Манастир Папраћа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Папраћа
Manastir Papraća.jpg
Основни подаци
Јурисдикција Српска православна црква
Оснивање 11. вијек
Оснивач жупан Вукан
Локација
Место Папраћа
Држава  Република Српска
Координате 44°20′8.15″N 18°56′54.10″E / 44.3355972° СГШ; 18.9483611° ИГД / 44.3355972; 18.9483611
Манастир Папраћа на мапи Босне и Херцеговине
Манастир Папраћа
Манастир Папраћа
Манастир Папраћа на мапи Босне и Херцеговине

Манастир Папраћа је манастир Српске православне цркве. Налази се 12 km од манастира Ловнице у селу Папраћа југозападно од Зворника.[1] Налазио се он некада под планином Бороговом, на извору реке Спрече.[2]

Народно предање[уреди]

Постоји неколико народних предања о ктитору манастира и о датуму његовог подизања.

Према првом, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урошиц, (Пећки и Троношки љетопис из XVIII вијека), док народна поезија у пјесми "Милош у Латинима" каже да је манастир са црквом Благовештењском задужбина жупана Вукана[3] који манастир подиже у знак покајања зато што је намјеравао промијенити вјеру. У другој половини 19. века близу манастира налазиле се на "Рудишту" у општини Цикота, рушевине потпуно уништене старе цркве, коју је такође у исто време подигао Вукан.

У другој, пак, пјесми манастир се приписује бројним задужбинама Стефана Немање који као велики жупан подиже "Папраћу близу Борогова".

Предање о четири сестре српског „цар Шћепана“ такође је интересантно јер говори даје свака од њих саградила по једну цркву: у Тавни, Папраћи, Ловници и селу Цикотама.

Прошлост[уреди]

У области Бирач (гдје се манастир и налази) живјело се још у античко доба што потврђују пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља као и старо средњовјековно утврђење "Перин-град".

У доба турске владавине овај крај је представљао важну комуникацију. Први писани докази о манастиру Папраћа налазе се на јеванђељу из 1550/51. године које је игуман манастира Папраћа Григорије добио од руског протопревитера Јакова. Сматра се да је приликом посјете игумана Григорија Русији и сам руски цар Фјодор I Иванович поклонио 120 рубаља за градњу цркве, те се та 1551. година наводи за годину када је подигнута данашња манастирска црква. Његова наклоност према Манастиру Папраћа, у више наврата, објашњава се царевим поријеклом, тј. родбинским везама са Јакшићима. Тако да у овом периоду долази и до насељавања Јакшића — најприје селу Цикоте изнад Шековића, а касније у непосредној близини манастира у засеоку села Ашћерића.

Директан потомак породице Јакшић је руски цар Иван VI Грозни, преко треће кћерке Стефана Јакшића; Ане и њене кћерке Јелене Васиљевне — супруге руског великог кнеза Василија Ивановича.

У турском попису из 1528. говори се о постојању цркве још и раније, гдје се спомиње свештеник Радица из Папраће. Даље се спомиње и свештеник Оливер који је описивао тешка времена турске офанзиве на сјеверну Босну, осјећања православних хришћана тог времена и пад Сребреничке бановине 1512. Исти свештеник је 1513. преписао јеванђеље и оно се све до 1578. чувало у Папраћи. На основу тих података може се закључити да је већ у првој половини XVI вијека у Папраћи вјероватно постојала парохијска црква која је прије 1550. постала манастир, а да је 1551. од новчаних прилога руског цара црква обновљена, а можда и дограђена.

После 1551. године у манастиру су монаси и учени људи тог времена интензивно преписивали црквене књиге. Бележи се да је 1553. Михајло Зборожевић Александровић у Пољској преписао један псалтир и послао га у Папраћу. Манастир Папраћа се помиње и 1559, када је игуман манастира Троноше Пајсије позвао Арсенија из Папраће да његовом братству помогне саветима у градњи новог храма на старом црквишту.

Сматра се да је Арсеније био богат и угледан човјек и да је имао не само савјетодавни него и материјални удио у градњи Троноше. Украшени кивот који је 1586. јеромонах Лонгин урадио за овај манастир још је једно свједочанство о манастиру у XVI вијеку. Кивот се чувао у Старој српској цркви у Сарајеву.

Крајем XVI и почетком XVII вијека поново се интензивира сарадња са Русијом, па 1588. братство Папраће од руског цара добија новчану помоћ и тканине, а 1592. и 1607. папраћки игуман Лонгин путује у Русију гдје од монаха лавре Кирила Чудотворца добија рукописне књиге. Неке поклоњене руске књиге из Папраће могле су се срести и у манастирима у Србији као што је нпр. у збирци књига манастира Гргетег из 1620.

Игуман Симеон, настојатељ Папраће, боравио је 1645. у Москви, гдје је од руског цара Алексија Михаиловича добио одобрење за боравак монаха и прикупљање прилога. И сљедећи старјешина манастира, архимандрит Михаило, боравио је 1683. у Москви прикупивши значајну помоћ у новцу и књигама.

Потом се као старјешине манастира помињу игуман Симеон и Софроније Подгоричанин који је 1705. постао епископ пакрачко-славонски, тако да се не зна са сигурношћу до када је био у Папраћи. Између 1717. и 1723, послије аустријско-турског рата, манастир је запустио и као напуштено манастирско имање добио га је турски спахија Ферхат-бег из околине Будима, који се након губитка османлијског посједа у Угарској населио у Босански пашалук.

Предање каже да су потомци овог бега дуго живјели у Папраћи и да је једном приликом, док је боравио у Цариграду код султана, своју породицу повјерио на бригу игуману Арсенију. Тада се пожалио султану да се у Босни од „попова и калуђера не може живјети“, те да су му ови уграбили жену и дјецу. Султан му одреди везира Ћуприлића са 300 војника који су посјекли све папраћке монахе, а манастир спалили и опљачкали. И остали православни народ том приликом мораше потражити уточиште у Србији и Посавини.

Манастирска црква је тада остала без крова, те су како легенда каже ту затварали стоку, а „буле“ прале веш. Све оно што је вриједело однесено је, а према неким причама квалитетнији материјали употријебљени су за градњу џамије.

Претпоставља се да је Манастир Папраћа у то вријеме имао и имања у источној Херцеговини, што потврђује чињеница да су иконе у манастиру Завала у Поповом пољу и селу Мачковцу (шира околина Папраће) од истог анонимног аутора познатог под именом „мајстор из Мачковца“.

Од половине XIX вијека, послије акције Омер-паше Латаса (1851.) у Босанском пашалуку наступају повољније прилике за православце, те се сматра да је у то вријеме почела обнова манастира. Обнова се везује за 1853. и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, који је чак из Русије донио мало звоно за цркву сакривши га, како предање каже, у бурету.

Тако обновљену цркву је 1869. осветио дабробосански митрополит Дионисије П. Све до 1880. то је била парохијска црква, да би доласком дошао игуман Пајсије (Филиповић) био обновљен монашки живот у манастиру. Он је 1883. године сведочио о постанку манастира. Веза између Папраће и манастира у Босанској крајини потврђена је 1892. када је за старјешину дошао архимандрит Кирило Хаџић из Моштанице. Он је додатно опремио манастир и посадио виноград.

У Папраћу 1901. године долази архимандрит Данило Билбија, који је 1905. године саградио и нови конак на месту старога који је изгорео 1717. године. Билбија је 1907. године саградио и нову школу. године. Игуман Јоаким Трбојевић био је старјешина од 1923 године, а око манастира је саградио ограду, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.

Период Другог свјетског рата манастиру Папраћа доноси прогон, пустош и оштећења, а црква је коришћена за држање стоке.

Архитектура[уреди]

Црква манастира Папраће се убраја у ред најмонументалнијих тј. највећа је манастирска црква на простору Босне и Херцеговине. Комплетним грађевинско-архитектонским подухватом сврстава се у достигнућа архитектуре моравске школе.

Црква има наос, олтар и унутрашњу и спољну припрату. Купола стоји на стубовима, а бочни прозори прекривени су полуобличастим сводовима. Олтар је полукружан, а споља полигоналан. Пјевнице су изнутра полукружне а споља седмостране. Краћа унутрашња припрата прекривена је подужно постављеним полуобличастим сводом ослоњеним на приелоњене лукове.[4]

Умјетност[уреди]

Живопис манастира Папраћа није адекватно сачуван али и он упућује на одлике моравске умјетности. То се нарочито види у ликовима светих архијереја у олтару као и ликовима светих ратника у јужној пјевници. Сачуване су и композиције из циклуса Христових страдања и композиција Богородичног успења.

Датовање живописа се у литературним изворима везује за тридесете године XVI вијека и име зворничког епископа Теофана. Велики број вриједних икона налази се не само у манастирској цркви него и у конаку и углавном представљају дјела познатог српског иконописа из XIX вијека. Ту су и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, као рад Милије Марковића из Београда, а представљају рад у техници уља на платну.

Иконе је приложио Миша Анастасијевић, чувени задужбинар капетан Миша Анастасијевић из Београда 1857. године. Поред ових ту је и икона Свете Тројице са Богородицом (уље на платну) и три „Јерусалгша“ већих димензија из Х^Ш-Х^Х вијека.

У музеј епархијског двора у Тузли из Папраће је донесено надверје из половине XVIII вијека на којему је иконографски приказ „Недремано око“ са старозавјетним царевима Давидом и Соломоном. Иконе и надверје су рад Станоја Поповића из Мартинаца у Срему, познатог зографа који је његовао одлике традиционалног византијског иконописа.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Туристичка организација Републике Српске: Манастир Папраћа[мртва веза] (на језику: српски)
  2. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  4. ^ Портал Републике Српске: Манастир Папраћа Архивирано на сајту Wayback Machine (август 19, 2010) (на језику: енглески) (на језику: српски)

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]