Манфред Ајген

С Википедије, слободне енциклопедије
Манфред Ајген
Eigen,Manfred 1996 Göttingen.jpg
Манфред Ајген, 1996.
Лични подаци
Датум рођења(1927-05-09)9. мај 1927.
Место рођењаБохум,  Немачка
Датум смрти6. фебруар 2019.(2019-02-06) (91 год.)
Место смртиГетинген,  Немачка
ОбразовањеУниверзитет у Гетингену
Научни рад
Пољебиофизичка хемија
ИнституцијаИнститут Макс Планков

НаградеНобелова награда за хемију (1967)
Краљица Холандије Беатрикс, са Нобеловцима, међу којима је и Манфред Ајген

Манфред Ајген (9. мај 19276. фебруар 2019) био је немачки биофизичар који је 1967. године добио Нобелову награду за хемију[1] за рад на мерењу брзих хемијских реакција.[2]

Ајгеново истраживање помогло је у решавању великих проблема у физичкој хемији и помогло је у разумевању хемијских процеса који се јављају у живим организмима.

У каснијим годинама, истраживао је биохемијске корене живота и еволуције. Радио је на инсталирању мултидисциплинарног програма на Институту Макс Планк за проучавање основа живота на молекуларном нивоу. Његов рад је поздрављен због стварања нове научне и технолошке дисциплине: еволуционарна биотехнологија.[3]

Образовање и младост[уреди | уреди извор]

Ајген је рођен 9. маја 1927. у Бохуму,[4] [5] као син Хедвиге (Фелд) и Ернста Ајгена, камерног музичара.[6] Као дете развио је дубоку страст према музици и студирао је клавир.[7]

Други светски рат прекинуо је његово формално образовање. Са петнаест година позван је на службу у немачку противавионску јединицу. Совјети су га заробили пред крај рата. Успео је да побегне (касније је рекао да је бежање било релативно лако),[7] и препешачио стотине километара преко поражене Немачке, стигавши у Гетинген 1945. године. Недостајала му је потребна документација за пријем на универзитет,[8] али је примљен након што је своје знање показао на испиту. Ушао је у прву послератну наставу на универзитету.

Ајген је желео да студира физику, али пошто су повратници који су претходно били уписани добили приоритет, уписао се на геофизику. Стекао је основну диплому и уписао постдипломске студије природних наука. Један од његових саветника био је Вернер Хајзенберг, запажени заговорник принципа неодређености.[7] Докторирао је 1951. године.

Каријера и истраживање[уреди | уреди извор]

Ајген је докторирао на Универзитету у Гетингену 1951. под надзором Арнолда Ојкена. Године 1964. представио је резултате свог истраживања на састанку Фарадејевог друштва у Лондону. Његова открића су први пут показала да је могуће одредити брзине хемијских реакција које су се дешавале у временским интервалима кратким попут наносекунде.

Почев од 1953. године, Ајген је радио на Институту за физичку хемију Макс Планк у Гетингену, поставши директор 1964. године и придружио га је Макс Планк Институту за спектроскопију да би формирао Макс Планк Институт за биофизичку хемију. Био је почасни професор Технолошког универзитета у Брауншвајгу. Од 1982. до 1993. године, Ајген је био председник Немачке националне фондације за заслуге. Ајген је био члан одбора спонзора Билтена атомских научника.[9] [10]

1967. године Ајген је, заједно са Роналдом Џорџом Рејфорд Норишом[11] и Џорџом Портером,[12] добио Нобелову награду за хемију, за своје студије изузетно брзих хемијских реакција изазваних као одговор на врло кратке импулсе енергије.

Поред тога, Ајгеново име повезано је са теоријом квази-врста, прагом грешке, катастрофом грешке, Ајгеновим парадоксом и хемијским хиперциклусом, цикличним повезивањем реакционих циклуса као објашњењем самоорганизације абиогенезе, које је описао са Петером Шустером 1977.[13] [14] [15]

Ајген је основао две компаније за биотехнологију, Евотек и Дирево.[16]

Ајген је 1981. године постао један од оснивача Светског културног савета.[17]

Био је члан Папске академије наука иако је био атеиста.[18] Умро је 6. фебруара 2019. у 91. години.[19] [20] [21] [22]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Ајген је био ожењен са Елфридом Милер.[23] Имали су двоје деце, дечака и девојчицу. Касније се оженио са Рутхилдом Винклер-Осватич, дугогодишњом научном сарадницом.[7]

Почасти и награде[уреди | уреди извор]

Ајген је за своја истраживања освојио бројне награде, укључујући следеће:

Почасни докторати[уреди | уреди извор]

Добио је 15 почасних доктората.[33]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Weisskopf, V. F.; Eyring, H.; Eyring, E. M. (1967), „Nobel Prizes: 4 named for international award (Hans Bethe, Manfred Eigen, R.G. Norrish, George Porter)”, Science (објављено 10. 11. 1967), 158 (3802): 745—8, Bibcode:1967Sci...158..745W, PMID 4860395, doi:10.1126/science.158.3802.745 
  2. ^ Winkler-Oswatitsch, R. (1987), „Manfred Eigen. Scientist and musician”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 109—15, PMID 3300805, doi:10.1016/0301-4622(87)80015-7 
  3. ^ Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. 
  4. ^ „Manfred Eigen Festschrift: special issue dedicated to Professor Manfred Eigen on the occasion of his 60th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 101—390, 1987, PMID 3300802 
  5. ^ Schlögl, R. W. (1997), „To Manfred Eigen on his 70th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 30. 6. 1997), 66 (2–3): 71—3, PMID 17029872, doi:10.1016/S0301-4622(97)00075-6 
  6. ^ „Eigen – Biographical”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. 
  7. ^ а б в г Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. Weil, Martin (12 February 2019). "Obituaries: Manfred Eigen". The Boston Globe. Retrieved 12 February 2019.
  8. ^ Czikszentmihalyi, Mihaly (2013). Creativity: The psychology of discovery and invention. Harper Perennial. стр. 54. 
  9. ^ „List of publications by Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 103—8, 1987, PMID 3300804, doi:10.1016/0301-4622(87)80014-5 
  10. ^ „Curriculum vitae of Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 102, 1987, PMID 3300803, doi:10.1016/0301-4622(87)80013-3 
  11. ^ Dainton, F.; Thrush, B. A. (1981). „Ronald George Wreyford Norrish. 9 November 1897-7 June 1978”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 27: 379—424. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1981.0016. 
  12. ^ Fleming, G. R.; Phillips, D. (2004). „George Porter KT OM, Lord Porter of Luddenham. 6 December 1920 - 31 August 2002: Elected F.R.S. 1960”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 50: 257—283. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.2004.0017Слободан приступ. 
  13. ^ Eigen & Schuster (1977) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part A: Emergence of the Hypercycle. Naturwissenschaften Vol. 64, pp. 541–565.
  14. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part B: The Abstract Hypercycle Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 7–41.
  15. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part C: The Realistic Hypercycle Архивирано 16 јун 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 341–369.
  16. ^ Jackle H; Rotte C; Gruss P (2017). „Manfred Eigen: the realization of his vision of Biophysical Chemistry”. European Biophysics Journal : Ebj. 47 (4): 319—323. PMC 5982432Слободан приступ. PMID 29230510. doi:10.1007/s00249-017-1266-y. 
  17. ^ „About Us”. World Cultural Council. Приступљено 8. 11. 2016. 
  18. ^ „HKHPE 03 02”. www.hanskrause.de. Приступљено 9. 4. 2018. 
  19. ^ „Manfred Eigen, 1967 Nobel Chemistry Laureate, Dies at 91”. The New York Times. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. 
  20. ^ Merlot, Julia (7. 2. 2019). „Der Bezwinger des Unmessbaren”. Der Spiegel (на језику: немачки). Hamburg. Приступљено 7. 2. 2019. 
  21. ^ „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. The Max Planck Institute for Biophysical Chemistry. Göttingen. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала на датум 12. 12. 2021. Приступљено 7. 2. 2019. 
  22. ^ Lindinger, Manfred (7. 2. 2019). „Die Klaviatur des Lebens”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 9. 2. 2019. 
  23. ^ „Eigen – Biographical”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. "Eigen – Biographical". NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Retrieved 7 February 2019.
  24. ^ „Manfred Eigen”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала на датум 25. 03. 2019. Приступљено 8. 2. 2019. 
  25. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1967 – Nobelprize.org”. Приступљено 2. 4. 2013. 
  26. ^ „Manfred Eigen”. www.pas.va. 
  27. ^ „Pour le Mérite: Manfred Eigen” (PDF). www.orden-pourlemerite.de. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. 
  28. ^ „Academy of Europe: Eigen Manfred”. www.ae-info.org. 
  29. ^ „Der Niedersächsische Staatspreis”. Portal Niedersachsen. 2019. Архивирано из оригинала на датум 13. 9. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. 
  30. ^ Brünjes, Angela (5. 12. 2014). „Manfred Eigen erhielt 1967 den Nobelpreis für Chemie”. Göttinger Tageblatt (на језику: немачки). Приступљено 7. 2. 2019. 
  31. ^ „Vita”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала на датум 21. 09. 2020. Приступљено 08. 04. 2021. 
  32. ^ Editor, ÖGV. (2015). Wilhelm Exner Medal. Austrian Trade Association. ÖGV. Austria.
  33. ^ Rotte, Carmen (7. 2. 2019). „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. mpibpc.mpg.de. Munich: Max-Planck-Gesellschaft. Архивирано из оригинала на датум 12. 12. 2021. Приступљено 18. 4. 2020. 

 

Библиографија[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Некролози[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]