Манастир Михољска Превлака

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Манастир Превлака)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Михољска Превлака
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање7. вијек
ОснивачСтефан Првовенчани (у монаштву монах Симон) и Свети Сава
МестоТиват
Држава Црна Гора

Манастир Михољска Превлака је манастир Српске православне цркве у Боки Которској, у Црној Гори.

Историја[уреди]

Како неки налази са Превлаке указују да су Срби, односно Словени, ту и раније били присутни, најкасније од почетка 7. вијека археолошка ископавања су неспорно показала да је наведени исказ цара Константина VII у основи тачан. Већ у 7. стољeћу Срби су били припадници Цркве у толиком броју да се може казати да су први хришћански народ међу Словенима. To се потврђује на основу археолошких налаза са Превлаке, иако још није истражено налазиште испод постојеће цркве. Манастир светог архангела Михаила налази се на острвцету Превлака у Боки Которској. To је острвце у јединственом низу острва у Тиватском заливу Боке Которске. Ово острво се послије пет метара широког и плитког мора надовезује на полуострво Брда. Стотињак метара даљe је шкољ Страдиоти, a још толико је удаљено Богородичино острво. На овај дио залива простирала се метохија манастира светог архангела Михаила. Ове области подно Ловчена, окупљене око манастира, прастаро су српско упориште. Источна страна Боке (од рта Оштра до Пераста) била је дио Травуније, односно Херцеговине, a град Котор са Боком и Грбљем, у средњем вијеку познат као “краљевски град”, био је посебна област са дворцима српских владара.

Михољска Превлака код Тивта, једно од најљепших мјеста на Црногорском приморју, на карти се крије под новокомпонованим именом “Острво цвијећа”. To је тридесетак година било одмаралиште бивше JНA. У њему већ годинама више нема туризма, јер ту су свој дом нашли прогнаници из Словеније и Хрватске. Михољска Превлака је именована по манастиру светог архангела Михаила, данас у рушевинама, који је свети Сава Немањић 1219. установио као сједиште Зетске епископије. Какав је био првобитни изглед манастира, још увијек није установљено. Неки до данас сачувани украси могу припадати храму тог времена. Примјерци од бијелог мермера обиљежени су грчким словима. Међутим, ова стара светиња обнављана је више пута, па камени украси, према мишљењу археолога, могу потицати и из неког од сусједних храмова који су раније запустјели. Прву велику обнову, колико је познато, манастир је доживио у првој трећини деветог вијека. To је било вријеме кад су у Боки изграђене многе цркве. Велика изградња цркава услиједила је послије франачких освајања византијских области у Далмацији и Истри, које су већ одавно били населили Срби. На те територије Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. To је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве.[1]

Манастир светог архангела поново је страдао средином деветог вијека, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, који су опустошили Боку. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, a ослобођен је и Бари. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Не зна се тачно кад је манастир поново обновљен, али се то вријеме може лако утврдити на основу чињенице да је овдје свети Сава почетком тринаестог вијека основао једну од првих епископија тада самосталне Српске цркве. Свети Сава је, пошто је постављен за архиепископа у Никеји 1219, успоставио Архиепископију у Жичи са још десет епископија. Међу њима је, прва по части, била Зетска епископија, са сједиштем у манастиру светог архангела Михаила. Прије тога су свети Сава и Симеон Немања обновили Хиландар на рушевинама манастира из деветог вијека, који су такође срушили Арапи. Он се на особен начин прожимао са манастиром на Превлаци. За вријеме цара Душана Зетска епископија је уздигнута на степен митрополије. Након распада српског царства Котор се својевољно осамосталио, те је прихватио врховну власт Мађарске и Босне, a од 1420. постао је млетачки град. Власништво над Метохијом постало је главни циљ которских племића. Убрзо започиње отимање манастирских имања. Превлачки манастир и зетски митрополити представљали су највећу препреку остваривању млетачких освајачких намјера. Манастир је страдао 1420. године или након Фирентинске уније, 1439. године. Утицај превлачких монаха на деспота Ђурђа Бранковића у његовом ставу према сабору у Ферари, као и каснији манастирски отпор у спровођењу уније били су, несумњиво, главни разлози уништења манастира. Послије угушења Грбаљске побуне, 1452. године, Превлака је прешла у руке которске властеле. O овим тешким временима свједочи рушење храма светог архангела Михаила и, касније, подизање мање цркве унутар њега, од које се данас види дио олтарске апсиде. Како предање свједочи, превлачки калуђери су отровани, a живот у манастиру се угасио.[2]

Садашњост[уреди]

Од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнављa јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо — мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета ...) O овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земљe, али и Грчке, Палестине, Немачке...), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова o чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима o приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили. У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво.[3]

Игуман овог манастира је Бенедикт Јовановић.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]