Мамбо
Реч мамбо потиче из дијалекта ñañigo којим се говори на Куби. Та реч вероватно нема неког правог значења, већ се појављује у фрази (шп. „abrecuto y guiri mambo“) што значи „отвори очи и слушај“. У језику банту, који потиче из западне Африке, мамбо значи „разговор са боговима“, а на Хаитију реч мамбо означава вуду свештеника, који је обављао функцију саветника, исцелитеља, егзорциста, пророка, духовног саветника и организатора друштвених догађања.
Фузија свинга и кубанске музике, односно кубанске музике и америчког џеза, створила је тај фасцинантни ритам мамба, а касније се развио и сензуални плес. Мамбо је представио Перез Прадо 1943. године у ноћном клубу „Ла Тропикана“ у Хавани, међутим почеци мамба често се приписују Кубанцима Арсениу Родригезу и Орестесу Лопезу. Од тада друге вође оркестара попут Тита Родригеза, Пупиа Кампоа, Тита Пуентеа, Мачита и Xавиера Цугата развили су своје стилове и ширили су тзв. мамбо лудило.
O мамбу[уреди | уреди извор]
Мамбо се изворно свира слично као румба, а може се описати као риф или као румба са паузом. Кубански музичари ће без вежбања направити паузу на било ком биту у такту. Мамбо је познат као ритам који може бити спор или брз. Обично саксофон одређује ритмички узорак, а лимена секција носи мелодију.
Први пут у Сједињеним Америчким Државама мамбо се појавио у њујоршком окупљалишту плесача из Харлема „Парк Плаза Балрум“. Године 1947. мамбо се почео изводити у „Паладиуму“, „Кина Долу“, „Хавана Мадриду“ и „Бирдланду“.
Неке од најпопуларнијих мамбо песама су (енгл. „Mambo Italiano“), (енгл. „Papa Loves Mambo“), (енгл. „Mambo #5″), (енгл. „I Saw Mommy Do The Mambo“) и (енгл. „They Were Doin` The Mambo“).
Већина људи мисли да је мамбо врло брз плес, напротив у својој основи он је спор и прецизан плес у којем се плесачи не крећу пуно. Све се темељи на раду ногу и бокова. Креће се на други бит. Мамбо је улични плес у којем жена и мушкарац одмеравају контролу и снагу, тј. изазивају се. Жена је врло снажна и мора бити доминантна као и мушкарац. Мушкарац покушава да задржи контролу и импресионира жену телесном способношћу и брзином. Због помало дивљих акробација изворни плес морао је бити пригушен односно морао се прилагодити масовној публици која се са мамбом упознавала у плесним студијима, хотелима и ноћним клубовима у Њујорку и Мајамију.
Мамбо лудило није трајало дуго и данас га плешу углавном напреднији плесачи. Учитељи плеса сложили су се у томе да је мамбо један од најтежих плесова. Мамбо је пуно допринио развоју плеса ча ча ча.
Мамбо је популаран, и то понајпре захваљујући филмовима који су укључивали плес, али и учитељима плеса попут Едија Тореса. Торес је каријеру градио као плесач, инструктор и кореограф. Постао је познат под надимком (енгл. „Mambo King of Latin Dance“). Торес је био одлучан у томе да плесаче упозна са оним стилом мамба за који он мисли да је аутентичан и који се данас плеше у ноћним клубовима. У деведесетим годинама 20. века тај стил постао је познат као салса. „Ово је изврсно време за латино-америчке плесове“, рекао је Торес. „Мамбо је сада ин, као што је био педесетих година 20. века. То је плес у којем има пуно утицаја других плесова, и то од афричких и кубанских плесова преко џеза, хип-хопа, па чак и балета. Никада вам неће понестати корака“.
Данас је то један од тзв. стилова салсе. Код нас је био популаран у плесним школама деведесетих година као последица филмова „Прљави плес“, „Краљеви мамба“.
