Мара Бранковић
| Мара Бранковић | |
|---|---|
.jpg)
Лик Маре Бранковић са Есфигменске повеље (1429)
|
|
| Датум рођења | 1401. |
| Место рођења | Вучитрн |
| Датум смрти | 14. септембар 1487. (85/86 год.) |
| Место смрти | Јежево |
| Династија | Бранковић |
| Отац | Ђурађ Бранковић |
| Мајка | Име непознато (Трапезунтска принцеза, сестра цара Јована IV Комнина) |
| Супружник | Мурат II |
Мара Бранковић (1401, Вучитрн[1] — Јежево, 14. септембар 1487) била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића и жена турског султана Мурата II.
Биографија[уреди]
По доласку њеног оца на престо Србије, долази до преговора о њеном венчању за турског султана Мурата II а 1435. одлази у харем у коме има око 300 жена. Мара је друга српска принцеза која је била удата за неког турског султана. Прва је била принцеза Оливера Лазаревић кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита I 1390—1402. Покушавала је да спречи ослепљење заробљене браће Стефана и Гргура. У Турској борави све до смрти Мурата II 1451. године.
По повратку у Србију од султана Мехмеда II добија област око Дубочице и Лесковца за своје издржавање. После смрти оца 1456. представља важан и најреалнији политички фактор у Србији. Ипак због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром бежи код султана Мехмеда II код кога има завидан утицај.
Одмах након доласка успела је да добије имање у Јежеву у близини Сера и ту је проводила своје дане. Био је то њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету гору, а ту су била и имања светогорских манастира. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Осим њих помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену (удовицу брата Лазара), а у Јежеву је уточиште нашла и босанска краљица Мара-Јелена (ћерка деспота Лазара). Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за деспотицу Јелену. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године. и сахрањена је у оближњем манастиру Косиници.
Књиге о њој[уреди]
О њеном животу написано је више историјских романа и студија:
- Надежда Д. Павловић: „Царица Мара“, Вук Караџић, Београд 1982. године, 269 страна.
- Душан Баранин: „Царица Мара“, Српска књижевна задруга, Београд 1986. године, 145 страна. (касније још неколико издања)
- Војислава Латковић: „Мара Бранковић: царица у вртлогу историје“, Бесмарк, Беокњига, Београд 2007. године, 222 стране. ISBN 978-86-7694-139-1. (касније још неколико издања)
- Михаило Ст. Поповић: „Мара Бранковић, жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку“, 2014. преведена са немачког на српски. (COBISS)
Референце[уреди]
Литература[уреди]
- Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа.
Спољашње везе[уреди]
- Историјска библиотека: Мара Бранковић
- Српска принцеза у турском царству („Вечерње новости“, 21. јун 2015)
