Манастир Љубостиња

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Љубостиња
Manastir Ljubostinja 02.jpg
Љубостиња
Опште информације
Место Прњавор (Трстеник)
Општина Трстеник
Држава  Србија
Врста споменика манастир
Време настанка 14. век
Тип културног добра Споменик културе од изузетног значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Краљево

Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника у атару села Прњавор и 9 km североисточно од Врњачке Бање. Припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве.

Положај и прошлост[уреди]

Смештен је у долини мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина кнегиње Милице.[1]Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица (монашко име Јевгенија), жена кнеза Лазара и монахиња Јефимија (Јефронисија ), које су се после Косовске битке овде замонашиле са бројним удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу. Данас је Љубостиња женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња. [2]

За време Кочине буне из манастира Љубостиње је народ позван на устанак. После пропасти буне, Турци су запалили манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу. Манастир слави 19. август, (Преображење).

Године 1870. манастир се налази у округу Јагодинском, срезу Левачком и епархији Београдској. У њему су тада четири калуђера а манастирска слава је била празник "Успење Богородице".[3]

Године 1895. манастирски посед је износио 1078 хектара земље, од којих је 990 хектара било под шумом. Поред оранице и ливаде ту су три винограда и седам воћњака. Чист манастирски капитал је прелазио 18.000 динара, а целокупна вредност манастирског непокретног добра процењен на само 42.000 динара.[4]

Манастир Љубостиња представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Архитектура и живопис[уреди]

Манастирска црква је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Одликује се по својој изрезбареној орнаментици. Градитељ је протомајстор Раде Боровић (Раде неимар)[5], чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос. Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од сликарских дела сачувана су још: „Велики празници“, „Страдања“, „Чуда“...

У цркви се налази и веома вредан иконостас који је 1866-1870. године осликао академски сликар Никола Марковић из Београда. Тај уметнички рад је Марковића, ученика Стеве Тодоровића прославио.[6]

Братство[уреди]

Игуман манастира Љубостиње био је између два рата у 20. веку, јеромонах Севастијан Перић[7] родом Банаћанин, из места Самоша. Родио се у Самошу 9. октобра 1879. године, као Стеван, од оца Милоша и мајке Пијаде. Провео је Први светски рат у ропству. Премештао се тридесетих година 20. века из манастира у манастир, после 1930. године од Љубостиње преко Војловице до оних фрушкогорских. Вратио се кући, ратне 1941. године, склањајући се пред усташама. А умро је у родном месту Самошу 5. фебруара 1951. године.[8]

Бавио се књижевношћу и објавио је неколико књижица, између два рата. Дела су му: "Положај манастира Љубостиња", Чачак 1915. године; "Манастир Љубостиња", Чачак 1921. године;[9] збирка беседа "из трогодишњег ропства у лагеру" под називом "На водама Вавилонским", Крагујевац 1926. године; збирка песама: "Крици Божијег црва", Београд 1940. године;[10]

Референце[уреди]

  1. ^ Задужбина Немањића/Манастир Љубостиња
  2. ^ Манастири у Србији/Манастир Љубостиња
  3. ^ "Географијско-статистични речник Кнежевине Србије", Београд 1870. године
  4. ^ "Дело", Београд 1895. године
  5. ^ Вукчевић, Јелена (2017). Трагом Јефимије. Народни универзитет. ISBN 978-86-918433-4-2. 
  6. ^ "Гласник музеја Баната", Панчево 13/14, 2009. године
  7. ^ "Време", Београд 1930. године
  8. ^ Гордана Јованов: "О Самошу", самостално издање, Самош 2000. године
  9. ^ "Време", Београд 1924. године
  10. ^ електронски каталог БМС

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]