Маргарета Угарска

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Маргарета Угарска
Датум рођења1175
Место рођењаМађарска
Датум смрти1223
Место смртиБеотија
ДинастијаАрпадовци
ОтацБела III
МајкаАгнеса од Антиохије
СупружникИсак II Анђео, Бонифације од Монферата, Никола I од Сент Омера
ПотомствоМанојло Анђео, Јован Анђео од Срема, Димитрије Монфератски, Бела од Сент Омера, Вилијам од Сент Омера
Византијска царица
Период1185–1195
ПретходникАгнеса од Француске (византијска царица)
НаследникЕуфросина Дука Каматерина

Маргарета Угарска (1175 - 1223) била је супруга Исака II Анђела, а затим Бонифација Монфератског. Била је кћерка Беле III и Агнесе од Антиохије. Маргерата је била баба српске краљице Јелене, супруге краља Уроша Немањића.

Биографија[уреди | уреди извор]

Брак са Исаком II Анђелом[уреди | уреди извор]

Маргарета је била најстарија ћерка угарског краља Беле III из династије Арпада. Мајка јој је била Агнеса Антиохијска, ћерка антиохијског кнеза Ренеа и његове супруге Констанце. Имала је старијег брата Емерика, који ће наследити оца након смрти. Такође је имала и млађег брата Андрију II и сестру Констанцу. Могуће да је имала и двојицу млађе браће Соломона и Стефана, али су они умрли млади. Маргарета се 1185. године удала за византијског цара Исака II Анђела. Био је то политички брак закључен након угарско-византијског рата. По доласку у Цариград, Маргарета се крстила под именом Марија. Са Исаком је Маргарета имала двојицу синова:

  • Манојло Анђео (умро 1212.), претендент на византијски престо 1205. године
  • Јован Анђео (око 1193. - 1259.), емигрирао у Угарску, где ће постати господар Срема као вазал Беле IV.

Исак је свргнут са престола и ослепљен 1195. године од стране свог брата Алексија III. Исак је након свргавања утамничен, али није сигурно да је у тамници завршила и његова супруга. Алексије IV Анђео, Исаков син из претходног брака, успео се спасти заточеништва и покренуо је побуну против Алексија, мало пре избијања Четвртог крсташког рата. Крсташи су 1204. године заузели Цариград и основали низ крсташких држава, од којих је најмоћније било Латинско царство.

Брак са Бонифацијем Монфератским[уреди | уреди извор]

Исак је умро фебруара 1204. године. Могуће је да је био отрован у тамници у којој је био затворен. Када је Бонифације Монфератски, командант копнених снага при заузећу Цариграда, дошао у палату Букелеон, пронашао је Маргариту и ослободио је. Бонифације је био један од могућих кандидата за латинског цара, али је изгубио од Балдуина IX Фландријског. За узврат је добио територије на азијској обали Босфора. Бонифације се потом оженио Исаковом удовицом Маргаретом. Те исте, 1204. године, Бонифације је мењао своје територије у Азији за област око Солуна, где оснива Солунску краљевину. Одржавао је добре односе са Маргаретиним братом Андријом. Маргаретина пасторка Агнеса од Монферата удала се за латинског цара Хенрија Фландријског фебруара 1207. године. Исте године Бонифације ратује против Бугара. У једној од битака он је заробљен и одведен бугарском цару Калојану Асену. Са солунским краљем Маргарета је имала сина Димитрија. Он се верио за сестру атинског војводе, и умро је без деце.

Брак са Николом I од Сент Омера[уреди | уреди извор]

Бонифације је Солунску краљевину оставио своме сину Димитрију у наслеђе. Маргарета је владала као регент. Бонифацијев син Вилијам (из претходног брака) наследио је Маркизат Монферат. Маргарета је 1216. године отишла у Угарску, остављајући у Солуну Димитрија. Тамо се по трећи пут удала. Трећи супруг био јој је Никола I од Сент Омера, господар Беотије. Са Николом је Маргарета имала два сина:

Папа Хонорије узео је Маргерету у заштиту 30. марта 1223. године. Тада се по последњи пут као жива помиње у изворима. Година и место њене смрти нису познате.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алмош
 
 
 
 
 
 
 
8. Бела II Слепи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Предслава Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
4. Геза II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Урош I
 
 
 
 
 
 
 
9. Јелена Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Anna
 
 
 
 
 
 
 
2. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Владимир Мономах
 
 
 
 
 
 
 
10. Мистислав I Велики
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Гита од Весекса
 
 
 
 
 
 
 
5. Еуфросина Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Дмитриј Завидич
 
 
 
 
 
 
 
11. Љубава Дмитријевна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Gaucher de Châtillon
 
 
 
 
 
 
 
12. Анри од Шатијона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Рене од Шатијона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Aubry de Montjay
 
 
 
 
 
 
 
13. Ерменгарда од Монжеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Боемунд Тарентски
 
 
 
 
 
 
 
14. Боемунд II од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Констанца Француска
 
 
 
 
 
 
 
7. Констанца Антиохијска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Балдуин II Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
15. Алиса Антиохијска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Морфија од Мелитене
 
 
 
 
 
 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Rodd, Rennell (1907). The Princes of Achaia and the Chronicles of Morea: A Study of Greece in the Middle Ages. 1. E. Arnold. стр. 51, 56, 61, 64, 78, 82, 85, 86, 89, 153. 
  • Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900–1204. Cambridge University Press.
  • Makk, Ferenc (1994). "III. Béla". In Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó
  • Alexandru Madgearu, The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185-1280), p. 133, Brill, 2016, ISBN 9789004325012, series: East Central and Eastern Europe in the Middle Ages 450-1450 (Book 41)