Манастир Љубостиња

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Љубостиња (вишезначна одредница).
Манастир Љубостиња
Манастир Љубостиња 2021. године (источна страна).jpeg
Опште информације
МестоПрњавор (Трстеник)
ОпштинаТрстеник
Држава Србија
Врста споменикаманастир
Време настанка1388
Тип културног добраСпоменик културе од изузетног значаја
ВласникРепублика Србија управник игуманија Христина Обрадовић
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе

Манастир Љубостиња се налази на левој обали реке Западне Мораве, на 4 километра северно од Трстеника, у атару села Прњавор. Припада крушевачкој епархији Српске православне цркве. Изграђен је крајем 14. века, у стилу Моравске школе. Задужбина је кнегиње Милице, која је у Љубостињи и сахрањена. Поред ње, манастир још чува и мошти српске средњовековне књижевнице, монахиње Јефимије.

Као споменик културе од изузетног значаја, Љубостиња од 1979. ужива највиши степен државне заштите. Игуманија манастира је од 1995. године мати Христина (Обрадовић), а парох отац Данијел (Стефановић).

Историја манастира[уреди | уреди извор]

Владавина кнегиње Милице[уреди | уреди извор]

По предању, кнегиња Милица је Љубостињу изградила у долини малог планинског брзака (Љубостињска река), на месту где су се кнез Лазар и она први пут срели.[1] Легенда каже да се њихов сусрет десио на Стевањдан, у једној капели која се налазила на месту данашњег манастира. Изнад Љубостиње, на Грабовачком брду, налазила се мала црква коју је саградио Миличин отац — војвода Вратко Немањић, у народу познатији као Југ Богдан. Радови на темељима почели су 1388, а првобитни иконостас завршен је између 1402. и 1405. године. Након фаталних битки на Марици (1371) и Косову (1389), кнегињина замисао била је да то здање прими удовице из српских племићких породица.[2] Прва међу њима била је Јелена Мрњавчевић, удовица Угљеше Мрњавчевића, која се после Маричке битке и смрти супруга замонашила и узела име Јефимија. Две властелинке, Милица и монахиња Јефимија, наставиле су и ојачале своје пријатељство касније, у заједничким монашким данима, када је управо у Љубостињи Јефимија позлаћеним нитима извезла Похвалу кнезу Лазару, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.[1]

Фреска кнегиње Милице из Љубостиње (15. век).

У периоду од Косовског боја 1389. па до устоличења њеног сина, деспота Стефана Лазаревића, на српском престолу 1393. године, кнегиња Милица владала је Србијом као регент. Манастир Љубостиња, у коме је проводила већину свог времена, био је суштински стециште преостале власти и дипломатије у Србији, па је његова историја уско везана за последње године Миличиног живота. Летописи бележе да је владарка обилазила и надгледала радове неимара и сликара фрески. Манастир је посветила Успењу пресвете Богородице и у њему отворила преписивачку школу.[2] Стефановим доласком на власт, кнегиња Милица се замонашила, узела име Евгенија, и у потпуности се повукла у Љубостињу. Тим чином њени углед и моћ не опадају, већ напротив — постају све већи, будући да је Милица, иако у манастиру, ипак преузела на себе део српских дипломатских односа.[1][3] Године 1398. заједно са Јефимијом одлази у посету свом зету, султану Бајазиту I, одакле се враћа са моштима Свете Петке, које је успела да измоли од њега.[2] Поткрај живота кнегиња узима завет Велике схиме, и добија ново монашко име — Евгенија−Ефросинија. Кнегиња Милица је још за живота прозвана Царица Милица, те је сведочила сопственом култу који је народ временом изградио.

Када је Јефимија умрла (прва половина 1405. године), кнегиња Милица јој је у Љубостињи уступила своје гробно ктиторско место, на десној страни у припрати. Милица је умрла касније, 11. новембра исте године, па је сахрањена у гробу са леве стране. Њихове мошти се и данас чувају у манастиру.

Кочина буна и пљачка ризнице[уреди | уреди извор]

Служба у Љубостињи непрекидно је вршена од оснивања па све до Сеобе Срба (1690), о чему сведоче записи из 1643. и 1673. године. Крајем 17. века манастир је опустео, али је већ почетком 18. изнова оживео.[2] Године 1732. помиње се љубостињска богословско—монашка школа под управом извесног духовника Арсенија.

Манастир је одиграо велику улогу за време Аустријско-турског рата и Кочине буне (1788—1791), када су љубостињски монаси помагали Аустријанцима против Турака.[2] Управо одавде је српски народ позван на устанак. Према неким изворима, Коча Анђелковић се после пропасти буне сакрио у Љубостињи.[4] Турци су из освете запалили манастир. Тада је већина оригиналних фресака уништена. Такође, када је манастир спаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе, у којој је кнегиња Милица чувала своје благо. Међу опљачканим драгоценостима била је 400 година сакривена и круна кнеза Лазара.[2] Турци су је из Љубостиње однели у Истанбул, где се и данас налази.

Време благостања[уреди | уреди извор]

У време кнеза Милоша у манастирској порти изграђен је још један конак. Неоспорно је било велико богатство поседа. Средином 18. века, у два наврата — 1848. и 1851. године храм је реконструисан. Поправљен је горњи део цркве, а нарочито лажне куполе изнад припрате.[2]

Кровни део храма, обновљен средином 18. века.

Године 1870. манастир је припадао Јагодинском округу, Левачком срезу и Београдској епархији. У то време у њему су обитавала четири калуђера, а манастирска слава је била Велика Госпојина — Успење пресвете Богородице, коме је и храм био посвећен.[5] У једном тренутку слава постаје Преображење Господње, када око цркве почиње да се организује народни сабор. Године 1895. манастирски посед је износио 1078 хектара земље, од којих је 990 хектара било под шумом. Поред оранице и ливаде била су ту три винограда и седам воћњака. Чист манастирски капитал је прелазио 18.000 динара, а целокупна вредност непокретних добара Љубостиње процењена је на 42.000 динара.[6]

Почетком 20. века догодио се инцидент, који је још више допринео значају манастира. Наиме, желећи да се крунише круном цара Лазара, краљ Петар I Карађорђевић отворио је Миличин саркофаг 1903. године, не верујући да су Турци заиста украли круну после Кочине буне. Осим што се уверио да круна није у ковчегу, краљ Петар је неочекивано затекао нетрулежно Миличино тело.[7] Црква је тај тренутак искористила да канонизује кнегињу. Празник Преподобна Евгенија слави се од тада 1. августа.

Страдање монахиња[уреди | уреди извор]

Игуман манастира Љубостиње био је између два рата у 20. веку, јеромонах Севастијан Перић, родом Банаћанин.[8] Био је полазник Монашке школе у манастиру Хопово 1897. године. Провео је Први светски рат у ропству. Он је уједно био и последњи игуман манастира. После њега, 1939. године управу манастиром преузела је мати Сара (Ђукетић),[9] јер је уредбом Српске православне цркве из 1937. године Љубостиња постала женски манастир.[10]

Сара постаје игуманија Љубостиње у тешка времена Другог светског рата. Врата манастира била су отворена за све, будући да монахиње ни на који начин нису бирале страну у рату. Због тога су биле изложене злостављању и од стране четника и од партизана и од Немаца. Године 1942. Гордићеви четници су заклали три љубостињске монахиње, па се потом прерушили у партизане и побегли.[11] Такозване љубостињске мученице сахрањене су у порти манастира. Мати Сара успела је уз помоћ сестара да побегне у Београд, међутим никада се није вратила у Љубостињу. На њено место 1943. долази њена сапатница из ратних дана, мати Варвара (Миленовић), најпре као настојатељица, а затим и као игуманија — од 1949. године, и остаје игуманија Љубостиње све до своје смрти 1995. Током више од пола века старешинства, мати Варвара, тада најпознатија монахиња у земљи,[9] успела је да у сваком погледу обнови манастир. Позната као добар организатор и као неко ко инсистира на дисциплини, основала је у манастиру ћилимарске и плетарске радионице, и чак обезбедила извоз производа у иностранство. Надасве је тежила да ту направи највећи центар женског монаштва у Југославији, окупивши у Љубостињи преко 50 сестара.[12]

Црква манастира Љубостиње 2021. године (источна страна).

Током првих година свог старања о Љубостињи, мати Варвара је уживала велику подршку и наклоност владике Николаја Велимировића који је у Љубостињи провео две године (1941—1943) у кућном заточеништву. Мати Варвари оставио је у аманет бележницу у виду духовног приручника, са саветима за сестринство.[9] Ту је написао и нека од својих највећих дела, између осталих и песму Зидање Љубостиње.

Године 1995. руководство преузима мати Христина (Обрадовић).[13] Парох манастира је данас отац Данијел (Стефановић).

Архитектура и живопис[уреди | уреди извор]

Главни извршитељ радова на цркви био је Раде Неимар, који је своје име уклесао на прагу врата која воде из припрате у наос. Раду је зидање Љубостиње донело велику славу, те је његово име опевано чак и у епским песмама.[14] То је уједно и један од ретких тренутака где се поуздано зна име протомајстора неке српске светиње. Посебно је занимљива скривница — просторија коју је некада заклањала велика икона, а коју је Неимар изградио по жељи кнегиње, и у којој је она касније чувала своје благо.

Камена орнаментика на зидовима храма спада у највећа достигнућа Моравске школе.

Манастирска црква је триконхалне (тролисне) основе развијеног типа, са правоугаоном припратом и куполом коју држе четири ступца.[2] Зидана је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Градња у Моравском стилу обогатила је манастирски храм каменском орнаментиком, и то криновима у доњој, а розетама у горњој зони. Завршеци прозора са два отвора (бифоре) оцртани су шиљатим луцима по узору на венецијанску готику и исламску архитектуру.[2] Исклесаним криновима (љиљанима) покривен је ктиторски саркофаг, у коме је ипак била сахрањена Јефимија, а не кнегиња Милица. Према речима протојереја Данијела, љубостињског пароха, симболика крина који од готичке па до барокне уметности означава благу вест, наговештај среће, па и чедност (архангел Гаврило га даје Богородици и говори јој да ће родити Исуса Христа), овде добија локалније и интимније значење, уско везано са култом пострадалог кнеза Лазара, и стиховима из његовог Акатиста и Похвале кнезу Лазару, у коме се назива крином миомирисним и крином који је из трња израстао и сија свима.[15] Љубостињски крин симбол је васкрсења, царства небеског и вечног живота. Француски византолог Габријел Мије рекао је за љубостињски храм да је њиме моравска школа доведена до савршенства.[2]

На прозорима храма виде се венецијански и исламски утицаји.

Оригинални живопис урађен је непосредно пред Косовски бој и од њега су сачувани само фрагменти. Већ 1403. кнегиња Милица позива Макарија Зографа да поново ослика цркву.[2] Јеромонах Макарије потписао се на луку изнад врата која воде из припрате у наос. У припрати се налазе портрет кнеза Лазара и ктиторски портрет кнегиње Милице, као и њихових синова Вука и Стефана. Од сликарских дела сачувана су још и Архангел Гаврило, Свети Теодор Студит, Исцељење раслабљеног од одра, Исус Христос и Самарјанка, Свети Јуда, Свети Теодосије, Свети Јефрем Сирин, Архангел Михаило, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон и Свети Сава.[2] Ова дела преживела су спаљивање храма после Кочине буне. Тек сто година касније, у периоду од 1866. до 1870. године, урађен је нови иконостас. Данас од изузетне вредности, ово уметничко дело осликао је академски сликар Никола Марковић из Београда, син Милије Марковића, и ученик Стеве Тодоровића.[16]

Јефимијини дани[уреди | уреди извор]

Од 1971. године у Трстенику и у порти манастира Љубостиње одржава се манифестација Јефимијини дани, која траје три дана и посвећена је српском песништву, и то првенствено женском перу.[17] На првој манифестицаји, која је трајала од 19. до 22. јуна 1971. године у манастирској порти стихове су казивале три највеће југословенске песникиње — Десанка Максимовић, Мира Алечковић и Весна Парун. Наредне године је назив прославе промењен у Дани песникиња и везиља, а 1973. је из политичких разлога манифестација укинута.[18] Обновљена је 1991. године, задржавши као идејну осовину стваралаштво жена — сликарско, везиљско, песничко и друго. У оквиру фестивала одржава се и посебно музичко—поетско вече, Јефимији и част, када по правилу нека велика српска глумица рецитује Похвалу кнезу Лазару. Такође у оквиру манифестације додељује се и награда Јефимијин вез — за најбоље песничко достигнуће.[19]

Још једна награда у вези је са Љубостињом, иако се не додељује ту. У питању је Љубостињска розета, која је заправо највише признање града Трстеника.[20]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Манастир Љубостиња”. Српска телевизија. Приступљено 12. 10. 2021. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Љубостиња”. Задужбине Немањића. Приступљено 11. 10. 2021. 
  3. ^ Кнегиња Милица - монахиња Евгенија и њено доба. Трстеник. 2014. стр. 11. ISBN 978-86-918433-0-4. 
  4. ^ „Манастир Љубостиња”. Јужна Србија. Приступљено 12. 10. 2021. 
  5. ^ "Географијско-статистични речник Кнежевине Србије", Београд 1870. године
  6. ^ "Дело", Београд 1895. године
  7. ^ „Историја писана Миличиним стопама”. Mom Secret. Приступљено 12. 10. 2021. 
  8. ^ "Време", Београд 1930. године
  9. ^ а б в „Манастир Никоље”. Манастир Лепавина. Приступљено 12. 10. 2021. 
  10. ^ "Време", 12. мај 1937
  11. ^ „Житија јовањских сестара”. Манастир Лепавина. Приступљено 12. 10. 2021. 
  12. ^ Манастири у Србији/Манастир Љубостиња
  13. ^ Гордана Јованов: "О Самошу", самостално издање, Самош 2000. године
  14. ^ Вукчевић, Јелена (2017). Трагом Јефимије. Народни универзитет. ISBN 978-86-918433-4-2. 
  15. ^ „Акатист кнезу Лазару”. Светосавље. Приступљено 12. 10. 2021. 
  16. ^ "Гласник музеја Баната", Панчево 13/14, 2009. године
  17. ^ „Отворени Јефимијини дани”. Танјуг. Приступљено 12. 10. 2021. 
  18. ^ „Јефимијини дани”. Serbia Travel. Приступљено 12. 10. 2021. 
  19. ^ „Јефимијин вез у Љубостињи”. РТС. Приступљено 12. 10. 2021. 
  20. ^ „Амбасадору Девенпорту Љубостињска розета”. Блиц. Приступљено 12. 10. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Љубостиња&oldid=24254383”