Маринко Петровић
Маринко Петровић (Пирот, ? - Видин, 1813), познат и као Маринко Пиротски, био је титуларни пиротски војвода из времена Првог српског устанка. Поред Мите Пиротског и Ранче Пироћанца, био је један од најистакнутијих учесника Првог српског устанка из пиротског краја.
Биографија[уреди | уреди извор]
Према народној традицији, Маринко Петровић рођен је у селу Присјан поред Пирота.[1] Његов отац Петар био је трговац, те је Маринко као дечак имао могућности да научи читање и писање у Темачком манастиру. Према неким наводима, био је један од предводника Пироћанаца у борбама против Османлија још од времена Кочине крајине с краја 18. века.[2]
Извесно је да је Маринко као хајдук учествовао у буни која је избила у Пиротској нахији 1805. године, након чијег гушења и турске освете је један део Пироћанаца одлучио да пребегне у устанички део Србије. Карађорђе је 1806. одобрио Пироћанцима Мити и Маринку Петровићу да заједно са Хајдук Вељком нападају Турке у Понишављу. Након успешног напада на Белу Паланку, хајдучке чете повукле су се у околне планине. По ослобођењу Тимочке крајине од стране Карађорђевих устаника, Маринко је са још неколико пиротских старешина 1807. године прешао у Гургусовац (данашњи Књажевац) где је најпре именован за буљубашу, а потом за бимбашу добровољаца из пиротског и софијског краја.[3][2]
Мита и Маринко Петровић именовани су за титуларне војводе устаничке Србије од стране Карађорђа 1808. године. Пиротска нахија остала је изван устаничких акција и османска власт у њој била је неупитна свих година трајања Првог српског устанка. Стога су Мита и Маринко као „пиротске војводе” без своје територије били задужени за пограничне области устаничке Србије и њихову одбрану од османског надирања. У периоду од 1806. до 1810. године, Маринко је био учесник битака на Делиграду, Гургусовцу, Малајници и Бањи.[2][4]
Средином 1812. године Маринко Петровић добио је титулу кнеза. Након његовог напада на неке Турке и отимања њихове стоке, Турци су се жалили Совјету и Карађорђу па је у Гургусовац упућен изасланик са задатком да испита случај и ухвати Миту и Маринка. Истражујући случај, Карађорђев изасланик утврдио је да су Маринко и Мита невини и да је њихов напад на Турке био реакција на претходне турске преступе и пљачку српских сељака. Тако су њих двојица остали у Гургусовцу да чувају границу и сакупљају добровољце.[2]
Током 1813. као војвода помиње се и Благоје Маринковић, Маринков син, који је најпре био у Карађорђевој личној служби, да би потом био постављен за војводу соколске нахије.[5][2]
Приликом угушења Првог српског устанка и пада устаничке Србије, Маринко Петровић ухваћен је код Звездана, близу Зајечара, а затим одведен у Видин и тамо погубљен. Тело му је бачено у Дунав. Због истакнуте улоге у устаничким борбама, Маринко Петровић налазио се на списку педесеторице најважнијих представника Првог српског устанка чије је изручење Порта тражила од Аустријанаца након слома Србије 1813.[6]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ћирић В., Јован; Живковић, Новица (1994). „Легенде и предања о селима пиротског краја”. Пиротски зборник. 19-20: 130.
- ^ а б в г д Лилић, Борислава (2005). „Пирот и околина у време Првог српског устанка”. Пиротски зборник. 29-30: 4 — 52.
- ^ Манић, Миљан (2017). Пиротски времеплов : хронологија. Пирот. стр. 22, 23.
- ^ Николић, Илија (1981). Пирот и срез нишавски : 1801-1918 : грађа. Књ. 1, 1801-1883. стр. 1, 2.
- ^ Петровић, Светислав (1934). Око наше Нишаве. стр. 26.
- ^ Лилић, Борислава (1994). „Пирот у плановима српских националних организација за ослобођење од турске власти у 19. веку”. Пиротски зборник. 19-20: 10.