Манастир Свете Петке у Извору

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Свете Петке (Извор)
Sveta Petka u Izvoru1.jpg
Поглед на манастирску цркву
Опште информације
МестоИзвор
ОпштинаОпштина Параћин
Држава Србија
Врста споменикаманастир
Време настанка14. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
ВласникРепублика Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Крагујевац
Званични веб-сајт

Манастир Свете Петке у Извору код Параћина је настао у другој половини 14. века, највероватније као задужбина неког од тзв. монаха Синаита[1]. Првобитна црква, тролисне основе, била је највећа у том крају после оних у Раваници и Сисојевцу[1], али је свој данашњи изглед, у већој мери, добила током прве половине 18. век. Делимични конзерваторски радови на цркви су обављени крајем осме деценије 20. века и обухватили су кров, фасаду, куполе и капелицу манастирске цркве. Током Другог светског рата, у манастиру Свете Петке су биле смештене српске избеглице које су напустиле просторе тадашње НДХа. Манастир је данас активан женски манастир и припада епархији браничевској Српске православне цркве. У његовом склопу, данас функционише и болница, за смештај особа ометених у развоју.

Манастир Свете Петке се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја[1], у склопу заштићене споменичке целине Петрушка област.

Историја[уреди]

Манастир у Извору се први пут помиње у отоманском дефтеру из 1516. године. Током прве половине 18. века, манастирска црква је доживела велику обнову. Зид који одваја нартекс од наоса је пробијен, сводови у унутрашњости цркве су поново направљени, обновљена је осмострана купола над наосом и направљена још једна над нартексом[1]. Последњу обнову, црква је доживела у 19. веку и том приликом јој је дозидан параклис са куполом, на јужној страни.

Једна од специфичности цркве је постојање три прозора на олтарској апсиди, што је ретка појава[1]. Детаљна истраживања саме грађевине нису у целини обављена, тако да није могуће са сигурношћу рећи до које мере је очувана средњовековна црква, али се претпоставља да су зидови, до нивоа лукова и сводова, били део првобитне цркве. Од декоративне пластике, очувани су само мали делови, попут фрагмената двоструког преплета, али је најзначајнији налаз, у овој групи, камена розета са људском главом[1].

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Група аутора (2007). „Петрус, тврђава”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (II измењено и допуњено изд.). Београд: САНУ. ISBN 978-86-80879-60-4. 

Литература[уреди]

  • Група аутора (2007). „Петрус, тврђава”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (II измењено и допуњено изд.). Београд: САНУ. ISBN 978-86-80879-60-4. 

Спољашње везе[уреди]