иностранству, чија су оба родитеља Малежани. Дозвољена је могућност поседовања двојног држављанства.[117] Због имиграције држављанство у савезним државама Сабах и Саравак на малежанском Борнеу се разликује од онога у континенталном делу Малезије. Са навршених дванаест година сваки грађанин добија биометријску идентификациону картицу познату као ‘’MyKad’’, коју мора да носи све време.[118]

Густина становништва

Малежански образовни систем чини необавезно предшколско, обавезно основно шестогодишње, и опционо петогодишње средњошколско школовање.[119] Основне школе у Малезији су подељене на оне у којима се настава одвија на малајском, и на оне где се предаје на кинеском или тамилском језику.[120] Након петогодишње средње школе, ученици полажу матурски испит (малајс. Sijil Pelajaran Malaysia).[121] Дванаестомесечни програм за упис на факултете уведен је 1999. а ученици који га заврше могу да се упишу на локалне универзитете. Међутим, само десет посто места је намењено студентима који се не воде као бумипутере.[122]

Смртност новорођенчади је 2009. износила 6 на 1000 рођених, док је очекивани животни век био 75 година.[123] Малежанска влада је поставила циљ да у земљи развије медицински туризам, па, између осталог, за ту сврху издваја пет посто од буџета намењеног унапређењу социјалног сектора.[124] Становништво је углавном смештено на континенталном делу Малезије[125] где живи 20 од 28 милиона Малежана. У градовима живи седамдесет посто становништва. Куала Лумпур је главни и највећи град,[126] као и трговачко и финансијско средиште земље.[127] Путраџаја је седиште владе Малезије.[128] У њу су пресељене многе извршне и законодавне установе савезне владе ради растерећења Куала Лумпура.[129]

У Малезији живи више од три милиона имиграната; око десет посто становништва,[130] који раде углавном радно интензивне послове.[131] Према процени невладиних организација у Сабаху два од три милиона становника чине илегални имигранти.[132] У Малезији живи приближно 171.500 избеглица и тражилаца азила. Од овог броја, око 79.000 је из Мјанмара, 72.400 је са Филипина, и 17.700 је из Индонезије.


 
Највећи градови у Малезији
Извор: Попис становништва 2010.
Град Територија Популација
Куала Лумпур
Куала Лумпур
Џорџ Таун
Џорџ Таун
1. Куала Лумпур Савезна Територија 1.475.337 Ипох
Ипох
Шах Алам
Шах Алам
2. Џорџ Таун Пенанг 708.127
3. Ипох Перак 657.892
4. Шах Алам Селангор 641.306
5. Петалинг Џаја Селангор 613.977
6. Џохор Бахру Џохор 497.067
7. Малака Малака 484.885
8. Кота Кинабалу Сабах 452.058
9. Алор Сетар Кедах 405.523
10. Куала Теренгану Теренгану 337.553

Религија[уреди]

Удео становништва Малезије према вероиспосвести.

Малежанским уставом зајамчена је слобода вероисповести, док је ислам дефинисан као државна религија.[133] Према подацима са Пописа становништва из 2010. етничка припадност и вероисповест су у великој корелацији. Приближно 61,3% становништва су муслимани, будисти чине 19,8%, хришћани 9,2%, хиндуисти 6,3%, а 1,3% Малежана практикује конфучијанизам, таоизам и друга традиционална кинеска веровања. Особе које не припадају ни једној религији чине 0,7% а преосталих 1,4% становника Малезије су припадници других конфесија или нису одговорили на постављено питање.[134]

Сунитско шафијско верско-правно учење је преовлађујући облик ислама у Малезији.[135][136]

На основу Пописа становништва из 2010. Малајци су стопроцентно муслимани, док су 83,6% етничких Кинеза будисти, 3,4% су таоисти, 11,1% су хришћани, и присутан је један мањи број муслимана у областима као што је Пенанг.[137] Већина Индуса, њих 86,2%, су хиндуисти, а међу њима су присутни и хришћани (6,0%) и муслимани (4,1%).[137] Међу бумипутерама немалајског порекла преовлађује хришћанство са 46,5%, а муслимани у овој популацији чини 40,4% становништва.[137]

Муслимани су у обавези да поштују одлуке шеријатских судова када се ради верским питањима. Од исламских судија се очекује да следе шафијску верско-правну школу, која је главни мезхеб у Малезији.[135] Надлежност шеријатских судова је ограничена на питања муслимана у областима као што су брак, наслеђивање, развод, апостасија, промена вере, и старатељство. Ни један други кривични или грађански преступ није у надлежности шеријатских судова, који имају сличну хијерархију као цивилни судови. Поред тога што су цивилни изнад шеријатских судова они се не баве питањима везаним за ислам.[138]

Језик[уреди]

Распрострањеност језичких породица у Малезији:
(кликни на приказ)
  области у којима се говори више језика

Службени језик Малезије је малежански, стандардизовани облик малајског језика.[139] Званичници Малезије за овај језик користе назив Bahasa Malaysia (дословно малежански језик),[140] док је законом дефинисан назив службеног језика Bahasa Melayu (дословно малајски језик).[141] Током историје енглески је био де факто језик администрације, да би употреба малајског превагнула након расних немира 1969. године.[142] Законом о националном језику из 1967. латиничко писмо (малајс. Tulisan Rumi) дефинисано је као писмо националног језика, али није забрањена употреба малајског писма, познатог као џави (малајс. Jawi).[143]

Енглески је и даље широко распрострањен као други језик, а Законом о националном језику из 1967. у неким случајевима је допуштена његова службена употреба,[144] поред тога енглески се користи у настави математике и природних наука у свим државним школама.[145]

Малежански енглески, познат као стандардни малежански енглески, варијанта је британског енглеског. Малежански енглески је распрострањен међу пословним светом, заједно са манглишом, што је колоквијални назив за варијанту енглеског са примесама малајског, кинеског и тамилског језика.

У Малезији се говори 137 језика,[146] од чега 41 на континенталном делу Малезије. Домородачка племена у Источној Малезији говоре језицима који су блиски али ипак различити од малајског. Ибан је најчешћи језик међу племенима у Сараваку, док су дусунски и кадазански језици распрострањени међу домороцима Сабаха.[147] Етнички Кинези углавном говоре кинеским дијалектима карактеристичним за јужне кинеске провинције. Углавном су то кантонски, мандарински, хокијенски, хака, хајнански, и фуџоу дијалекти. Тамили, који чине већину етничких Индуса, говоре тамилским језиком. Поред ових у Малезији се говоре и други језици јужне Азије, као што је тајски. Један мали број Малежана има белачко порекло и говори креолским језицима, као што је португалски заснован на малачком креолском,[148] и шпански заснован на језику чавакано.[149]

Привреда[уреди]

Петронас куле у Куала Лумпуру

У последње три деценије Малезија је доживела привредну преобразбу захваљући великим иностраним улагањима (у производњу електронских уређаја, нпр.), налазиштима нафте. Данас спада у групу средње развијених држава са БДП-ом од 12.100 УСД по становнику мерено по ППП-у у 2003. Ту је велику улогу имао контроверзни премијер Махатир Мохамад, који је у земљи подстицао прозападне тржишне реформе, али и ауторитарним мерама одржавао новоуспостављену равнотежу између различитих верских и етничких група. Велики утицај у привреди Малезије имају странци али у последње време имају и домаћи капиталисти. Углавном због јефтине радне снаге. Имају високо развијену привреду, са индустријализацијом. Руде су; гвожђе, нафта, бакар, волфрам, боксит, колумбита. Индустрија је високо развијена, неке од најзначајнијих су; металургија, електроиндустрија, хемијска, бродоградња и прехрамбена индустрија. Пољопривреда је такође један од битних фактора привреде, била у власништву страног капитала али се сменило па је у домаћем власништву (али још увек постоји утицај странаца). Неке од најбитнијих грана су: каучук, бибер, палмино уље, кокосов орах, банане, ананас, шећерна трска и дуван.

Култура[уреди]

Кувар прави муртабак, једну врсту палачинке са мало меса и луком, у Куала Лумпуру.

Малежанско друштво карактерише национална, расна и језичка разноликост. Изворну културу овог подручја створила су домородачка племена заједно са Малајцима, који су се касније населили. Индијска и кинеска култура такође имају значајан утицај на целокупно друштво. Такође, присутни су и персијски, арапски и британски културни утицаји. Културна асимилација етничких мањина није изражена.[150]

Влада је 1971. осмислила Националну културну политику, дефинишући тиме малежанску културу. Њоме је формулисано да малежанска култура мора бити заснована на култури домородачких народа Малезије, да може садржати прихватљиве елементе других култура, и да ислам мора бити део ње.[151] Такође, њоме је малајски језик постављен испред других.[152] Ово уплитање владе у културу увредило је немалајце који су то доживели као умањење културне слободе. Кинеска и индијска удружења предале су меморандуме влади у којима их оптужују за спровођење недемократске културне политике.[151]

Између Малезије и суседних земаља постоје одређене несугласице око културе, понајвише са Индонезијом. Ове две земље имају слично културно наслеђе, деле многе традиције и ствари. У Индонезији постоје снажна осећања за заштиту националног наслеђа,[153] док у Малезији та осећања нису тако изражена јер већина становништва прихвата чињеницу да деле многе вредности.[153] Владе две земље воде дијалог око превазилажења несугласице везаног за културно наслеђе.[154]

Уметност[уреди]

Занатлија израђује батик. Малежански батик је обично прошаран цветним мотивима светле боје.

Традиционална малежанска уметност првенствено се односи на резбарију, ткање, и израду предмета од сребра.[155] Производи традиционалне уметности се крећу од ручно тканих корпи из сеоских крајева до предмета од сребра са малајских дворова. Домородачко становништво источног дела Малезије познато је по дрвеним маскама.[156] Свака етничка група има карактеристичан фолклор, уз мала преплитања са другим културама. Међутим, у малајској уметности присутни су неки утицаји из северне Индије услед њеног историјског утицаја на ово подручје.[157]

Традиционална малајска музика и фолклор вероватно су настала у подручју Келантан-Патани уз утицаје из Индије, Кине, Тајланда и Индонезије. Музика почива на удараљкама,[157] од којих су најзначајнији бубњеви (малајс. gendang). Постоји барем четрнаест врста традиционалних бубњева.[158] Бубњеви и други традиционални ударни инструменти су често израђени од природних материјала.[158] Музика се традиционално користи у приповедању, прославама и догађајима као што је жетва.[157] Некада је била коришћена као вид међумесне комуникације.[158] У Источној Малезији, музички ансамбли са гонговима, као што су агунг и кулинтанг, уобичајени су на свадбама и сахранама.[159] Ови ансамбли су чести и у суседним областима као што су Минданао на Филипинима, Калимантан у Индонезији, и Брунеј.[159]

Малезија има дугу усмену традицију која је постојала пре појаве писане речи и настављена је до данас. Сваки малајски султанат створио је сопствену књижевну традицију, инспирисану древним усменим причама и причама које су дошле са исламом.[160] Прва малајска књижевност писана је арапским писмом. Најстарији писани споменик на малајском је Теренгански камен из 1303. године.[156] Кинеска и индијска књижевност је стицала популарност са повећањем говорника ових језика у Малезији, а током 19. века и у Малезији настају дела на језицима из ових земаља.[160] Енглески је такође временом постао раширен језик у књижевности.[156] Влада Малезије је 1971. предузела кораке у циљу дефинисања књижевности на различитим језицима. Књижевност на малајском је проглашена националном књижевношћу Малезије, књижевност на другим бумипутерским језицима названа је обласном књижевношћу, док је књижевност на мандаринском, тамилском и енглеском проглашена регионалном књижевношћу.[152] Поезија је веома развијена и користи многе форме. Популарна је форма хикајат а пантун се раширио из малајског у друге језике.[160]

Кухиња[уреди]

Чаша тех тарика
Тех тарик
Наси лемак
Наси лемак.
Национално пиће и национално јело Малезије.[161][162]

У малежанској кухињи одражава се етничка разноликост њеног становништва.[163] Бројне културе из земље и окружења значајно су утицале на малежанску кухињу. Највећи допринос су дали Малајци, Кинези, Индуси, Тајци, Јаванци и Суматрани,[156] првенствено због географског положаја Малезије на раскрсници некадашњег пута зачина.[164] Малежанска кухиња је најсличнија сингапурској и брунејској,[165] а такође има сличности са филипинском кухињом.[166]

У Малезији се може уочити и спајање различитих кухиња, па се тако у кинеским ресторанима често служе малајска јела.[167] Храна карактеристична за једну културу некада бива припремљена на начин специфичан за неку другу,[165] што значи да иако већина јела не води порекло из Малезије она се у овој земљи припремају на другачији начин.[164] Пиринач је састојак многих јела. Чили се често користи, мада не превише.[163]

Медији[уреди]

Водеће малежанске новине су у власништву државе и странака у владајућој коалицији,[168][169] мада и неке веће опозиционе партије имају своје новине које се дистрибуирају без икаквих ограничења. Постоји подела у медијима у зависности од тога у ком делу државе се налазе. Медији у континенталном делу Малезије не придају велики значај вестима са истока земље, и често на источне савезне државе гледају као на колоније континенталног дела државе.[170] У Малезији постоје дневни листови на малајском, енглеском, кинеском и тамилском језику.[170] Слобода штампе је ограничена бројним забранама на издавачка права и на приступ информацијама.[171] У прошлости је влада пред изборе покушавала да подрије рад опозиционих медија.[169] Тако је 2007. једна владина агенција издала директиву свим приватним радијским и телевизијским станицама да се уздрже од емитовања говора опозиционих лидера,[172] што су осудили политичари опозиционе Партије демократске акције.[173] Највећа слобода штампе је на Сабаху, где су сви таблоиди осим једног независни од утицаја владе.[170] Закони, као што је Акт о штампаним медијима и публикацијама, наводе се као ограничавање слободе изражавања.[174]

Празници и фестивали[уреди]

Највећи будистички храм у југоисточној Азији – Кек Лок Си у Пенангу – осветљен пред дочек лунарне Нове године.

Малежани славе бројне празнике и фестивале током године. Неки од њих су званични празници у целој земљи, док се неки прослављају у одређеним савезним државама. Такође, неке фестивале прослављају поједине верске или етничке групе. Државним празницима су проглашени најважнији празници свих већих етничких и верских група. Најзначајнији државни празник је Хари мердека (малајс. Hari Merdeka), тј. Дан независности, који се обележава 31. августа, у знак сећања на проглашење независности Малајске Федерације 1957. године.[175] Дан Малезије је 16. септембра, у знак сећања на формирање федерације 1963. године.[176] Остали важнији државни празници су Празник рада (1. мај) и Краљев рођендан (прва недеља јуна).[177]

Муслимански празници су чести јер је ислам државна религија; између осталих то су Рамазански бајрам (малајс. Hari Raya Aidilfitri), Курбан-бајрам (малајс. Hari Raya Haji), Дан рођења пророка Мухамеда и други.[177] Етнички Кинези прослављају кинеску Нову годину и друге празнике у складу са традиционалним кинеским веровањима. Индуси у Малезији прослављају Депавали, празник светлости,[133] док је Тајпусам верски обред током ког се окупљају ходочасници из целе земље у пећинама Бату.[178] Хришћанска заједница у Малезији слави исте празнике као и хришћани широм света, међу којима су најпознатији Божић и Ускрс. Малежани у источном делу земље прослављају празник посвећен жетви под именом Гавај.[179] Упркос томе што је већина празника карактеристична за одређену етничку или верску заједницу, прославе су универзалне. У складу са обичајем познатим као отворена кућа Малежани заједнички учествују у прославама празника.[180]

Спорт[уреди]

Стаза Сепанг током Велике награде Малезије 2011.

У Малезији су најпопуларнији спортови фудбал, бадминтон, хокеј на трави, боулз, тенис, сквош, једрење, скејтбординг, јахање коња и борилачки спортови.[181] Ту се издваја фудбал који привлачи највећу пажњу а Малезија планира да се кандидује за организацију Светског купа 2034. године.[182][183] Поред фудбала, велика пажња се поклања бадминтону. У овом спорту Малезија је једна од четири земље које су освајале Томасов куп, екипно светско првенство за мушкарце.[184] Британски војници су у Малезију донели сквош а прво такмичење је одржано 1939. године.[185] Мушка малежанска репрезентација у хокеју на трави је на 13. месту у свету[186] док је Куала Лумпур био домаћин трећег и десетог Светског купа у хокеју на трави.[187] У Малезији се на стази Сепанг од 1999. одржавају трке Формуле 1.[188] Традиционална борилачка вештина силат мелају (малајс. Silat Melayu) веома је популарна међу етничким Малајцима у Малезији, Сингапуру и Брунеју.[189]

Олимпијски комитет Малајске Федерације основан је 1953, а наредне године примљен је у чланство Међународног олимпијског комитета. Малежански спортисти су на олимпијским играма први пут учествовали 1956. у Мелбурну. Године 1964. име комитета је промењено у Олимпијски комитет Малезије а ова земља од пријема у чланство МОК-а само једном није учествовала на Олимпијским играма. На Олимпијским играма у Минхену 1972. Малезију је представљало 57 спортиста, што је до сада највећи број. Малежански спортисти су на олимпијским играма освојили једанаест медаља; осам у бадминтону, две у скоковима у воду и једну бициклизму. На Играма Комонвелта ова земља је од 1950. учествовала под именом Малаја а од 1966. као Малезија. Куала Лумпур је био домаћин Игара Комонвелта 1998. године.[190][191]

Референце[уреди]

  1. Национална агенција за статистику
  2. Boon (2002). стр. 93.
  3. Langford & Brownsey (1988). стр. 101.
  4. Room (2004). стр. 221.
  5. Weightman (2011). стр. 449.
  6. Tiwary (2009). стр. 37.
  7. Singh (2003). стр. 981.
  8. Pande (2005). стр. 266.
  9. Gopal (2000). стр. 139.
  10. Ahir (1995). стр. 612.
  11. Mukerjee (1984). стр. 212.
  12. Sarkar (1970). стр. 8.
  13. Abdul Rashid, Melebek; Amat Juhari, Moain (2006), Sejarah Bahasa Melayu ("History of the Malay Language"), Utusan Publications & Distributors, стр. 9—10, ISBN 978-967-61-1809-7 
  14. Milner, Anthony (2010), The Malays (The Peoples of South-East Asia and the Pacific), Wiley-Blackwell, стр. 18—19, ISBN 978-1-4443-3903-1 
  15. Eliot & Bickersteth (2000). стр. 262.
  16. Mohamed Anwar Omar Din (2012). „Legitimacy of the Malays as the Sons of the Soil”. Canadian Center of Science and Education. стр. 80—81. ISSN 1911-2025. 
  17. Reid (2010). стр. 95.
  18. Bernasconi & Lott (2000)
  19. Nell Irvin Painter (7–8 November 2003). „Collective Degradation: Slavery and the Construction of Race” (PDF). Proceedings of the Fifth Annual Gilder Lehrman Center International Conference at Yale University. New Haven, Connecticut: Yale University. стр. 18. Приступљено 13. 05. 2014.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  20. Jules Dumont d'Urville; Ollivier, Isabel; Antoine de Biran; Clark, Geoffrey. „On the Islands of the Great Ocean”. The Journal of Pacific History. Taylor & Francis, Ltd. 38 (2): 163. ISSN 1469-9605. JSTOR 25169637. doi:10.1080/0022334032000120512. 
  21. Earl, George S. W. (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA). IV: 119. 
  22. The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). „Malay”. Encyclopaedia Britannica Inc. 
  23. 23,0 23,1 Suarez (1999). стр. 46-47.
  24. „Federation of Malaya Independence Act 1957 (c. 60)e”. The UK Statute Law Database. 31. 07. 1957. Приступљено 6 November 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  25. Spaeth, Anthony (9. 12. 1996). „Bound for Glory”. Time magazine. Архивирано из оригинала на датум 17. 03. 2009. Приступљено 2. 2. 2016. 
  26. „To Reduce Conflicts, Indonesia and Malaysia Should Meet Intensively”. Universitas Gadjah Mada. Приступљено 26. 10. 2010. 
  27. Prescott & Schofield (2001). стр. 53.
  28. „Brunei”. CIA. Приступљено 13. 09. 2011. 
  29. Marshall (2008). стр. 1158.
  30. Leow Cheah Wei (3. 07. 2007). „Travel Times”. New Straits Times. Архивирано из оригинала на датум 3. 07. 2007. Приступљено 4. 2. 2016. 
  31. Schuman, Michael (22. 04. 2009). „Waterway To the World – Summer Journey”. Time magazine. Приступљено 4. 2. 2016. 
  32. 32,0 32,1 32,2 32,3 Marshall (2008). стр. 1159.
  33. 33,0 33,1 33,2 33,3 Saw (2007). стр. 1-2.
  34. Stevens (2004). стр. 89.
  35. Ooi Keat Gin (2010). стр. 82.
  36. „Main Range (mountains, Malaysia)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 4. 2. 2016. 
  37. 37,0 37,1 37,2 Marshall (2008). стр. 1160.
  38. Richmond (2010). стр. 366.
  39. Thiessen (2012). стр. 192.
  40. „Mount Kinabalu – revered abode of the dead”. Ecology Asia. Приступљено 5. 2. 2016. 
  41. T. Daw (April 2004). „Reef Fish Aggregations in Sabah, East Malaysia” (PDF). Western Pacific Fisher Survey series. 5. Society for the Conservation of Reef Fish Aggregations: 17.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  42. Marshall (2008). стр. 1167.
  43. 43,0 43,1 „Malaysia Information”. Federation of International Trade Associations. Приступљено 16. 2. 2016. 
  44. „Tuanku Abdul Halim takes oath as 14th Yang di-Pertuan Agong”. The Star. Архивирано из оригинала на датум 17. 07. 2012. Приступљено 16. 2. 2016. 
  45. 45,0 45,1 45,2 „Malaysia country brief”. Australian Government Department of Foreign Affairs and Trade. February 2014. Приступљено 16. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  46. „Background”. Parlimen Malaysia. 3. 06. 2010. Приступљено 16. 2. 2016. 
  47. Constitution (1957). стр. 42.
  48. Constitution (1957). стр. 41.
  49. UnitedNations (1996). стр. 120.
  50. „Malaysia (Dewan Rakyat)”. Inter-Parliamentary Union. 29. 09. 2008. 
  51. Constitution (1957). стр. 38.
  52. „About Najib Razak”. 1Malaysia. Приступљено 16. 2. 2016. 
  53. „The Death Penalty in Malaysia” (PDF). Government of the United Kingdom. Приступљено 17. 2. 2016. 
  54. England, Vaudine (9. 07. 2010). „Malaysian groups welcome first Islamic women judges”. BBC News. Приступљено 17. 2. 2016. 
  55. „Malaysia rejects Christian appeal”. BBC News. 30. 05. 2007. Приступљено 17. 2. 2016. 
  56. „Dasar Ekonomi Baru”. Pusat Maklumat Rakyat. 14 November 2008. Приступљено 17. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  57. Jomo Kwame Sundaram (1. 09. 2004). „The New Economic Policy and Interethnic Relations in Malaysia”. United Nations Research Institute for Social Development. ISSN 1020-8194. Приступљено 22. 08. 2011. 
  58. Perlez, Jane (24. 08. 2006). „Once Muslim, Now Christian and Caught in the Courts”. New York Times. Приступљено 17. 2. 2016. 
  59. „Malaysian state passes Islamic law”. BBC News. 8. 07. 2002. Приступљено 17. 2. 2016. 
  60. „Overview”. Association of Southeast Asian Nations. Приступљено 17. 2. 2016. 
  61. „Islamic Affairs (OIC) and D8 Division”. Malaysian Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 17. 2. 2016. 
  62. „List of Member States”. United Nations. Приступљено 17. 2. 2016. 
  63. „Member Economies”. Asia-Pacific Economic Cooperation. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2010. Приступљено 17. 2. 2016. 
  64. „Malaysia”. Developing 8 Countries. Приступљено 17. 2. 2016. 
  65. „The Non-Aligned Movement: Member States”. Non-Aligned Movement. Приступљено 17. 2. 2016. 
  66. „Member States”. Commonwealth Secretariat. Приступљено 17. 2. 2016. 
  67. 67,0 67,1 67,2 „Malaysia Foreign Relations”. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade. 4. 12. 2008. Приступљено 17. 2. 2016. 
  68. 68,0 68,1 „Malaysia's Foreign Policy”. Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 17.2.2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  69. Diola, Camille (25. 06. 2014). „Why Malaysia, unlike Philippines, keeps quiet on sea row”. The Philippine Star. Приступљено 17. 2. 2016. 
  70. Masli, Ubaidillah (17. 03. 2009). „Brunei drops all claims to Limbang”. The Brunei Times. Архивирано из оригинала на датум 12. 07. 2014. Приступљено 17. 2. 2016. 
  71. „Malaysia: Anti-Semitism without Jews”. Jerusalem Center for Public Affairs. Приступљено 17. 2. 2016. 
  72. „Malaysia can be Muslim 'thought leader' – Clinton”. New Straits Times. Архивирано из оригинала на датум 22. 06. 2011. Приступљено 17. 2. 2016. 
  73. Lee Yuk Peng (7. 06. 2010). „Malaysia wants Israel referred to International Criminal Court (Updated)”. The Star. Архивирано из оригинала на датум 9. 07. 2014. Приступљено 17. 2. 2016. 
  74. Usa, Ibp; USA Int'l Business Publications (2007). Malaysia Army Weapon Systems Handbook. Int'l Business Publications. стр. 75. ISBN 978-1-4330-6180-6. 
  75. „Malaysia - Permanent Missions to the United Nations” (PDF). United Nations. 12. 02. 2013. Приступљено 17. 2. 2016. 
  76. „Malaysian Military statistics”. NationMaster. Приступљено 17. 2. 2016. 
  77. „Australia says major military exercise underway in Malaysia”. My Sinchew. 26. 04. 2010. Приступљено 17. 2. 2016. 
  78. „Indonesia-Malaysia military exercises must continue – defence minister”. ANTARA News. 13. 09. 2010. Приступљено 17. 2. 2016. 
  79. „Malaysia, US armed forces in joint exercise”. The Star. 25. 08. 2014. Приступљено 17. 2. 2016. 
  80. „Malaysia, Philippines committed to enhancing border security”. My Sinchew. 9. 08. 2010. Приступљено 17. 2. 2016. 
  81. „Malaysia Districts”. Statoids. Приступљено 18. 2. 2016. 
  82. „Federal Territories and State Governments”. Malaysian government. Приступљено 18. 2. 2016. 
  83. „Malaysia's government procurement regime” (PDF). Ministry of Finance Malaysia. Приступљено 18. 2. 2016. 
  84. „Introduction to local government in Malaysia” (PDF). Universiti Teknologi Mara. Приступљено 18. 2. 2016. 
  85. Phang Siew Nooi (May 2008). „Decentralisation or recentralisation? Trends in local government in Malaysia”. Commonwealth Journal of Local Governance. Приступљено 18. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  86. „Country profile:Malaysia” (PDF). Commonwealth Local Government Forum. Приступљено 18. 2. 2016. 
  87. Holme, Stephanie (13. 02. 2012). „Getaway to romance in Malaysia”. stuff.co.nz. Приступљено 6. 01. 2014. 
  88. Fix, Alan G. (June 1995). „Malayan Paleosociology: Implications for Patterns of Genetic Variation among the Orang Asli”. American Anthropologist, New Series. 97 (2): 313—323. JSTOR 681964. doi:10.1525/aa.1995.97.2.02a00090.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  89. Mühlhäusler, Tryon & Wurm (1996). стр. 695.
  90. Suporno (1979). стр. 180.
  91. Luscombe, Stephen. „The Map Room: South East Asia: Malaya”. Приступљено 3. 2. 2016. 
  92. „The Encyclopædia Britannica : a dictionary of arts, sciences, literature and general information”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 2. 2016. 
  93. Kuar, Amarjit. „International Migration and Governance in Malaysia: Policy and Performance” (PDF). University of New England. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 5. 2010. Приступљено 3. 2. 2016. 
  94. Gullick (1967). стр. 148-149.
  95. Luscombe, Stephen. „The Map Room: South East Asia: North Borneo”. Приступљено 3. 2. 2016. 
  96. Hock (2007). стр. 48.
  97. Mohamad, Mahathir (31. 05. 1999). „Our Region, Ourselves”. Time. Приступљено 3. 2. 2016. 
  98. „MALAYA: Token Citizenship”. Time. 19. 05. 1952. Приступљено 3. 2. 2016. 
  99. „The Malayan Emergency: 1948–1960”. Australian Government Department of Veteran Affairs. Приступљено 3. 2. 2016. 
  100. „Malaysia: Tunku Yes, Sukarno No”. Time. 6. 09. 1963. Приступљено 3. 2. 2016. 
  101. „Proclamation on Singapore”. Singapore Attorney-General. Приступљено 3. 2. 2016. 
  102. „Malaysia: The Art of Dispelling Anxiety”. Time. 27. 08. 1965. Приступљено 3. 2. 2016. 
  103. „Race War in Malaysia”. Time. 23. 05. 1969. Приступљено 3. 2. 2016. 
  104. Sundaram, Jomo Kwame (1. 09. 2004). „The New Economic Policy and Interethnic Relations in Malaysia”. UNRISD. Приступљено 3. 2. 2016. 
  105. Spaeth, Anthony (9. 12. 1996). „Bound for Glory”. Time. Архивирано из оригинала на датум 17. 03. 2009. Приступљено 3. 2. 2016. 
  106. Ping, Lee Poh; Yean, Tham Siew. „Malaysia Ten Years After The Asian Financial Crisis” (PDF). Thammasat University. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 04. 2010. Приступљено 3. 2. 2016. 
  107. popis2010 (2011). стр. 15.
  108. 108,0 108,1 popis2010 (2011). стр. 16.
  109. Brant, Robin (4. 03. 2008). „Malaysia's lingering ethnic divide”. BBC News. Приступљено 8. 2. 2016. 
  110. popis2010 (2011). стр. 45.
  111. popis2010 (2011). стр. 48.
  112. Gomes (2007). стр. 10.
  113. „PM asked to clarify mixed-race bumiputra status”. The Star. 4 November 2009. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 8. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  114. popis2010 (2011). стр. 5.
  115. Kuppusamy, Baradan (24. 03. 2006). „Racism alive and well in Malaysia”. Asia Times. Приступљено 8. 2. 2016. 
  116. West (2009). стр. 486.
  117. „Malaysia: Citizenship laws, including methods by which a person may obtain citizenship; whether dual citizenship is recognized and if so, how it is acquired; process for renouncing citizenship and related documentation; grounds for revoking citizenship”. Immigration and Refugee Board of Canada. 16 November 2007. Приступљено 8. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  118. Leow Yong May (30. 08. 2007). „More than just a card”. The Star. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 8. 2. 2016. 
  119. Nozawa (2011). стр. 4.
  120. Mustafa, Shazwan (22. 08. 2010). „Malay groups want vernacular schools abolished”. The Malaysian Insider. Приступљено 11. 2. 2016. 
  121. „Secondary School Education”. Malaysian Government. Приступљено 11. 2. 2016. 
  122. Saw & Kesavapany (2006). стр. 259.
  123. „Malaysia – Statistics”. UNICEF. Приступљено 11. 2. 2016. 
  124. „Mission, Vision & Background”. Ministry of Health Malaysia. 3. 07. 2009. Приступљено 11. 2. 2016. 
  125. Hassan (2004). стр. 12.
  126. „Tourism Malaysia Corporate Website”. Tourism Malaysia. Приступљено 11. 2. 2016. 
  127. „Vision & Goals of Kuala Lumpur”. Portal Rasmi Dewan Bandaraya Kuala Lumpur. Архивирано из оригинала на датум 7. 05. 2009. Приступљено 11. 2. 2016. 
  128. „Putrajaya – Federal Administrative Capital”. Malaysian Government. Приступљено 11. 2. 2016. 
  129. Ho, Chin Siong (2006). „Putrajaya – Administrative Centre of Malaysia – Planning Concept and Implementation”. Приступљено 11. 2. 2016. 
  130. Kent, Jonathan (29. 10. 2004). „Illegal workers leave Malaysia”. BBC News. Приступљено 11. 2. 2016. 
  131. Permatasari, Soraya (13. 07. 2009). „As Malaysia deports illegal workers, employers run short”. New York Times. Приступљено 11. 2. 2016. 
  132. Quek, Kim. „Demographic implosion in Sabah? Really?”. Malaysiakini. Приступљено 11. 2. 2016. 
  133. 133,0 133,1 „Malaysia – Religion”. Asian Studies Center - Michigan State University. Приступљено 13. 2. 2016. 
  134. popis2010 (2011). стр. 9.
  135. 135,0 135,1 Peletz (2002)
  136. „Chapter 1: Religious Affiliation”. Pew Research Center. 9. 08. 2012. Приступљено 13. 2. 2016. 
  137. 137,0 137,1 137,2 popis2010 (2011). стр. 82.
  138. Mahathir, Marina (17. 08. 2010). „Malaysia moving forward in matters of Islam and women by Marina Mahathir”. Common Ground News Service. Приступљено 13. 2. 2016. 
  139. „Malay, Standard”. Ethnologue. 2009. Приступљено 14. 2. 2016. 
  140. „Mahathir regrets govt focussing too much on Bahasa”. Daily Express. 2. 10. 2013. Архивирано из оригинала на датум 12. 07. 2014. Приступљено 14. 2. 2016. 
  141. Constitution (1957). стр. 122.
  142. Andaya (1982). стр. 26-28.
  143. LanguageAct (2006). стр. 7.
  144. LanguageAct (2006). стр. 6-7.
  145. Mohd Farhan Darwis (12 November 2013). „Dr Mahathir calls for Science and Maths to be taught in English, again”. The Malaysian Insider. Архивирано из оригинала на датум |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). Приступљено 14. 2. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  146. „Ethnologue report for Malaysia”. Ethnologue. Приступљено 14. 2. 2016. 
  147. Adelaar & Himmelmann (2005). стр. 56,397.
  148. Hancock, I. F. (1975). „Malaysian Creole Portuguese: Asian, African or European?”. Anthropological Linguistics. University of Texas. 17 (5): 211—236. JSTOR 30027570. 
  149. Michaelis (2008). стр. 279.
  150. R. Raghavan (1977). „Ethno-racial marginality in West Malaysia: The case of the Peranakan Hindu Melaka or Malaccan Chitty community”. Bijdragen tot de Taal-, Land- en Volkenkunde. Royal Netherlands Institute of Southeast Asian and Caribbean Studies. стр. 438—458. ISSN 0006-2294. Приступљено 4. 3. 2016. 
  151. 151,0 151,1 „Cultural Tourism Promotion and policy in Malaysia”. School of Housing, Building and Planning. 22. 10. 1992. Приступљено 4. 3. 2016. 
  152. 152,0 152,1 Van der Heide (2002). стр. 98-99.
  153. 153,0 153,1 Schonhardt, Sara (3. 10. 2009). „Indonesia cut from a different cloth”. Asia Times. Приступљено 4. 3. 2016. 
  154. „Indonesia, Malaysia agree to cool tension on cultural heritage dispute”. People Daily. 17. 09. 2009. Приступљено 4. 3. 2016. 
  155. Dunford (2006). стр. 419.
  156. 156,0 156,1 156,2 156,3 Marshall (2008)
  157. 157,0 157,1 157,2 Miller & Williams (2008). стр. 223-224.
  158. 158,0 158,1 158,2 Gateway to Malay culture. Asiapac Books Ptd Ltd. 2003. стр. 110. ISBN 978-981-229-326-8. 
  159. 159,0 159,1 Matusky & Sooi (2004). стр. 177-187.
  160. 160,0 160,1 160,2 Mohd Taib Osman. „Languages and Literature”. The Encyclopedia of Malaysia. Приступљено 4. 3. 2016. 
  161. „Lipton urges Malaysians to take pride in teh tarik, our national beverage”. New Sabah Times. 7. 09. 2012. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 4. 3. 2016. 
  162. Rules, Dwayne A. (7. 04. 2011). „Nasi lemak, our 'national dish'. The Star. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 4. 3. 2016. 
  163. 163,0 163,1 Eckhardt (2008). стр. 42.
  164. 164,0 164,1 Jarvis, Alice-Azania (13. 10. 2010). „Far Eastern cuisine: Fancy a Malaysian? – Features, Food & Drink”. The Independent. Приступљено 4. 3. 2016. 
  165. 165,0 165,1 Richmond (2010). стр. 70-72.
  166. Marshall (2008). стр. 1218.
  167. Wu & Tan (2001). стр. 128.
  168. Ahmad, Razak (5. 02. 2010). „Malaysian media shapes battleground in Anwar trial”. Reuters. Приступљено 2. 3. 2016. 
  169. 169,0 169,1 „Malaysian opposition media banned”. BBC News. 23. 03. 2009. Приступљено 2. 3. 2016. 
  170. 170,0 170,1 170,2 „The East-West divide of Malaysian media”. Malaysian Mirror. 9. 09. 2010. Архивирано из оригинала на датум 22. 07. 2011. Приступљено 2. 3. 2016. 
  171. „Malaysia”. Freedom House. 2013. Приступљено 2. 3. 2016. 
  172. „Opposition muzzled – here's black and white proof”. Malaysiakini. 29. 06. 2007. 
  173. Vikneswary, G (28. 06. 2007). „TV station denies censoring opposition news”. Malaysiakini. 
  174. McAdams, Mindy. „How Press Censorship Works”. Mindy McAdams. Приступљено 2. 3. 2016. 
  175. Marshall (2008). стр. 1220.
  176. Yeng Ai Chun (19. 10. 2009). „Malaysia Day now a public holiday, says PM”. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 7. 05. 2011. 
  177. 177,0 177,1 Marshall (2008). стр. 1221.
  178. „Batu Caves, Selangor”. Tourism Malaysia. Приступљено 2. 3. 2016. 
  179. Hutton (1997). стр. 169.
  180. Expatriate (2009). стр. 8-9.
  181. Expatriate (2009). стр. 69.
  182. Assunta, Mary (2006). „BAT flouts tobacco-free World Cup policy”. University of Sydney, New South Wales, Australia. Tobacco Control. doi:10.1136/tc.11.3.277. Приступљено 28. 2. 2016. 
  183. „'Asean to bid for 2034 FIFA World Cup'. The Brunei Times. 16. 05. 2013. Архивирано из оригинала на датум 2. 07. 2014. Приступљено 28. 2. 2016. 
  184. „History of Badminton”. SportsKnowHow.com. Приступљено 28. 2. 2016. 
  185. Nauright & Parrish (2012). стр. 250.
  186. „FIH Men's World Rankings – 7. December 2015” (PDF). International Hockey Federation. 7. 12. 2015. Приступљено 28. 2. 2016. 
  187. „History of Hockey World Cup”. Times of India. 27. 02. 2010. Приступљено 28. 2. 2016. 
  188. Novikov, Andrew. „Formula One Grand Prix Circuits”. All Formula One Info. Приступљено 28. 2. 2016. 
  189. Minahan (2012). стр. 76.
  190. Dudley, Rueben (13. 09. 2010). „Doing Malaysia proud”. The Sun Daily. Приступљено 28. 2. 2016. 
  191. „Commonwealth Games Federation, History and Tradition of Commonwealth Games, Edinburgh, Bendigo, Pune”. Commonwealth Youth Games 2008. 14. 08. 2000. Приступљено 28. 2. 2016. 

Литература[уреди]

Порекло имена

Географија

Политика

Историја

Становништво

Култура

Спољашње везе[уреди]