Маниризам

Разапињање Христа Ел Греко

Под појмом маниризам подразумевамо правац у историји уметности који се јавља на прелазу из високе ренесансе у барок и који се развијао у европским земљама.

Назив

Реч маниризам потиче од италијанског maniera и заначи стил, односно начин и увео ју је Ђорђо Вазари у 16. веку који је овако обележио касну уметност у делу Микеланђела Буонаротија која је одударала од класичних представа о хармонији у доба ренесансе.

Маниризам између ренесансе и барока

Ел Греко: Лаокон

Ђорђо Вазари

Анђело Бронзино: Фреска у капели Елеоноре из Толеда у Фиренци

У доба западне уметности између ренесансе и барока ера маниризма није тачно временски обележена и бива различито схватана у литератури, архитектури и сликарству а тешко је наћи и границу између барока и маниризма. Доба маниризма је омеђено између 1515. – 1600. године у Италији, 1550. – 1610. у Француској, 1560.- 1630. у средњој Европи и ако се у Немачкој Слезка песничка школа јавља и траје до 1680. године а слично и у Енглеској Метафизички песници стварају до краја 17. века.

Карактеристике

Маниризам се уопштено карактерише отклањањем од хармоничног реда који је владао у уметности ренесансе представљана Атињском школом Рафаела Сантија, што се нарочито може приматити код његовог ученика Ђулија Романа. Маниризам тежи ка алегорији, енигматичности, назнакама и особеностима. Основне мотиве ове епохе можемо налазити код шпанског језуите Балтазара Грациана из 1600. – те године или Италијана Емануела Тезаура. Позната је девиза „краља манириста“ Ђанбатиста Марина: „Циљ песника је да зачуди, ко то не зна, нека се чешагије лати.“.

Историјски преглед

Маниризам почиње са добом реформације, 1527. године је плењен Рим и нараста моћ Хабзбурговаца а Европа се посредством објављивања Америке састаје са различитошћу и егзотичношћу, духовна клима у Европи је под утицајем позне ренесансе, новоплатонизмом, херметизмом и алхемијом. Важно откриће које је утицало на маниризам је и хеленистичка композиција скулптуре Лаокона из 1506. године.

У току 16. века маниризам цвета у владарским дворовима у целој Европи, у Мадриду, Риму и Фиренци - нарочито. У току Тридесетогодишњег рата маниризам је замењен бароком. Ова граница је предмет спора у литератури појединих земаља се разликује и тако на пример у француској се узима да 17. век спада у класицизам.

Маниризам са свим својим карактеристикама као правац и смер којим историчари одређују дела са секундарним значењем и својом виртуозно глатком обрађеном површином, немирним третманом светлости и сенке и повезан путем хладне суздржљивости са нагласцима на тканини у портретној уметности представљају у Фиренци Анђело Бронзино, Јацопо Да Понторно а у Риму Гиоргио Васари и Парми Пармигиано, правац је изразито интелектуалне природе, супротан је концепцијама ренесансе и чињеница је да су му припадали и велики сликари од великог значаја за развој уметности- у Шпанији Ел Греко. Облик се интелектуалним поступком филтрира и елиминише директну опсервацију и перцепцију.

Овакво схватање које произилази из маниристичког концепта склоно је венецијанском и њиховом спиритуалистичком схватању и ово се супротставља барокном схватању које је дириговано од стране Ватикана и у који полазећи ипак од природе иде све до барокних натуралистичких композиција и коме доприноси развоју грађевинарство и декадентни вид форме да би се изазвала реакција грађанства на веру, јавља се Лутерова револуција и ватиканска компонента која има барокни карактер иако прихваћена али није наилазила увек на плодно тло у свим крајевима а нарочито не у Француској и Холандији.

Сликарство

У сликарству се ово доба удаљава од складних форми високе ренесансе, њених пропорција, ликови се издужују, светло и сенка су много узнемиренији а боја је произвољнија и не одговара боји која се налази у природи. Пармиђанино (1503. – 1540.) слика отмене и прозрачне ликове необичних пропорција (Дуговрата мадона, Аутопортрет у конвексном огледалу) и у супротности је са схватањима лепоте у доба високе ренесансе, њеном одмереношћу и складом са идеалима лепоте из доба античке уметности на коју се угледала и у којој је трагала за својим инспирацијама. У ово се доба појављују и прве жене које остварују уметничку славу а од њих је најпознатија Софонсиба Ангисола (1532. – 1625.) која је била службена сликарка на двору шпанског краља Филипа II. Венецијански сликар Јакопо Робусти Тинторето (1518. – 1594.) један је од најдраматичнијих сликара који су припадали овом правцу у европској уметности. Његове су слике пуне светла и бљеска, бије као и маниристичке деформације облика. Доменико Теотокопулос или једноставније Ел Греко (1541. – 1614.) јесте последњи велики сликар који је спадао у доба маниризма. Он је у своје дело уносио деформацију и када слика ликове он их издужује и неки од историчара уметности сматрају да је то последица његове мане у очима, он употребљава јаке боје и експериментише са светлом и сенком а у Жељи да својим ликовима и делу да што величанственији изглед.

Скулптура

Маниристички скулптори се нису својим стваралаштвом приближили својим савременицима сликарима а најпознатији представник од њих је Бенвенуто Челини који је моделирао издужене ликове глатке пути. Француз Ђам де Болоња или једноставно Ђамболоња је најважнији скулптор у Фиренци после Микеланђела и познат је по својој кулптури Отмица сабињанки у којој је створио композицију од три лика која се могу посматрати са свих страна једнако добро.

Архитектура

У архитектури најистакнутији представник је Андреа Паладио (1508. – 1580.) а његово успело дело је летњиковац у близини Вићенце је најјаснијих одлика маниризма - немира и неодређености и тако уноси елементе динамичности у архитектуру. Микеланђело Буонароти је у свом решењу Каптолског трга у Риму одступио од уобичајених решења дотадашњих времена и пројектује елиптичне форме уместо кружних те трапезасте уместо квадратних, рашчлањава волумен, уводи криве схеме и у доживљавање архитектуре укључује и време у којем посматрача, односно посетиоца води док се пење на трг и укључује у простор док му он ниче пред очима.

Маниризам изван Италије

Андреа Паладио, Вила Ротонда у Вићенци, 1550.-1606.

Маниризам изван Италије не израста из ренсеансе већ из високе готике које се ту још увек задржала и није прерасла у утицаје који су долазили из ренесансне Италије. Хијеронимус Бош је сликао велике композиције са много ликова у својим делима у надреалистичким пејсажима у коме се они у непрестаној метаморфози уобличују и сједињују својом светлошћу и бојом са пејсажем.

Најпознатији представници

Навешће се неки од представника али овај списак није потпун јер у различитим литературама налазимо да се неки од њих сматрају ренесансним или пак барокним уметницима.

Архитектура и скулптура

Ђорђо Вазари, Ђанболоња, Бенвенуто Челини, Ђиакомо дела Порта, Лудвиг Минстерман.

Сликарство и графика.

Јакопо Тинторето, Ђорђо Вазари, Понтормо, Пармиђанино, Ел Греко, Денис Калверт, Агноло Бронзино, Албрехт Алтдорфер, Ханс Бок, Лука Камбиасо, Паоло Веронезе, Питер Бројгел Старији, Хијеронимус Бош.

Маниризам у литератури

Микеланђело, Ђанбатиста Марино, Франсоа Рабле, Вилијам Шекспир, Торквато Тасо, Едмунт Спенсер, Томас Ман.

Музика

Карло Гесуалдо, Лука Марензио.

Литература

• Istorija umetnosti, H.W. Janson, Beograd 1982.
• de/cz/hr wikipedija

Спољашње везе

• John Haber: Eseji o Visokoj renesansi i Manirizmu (engl.).