Манастир Свети Марко Коришки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Свети Марко Коришки
Ostaci manastira Sveti Marko Koriški, 1992.JPG
Основни подаци
Јурисдикција Епархија рашко-призренска
Место Кориша
Држава  Србија

Манастир Свети Марко Коришки налази се с десне стране Коришке реке, узводно три километра од места Кориша, близу Призрена, на стрмини брда, тако да је тешко доћи до њега.[1]

Историја[уреди]

Према сачуваним записима, манастир су градили „Иоан Влахић и Бранко Влахић 1467. године“. Помиње се и у турским пописима призренске области 1520. и 1530. године. Манастир се једини одржао неразрушен у приренској околини за време турске владавине, све до бугарске окупације 1915. године. Имао је конаке, воћњаке, ливаде и извор воде. До 1999. године била је сачувана манастирска црква и високи камени звоник, а назирали су се остаци конака у корову и жбуњу, као и одрасли изданци некадашњег воћњака, смокве и ораси. Вода са некадашњег манастирског извора разливала се запуштеном манастирском портом. Изнад манастира, у стеновитом и неприступачном делу брда налазила се испосница светог Марка Коришког, која после Другог светског рата није испитивана.

На слици: један од најстаријих преписа Душановог законика, Призренски препис из 15. века, нађен у манастиру Свети Марко Коришки

Манастирска црква је била једноставна, правоугаоне основе, са делићем очуваних фресака. На западној страни манастира, уз саму цркву, 1861. године, Сима Андрејевић Игуманов дао је да се сазида камени звоник у облику високе куле, који се издиже на стени над провалијом изнад саме Коришке реке. На звонику су била два звона – допремљена из Русије. По записима, то су била прва звона која су од доласка Турака звонила у призренском крају. Звона су, 1941. године, Албанци Кабашани ишчупали из звоника и бацили низ стену у реку. У простору који чине црква и звоник је гроб Симе Андрејевића Игуманова са надгробним спомеником, који су Албанци неколико пута у току осамдесетих година 20. века разбијали и скрнавили, као и саму цркву.

Како је сачуван препис Душановог законика[уреди]

По доласку Турака, манастир је једно време био опустео. Руски историчар и конзул у Сарајеву, А. Гиљфердинг, приликом посете 1858. је записао да је дуго година био напуштен и „служио као стаја за козе суседних Албанаца“. Зна се да је у 17. веку био обновљен и насељен, да су сликане његове двери и да је имао знатну збирку књига. Гиљфердинг је затекао 20 рукописних књига, али „ништа занимљивог и знатнијег“ није било.

Постоји запис његовог монаха Нићифора, из 1765. године, који је из Високих Дечана донео многе књиге. Године 1779. у манастир је ступио као сабрат монах Партеније и приложио једну књигу. Био је из породице Поповића, из села Дворана код Призрена, која је дала двадесетак генерација свештеника и сачувала многе српске књиге из 14. и 15. века. Тако се претпоставља да је Партенијевом заслугом овде био донет и рукопис Душановог законика, који је у овој цркви1859. године открио призренски учитељ Никола Мусулин. У науци је познат као Призренски рукопис Душановог законика, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.

Црква и звоник Светог Марка Коришког (испод дрвета гроб Симе Игуманова), 1992, снимак Драгана Јовановића

Пљачке манастира током времена[уреди]

За време Првог светског рата манастир је био разорен, конаци спаљени и опљачкани, а монаси поубијани од стране Албанаца из суседног села Кабаш. Албанци су тада у манастиру затекли једну јединицу српске војске са 60 војника и неколико официра, која се. новембра 1915, повлачила према Албанији. На „бесу“ су им одузели оружје, уз обећање да ће их мирно испратити, а затим су погазили реч и све их поубијали. Сведоци тога вероломног покоља били су 80-годишња старица Митра и 60-годишњи манастирски зидар Коста Ђурђевић, које су Кабашани усмртили последње, бацивши их са манастирске литице високе стотину метара у корито Коришке реке. Том приликом убили су и среског начелника, који се ту био склонио са ћерком и сином, док су деца једина остала поштеђена.

После Првог светског рата манастир је обновљен, заједно са конацима, воћњацима, њивама и ливадама. Године 1941. Албанци су га опет опљачкали, а монахе разјурили и однели звона са звоника. После Другог светског рата манастир није обнављан, о њему је бринула призренска епископија и богословија. Осамдесетих година 20. века био је стална мета вандала, који су све из цркве побацали низ литице и неколико пута цркву палили, скрнавећи и гроб познатог добротвора Симе Игуманова.

Живот манастира почео је да се обнавља 1995. године, када је ту дошао први калуђер, да би 1998. године био завршен нови конак и освештан.

Основ за упис у регистар споменика културе[уреди]

Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини, бр. 591 од 9. avgusta 1965. године, Закон о заштити споменика културе (Сл. гласник СРС бр. 51/59).

Разарање манастира 1999. године[уреди]

У јуну месецу 1999. године када су почели прогони српског становништва призренског краја након доласка немачког КФОР-а, манастир је поново уништен. Црква и звоник су минирани, тако да је данас од ове древне светиње преостала само гомила камења.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]