Марина Абрамовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марина Абрамовић

Марина Абрамовић (2012)
Марина Абрамовић (2012)

Информације
Датум рођења 30. новембар 1946. (1946-11-30) (68 год)
Место рођења Београд (Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ)
Дела
Поље перформанс уметност

Марина Абрамовић (Београд, 30. новембар 1946) српска је уметница перформанса са међународним угледом. Сликарство је у самим почецима заменила за боди арт, односно бол, покрет, мимику, гест, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана. Исцрпљивање тела постала је основна карактеристика њеног перформанса. Од 2002. живи и ради у Њујорку (САД).

Живот[уреди]

Марина Абрамовић је рођена непосредно после рата 30. новембра 1946. године у партизанској породици. Родитељи Воја и Даница Абрамовић били су активни учесници НОБ, веровали су у револуцију и комунистичку будућност СФРЈ. Обоје су имали успешну војничку каријеру. Даница Абрамовић је средином шездесетих година била и директор Музеја револуције у Београду. Њен деда је био патријарх српски Варнава, патријарх од 1930. до 1937. године и сахрањен у Цркви Св. Саве у Београду на Врачару.

Марина Абрамовић од 1965. године студирала је на Академији ликовних уметности у Београду. Комплетирала је своје постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Загребу, а затим је предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду. Од 1968. године објављивала је текстове и цртеже а од 1973. године организовала је своје акције перформанса.

Од 1997. до 2004. године била је предавач на Факултету ликовних уметности у Брауншвајгу за уметност перформанса. У Њујорку основала је Независну перформанс групу, један форум за актуелну перформанс уметност где жели да ради са изабраним младим уметницима и уметницама.

Марина живи од 1975. године у Амстердаму, где је 1987. године купила кућу, али је више времена провела путујући по свету и на изложбама. У јесен 2005. године преселила се из Амстердама у Њујорк. Године 2005. удала се за италијанског скулптора Паола Каневарија.

Дело[уреди]

Перформанс Марине Абрамовић у музеју Гугенхајм у новембру 2005.

Боди-арт у које је Марина почела да испитује границе психо-физичке издржљивости, везују се за фестивал у Единбургу 1973. године. Перформанс са двадесет ножева био је први у низу десет акција названих „Ритмови“ и Марина је тада себи први пут нанела лакше телесне повреде. Ножеве је користила тако што их је брзо забадала између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож. Њена идеја била је да ритам ударача тако усклади да увек унапред зна када ће нож додирнути њену кожу.

У акцији „ритам 5", изведеној на Априлским сусретима 1973. године, изложила се новим опасностима. Запалила је ватру око звезде петокраке и, након спаљивања праменова косе и ноктију, легла у њен центар. Умало се није угушила, публици требало доста времена да схвати како Марина не глуми транс, већ је заиста остала без свести.

У Галерији савремене уметности у Загребу 1974. године она је пред публиком узимала таблете за лечење акутне шизофреније, желећи да доведе своје тело у непредвидљива психо-физичка стања (грчење мишића, губљење оријентације). Након тога, слично дејство је желела да осети под дејством физичких сила.

У перформансу „Ритам 4", одржаном у галерији Дијаграм у Милану исте године, Марина је своју акцију овако описала: "У празном осветљеном простору постављен је снажан вентилатор који кроз широки отвор издувава велику количину ваздуха. Постепено се приближавајући покушавам да удахнем сав ваздух... Видео камера прати читав процес и преко два екрана у галерији публика може само да види само крупни план мога лица и промене на њему под утицајем снажних налета ваздуха. Вентилатор је ван кадра, те посматрачи не знају шта изазива те деформације и гримасе."

У последњој акцији из ове серије, Марина Абрамовић је одлучила да се суочи са смрћу. На позив Студија Мора у Напуљу, она изводи „Ритам о“ 1975. године који је могао да се оствари само уз сарадњу са публиком. Пре почетка перформанса, Марина је оставила упутство посетиоцима: "На столу се налазе предмети (жилети, ножеви, пиштољ) које можете употребити на мени, ја сам објект. Акција ће трајати 6 часова. Сву одговорност за ваше понашање преузимам на себе." Све је те вечери почело питомо. Неко ју је окренуо у круг. Неко ју је додирнуо на доста присан начин. Али трећег сата ствари су почеле да се мењају. Публика је почела да се трансформише и на крају је избила туча између оних који су је штитили и оних који су је повређивали.

У периоду између 1976. и 1988. године она ће са Улајом (Уве Лајсипен) којег је упознала и који је био рођен истог датума као и она, путовати по свету. Првих пет година становали су у аутомобилу а перформансе, који су им били једини извор прихода, радили су спонтано. Од 1980. године па све до 1983. боравили су у пустињама Аустралије, у Сахари и пустињи Гоби. Крај путовања, али и њихове љубави био је Кинески зид. За обоје било је то место апсолутне есенције, нови спиритуални свет. У перформансу „Ход по великом зиду“ 1988. они су пешице кренули са различитих крајева те грађевине и за три месеца прешли 2000 km, како би се тачно одређеног датума, према договору, састали у једној тачки зида. Тај сусрет је био растанак овог уметничког дуета. Марина Абрамовић је поново радила сама.

Најважније награде и признања[уреди]

  • „Златни лав“ на Бијеналу у Венецији 1997. године где је учествовала чак пет пута
  • „Беси“ за рад „Кућа с погледом на Океан“ 2003. године
  • Награда Удружења америчких критичара 2004. године
  • Награде града Њујорка за игру и перформанс 2003.
  • њена дела су укључена у многе светске јавне колекције.
  • Била је професор на високим школама у Берлину, Хамбургу, Брауншвајгу, гостујући професор на Академији у Паризу.
  • Тринаестојуслка награда Црне Горе 2012. године[1]
  • Изабрана је 2013. године за члана Америчке националне академије уметности.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Дневне новине Данас, 23/10 стр. 13. Марина Абрамовић, Александра Ћук Београд 2004.
  • Творац града [1]
  • Чубрило, Ј. (2010). „АБРАМОВИЋ, Марина“ (на ((sr))). Српска енциклопедија Том 1. књига 1.. Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд. стр. 31. страна. . ISBN 978-86-7946-078-3.. 

Спољашње везе[уреди]