Мара Бранковић

Мара Бранковић
Мара Бранковић
	Лик Маре Бранковић са Есфигменске повеље (1429)
Датум рођења	око 1416.
Место рођења	Вучитрн
Датум смрти	14. септембар 1487. (85/86 год.)
Место смрти	Јежево, данашње Дафни у Грчкој
Династија	Бранковић
Отац	Ђурађ Бранковић
Мајка	Јерина Бранковић; (по рођењу Ирина Кантакузин)
Супружник	Мурат II

Мара Бранковић (око 1416, Вучитрн — Јежево, 14. септембар 1487) била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића и жена турског султана Мурата II.

Биографија[уреди | уреди извор]

По доласку њеног оца на престо Србије, долази до преговора о њеном венчању за турског султана Мурата II, а 1435. одлази у харем у коме има око 300 жена. Мара је друга српска принцеза која је била удата за неког турског султана. Прва је била принцеза Оливера Лазаревић кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита I 1390—1402. Покушавала је да спречи ослепљење заробљене браће Стефана и Гргура. У Турској борави све до смрти Мурата II 1451. године.

По повратку у Србију од султана Мехмеда II добија област око Дубочице и Лесковца за своје издржавање. После смрти оца 1456. представља важан и најреалнији политички фактор у Србији. Ипак због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром бежи код султана Мехмеда II код кога има завидан утицај.

Одмах након доласка успела је да добије имање у некадашњем Јежеву (данас Драма у Грчкој) у близини Сера и ту је проводила своје дане. Био је то њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету гору, а ту су била и имања светогорских манастира. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Осим њих помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену (удовицу брата Лазара), а у Јежеву је уточиште нашла и босанска краљица Мара-Јелена (ћерка деспота Лазара). Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за деспотицу Јелену. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године и сахрањена је у оближњем манастиру Косиници. Осим што се појављује као јунакиња неколико историјских романа и студија, Мара Бранковић се појављује и као лик у турској историјској серији о Мехмеду Освајачу под насловом Mehmed Bir Cihan Fatihi која је емитована 2018. године.

Мара је носила мошти Јована Рилског из Великог Трнова у манастир Рила 1469. године. ^[1]

Књиге о њој[уреди | уреди извор]

О њеном животу написано је више историјских романа и студија:

Надежда Д. Павловић: „Царица Мара“, Вук Караџић, Београд 1982. године, 269 страна.
Душан Баранин: „Царица Мара“, Српска књижевна задруга, Београд 1986. године, 145 страна. (касније још неколико издања)
Војислава Латковић: „Мара Бранковић: царица у вртлогу историје“, Бесмарк, Беокњига, Београд, 222 стране. 2007. ISBN 978-86-7694-139-1. (касније још неколико издања)
Михаило Ст. Поповић: „Мара Бранковић, жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку“, 2014. преведена са немачког на српски. COBISS.SR 288860167
Никола Гиљен: „Две српске султаније - Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487): Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487“, Дерета, Београд, 2016