Марко Витрувије

С Википедије, слободне енциклопедије
Витрувије представља „Десет књига о архитектури“, графика из 1658. године
Издање на италијанском из 1521. године које је илустровао и превео с латинског италијански архитекта Цезаре Цезаријано

Марко Витрувије Полио (лат. Marcus Vitruvius Pollio, живио и радио у првом вијеку п. н. е.), био је римски писац, архитекта и инжењер и аутор славног римског архитектонског трактатаDe architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури).[1] Он је покренуо идеју да све зграде треба да имају три атрибута: firmitas, utilitas, и venustas („снага“, „корисност“ и „лепота“).[2] Ови принципи су касније широко прихваћени у римској архитектури. Његова расправа о савршеној пропорцији у архитектури и људском телу довела је до чувеног ренесансног цртежа Витрувијанског човека Леонарда да Винчија.

Врло мало је познато из његовог живота, осим онога што се може закључити из његовог писања у трактату.[3][4] Иако Витрувије нигдје не идентификује императора за којег је радио, многи сматрају да је ријеч о Августу и да је трактат писан око 27. године. Пошто Витрувије у трактату себе описује као старог човјека, неки аутори су закључили да је врло вјероватно да је био активан у вријеме Јулија Цезара. Витрувије такође каже да је радио на градњи базилике у Фаному (данашњи Фано).

Трактат „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. на Хермогену. Расправља о скоро сваком аспекту архитектуре, а подијељен је у десет поглавља: планирање града, грађевински материјали, изградња храмова и употреба грчких редова, цивилно грађевинарство (позоришта, бање), приватне грађевине, декорација пода и зидова, хидраулика и цивилне и војне машине. Трактат О архитектури је нашироко копиран и опстао је у многим десетинама рукописа током средњег века,[5] иако га је 1414. године „поново открио“ фирентински хуманиста Пођо Брачолини у библиотеци опатије Сен Гал. Леон Батиста Алберти објавио га је у својој темељној расправи о архитектури,De re aedificatoria (око 1450). Прво познато штампано издање на латинском језику дао је фра Ђовани Сулпиције у Риму 1486. Уследили су преводи на италијански, француски, енглески, немачки, шпански и неколико других језика. Иако су оригиналне илустрације изгубљене, прво илустровано издање објавио је у Венецији 1511. године фра Ђовани Ђокондо, са илустрацијама у дрворезу заснованим на описима у тексту.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Мало се зна о Витрувијевом животу. Већина закључака о њему извучена је из његовог јединог преживелог дела Десет књига архитектуре. Његово пуно име се понекад наводи као „Марко Витрувије Полио“, али и име и презиме су несигурни.[6] Марко Сесије Фавентин пише о „Vitruvius Polio aliique auctores“; ово се може читати као "Витрувије Полио, и други" или, што је мање вероватно, као "Витрувије, Полио, и други". Натпис у Верони, који именује Луција Витрувија Корда, и натпис из Тилбилиса у Северној Африци, који именује Марка Витрувија Мамура, су предложени као доказ да су Витрувије и Мамур (који је био војни praefectus fabrum под Јулијем Цезаром) из исте породице;[7] или да су чак били иста особа. Ни једна од тих асоцијација, међутим, не проистиче из De Architectura (коју је Витрувије посветио Августу), нити оно мало што се зна о Мамури.

Витрувије је био војни инжењер (praefectus fabrum), или praefect architectus armamentarius из статусне групе апаритор (огранак римске државне службе). Помиње се у садржају Плинија Старијег за Naturalis Historia (Природна историја), у наслову за технике мозаика.[8] Фронтин се позива на „Витрувија архитекту“ у свом делу De aquaeductu из касног 1. века.

Вероватно рођен као слободан римски грађанин, према сопственом нахођењу. Витрувије је служио у Римској армији под Цезаром са иначе слабо идентификованим Марком Аурелијем, Публијем Минидијем и Гнејем Корнелијем. Ови називи варирају у зависности од издања дела De architectura. Публије Минидиус је такође написан као Publius Numidicus и Publius Numidius, спекулисани као исти Publius Numisius уписан на Римском позоришту у Хераклеји.[9]

Као војни инжењер специјализовао се за израду артиљеријских ратних машина балиста и шкорпиона за опсаде. Нагађа се да је Витрувије служио са Цезаровим главним инжењером Луцијем Корнелијем Балбом.[10]

Локације на којима је он служио могу се реконструисати из, на пример, описа начина градње разних „туђих племена”. Иако описује места широм De Architectura, он не каже да је био присутан. Његова служба је вероватно укључивала северну Африку, Хиспанију, Галију (укључујући Аквитанију) и Понт.

Да би се улога Витрувија, војног инжењера ставила у контекст, овде се цитира опис „префекта логора“ или војног инжењера који је дао Флавије Вегеције Ренатус у Војним институцијама Римљана:

Префект логора, иако је био инфериорнији у односу на [префекта], имао је положај од не мале важности. Положај логора, правац копања, преглед шатора или колиба војника и пртљага подразумевали су се његовом надлежношћу. Његова надлежност је обухватала и болеснике и лекаре који су се бринули о њима; и он је регулисао трошкове у вези с тим. Био је задужен да обезбеди кочије, купатила и одговарајући алат за тестерисање и сечење дрва, копање ровова, подизање парапета, потапање бунара и довођење воде у логор. Такође је водио бригу о опремању трупа дрветом и сламом, као и овновима, онагрима, балистима и свим другим ратним машинама под његовом управом. Ово место је увек додељивано официру велике вештине, искуства и дугог стажа, који је самим тим био способан да подучава друге у оним гранама професије у којима се истакао.[11]

На различитим локацијама које је описао Витрувије,[12] дешавале су се битке и опсаде. Он је једини извор за опсаду Ларигнума 56. пне.[13] О ратиштима Галског рата спомињу се:

  • Опсада и масакр 40.000 становника у Аварикуму 52. пне. Верцингеторикс је прокоментарисао да „Римљани нису побеђивали храброшћу ни на терену, већ неком врстом уметности и вештином напада, са којима ни они [Гали] нису били упознати.“[14]
  • Прекинута опсада Герговије 52. пре Христа.
  • Обилазак и битка код Алезије 52. пне. Жене и деца из опкољеног града су исељени да би сачували храну, а затим су умирали од глади између супротстављених зидина бранилаца и опсадника.
  • Опсада Укселодунума 51. пне.

Све су то седишта великих галских опида. Од места укључених у Цезаров грађански рат, налази се опсада Масилије 49. пне,[15] битка код Дирахијума 48. пне (данашња Албанија), битка код Фарсала 48. пне (Хелада – Грчка), битка код Зела из 47. пне (данашња Турска), и битка код Тапса 46. пне у Цезаровом афричком походу.[16] Легија која одговара истом редоследу локација је Легио VI Ферата, чија би балиста била помоћна јединица.

Преводи Витрувијевог дела на српски језик[уреди | уреди извор]

Витрувијево дело Десет књига о архитектури први пут је преведено на српски 1951. Преводилац је био Матија Лопац, а издавач „Свјетлост“ из Сарајева. Исти издавач је објавио дело и 1990. године. Београдски издавач „Грађевинска књига“ објавио је, у преводу Ренате Јадрешин-Милић, три издања: 2000, 2003, и 2006, а београдски Завод за издавање уџбеника, у преводу Зоје Бојић, своје издање 2009. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Vitruvius”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  2. ^ The Oxford handbook of Greek and Roman art and architecture. Marconi, Clemente, 1966-. New York. 2015. ISBN 978-0-19-978330-4. OCLC 881386276. 
  3. ^ De Arch. Book 1, preface. section 2.
  4. ^ Yann Le Bohec, "The Imperial Roman Army", Routledge, p. 49, 2000, ISBN 0-415-22295-8.
  5. ^ Krinsky, Carol Herselle (1967). „Seventy-Eight Vitruvius Manuscripts”. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. 30: 36—70. JSTOR 750736. doi:10.2307/750736. 
  6. ^ John Oksanish, Vitruvian Man: Rome under Construction, Oxford UP (2019), p. 33
  7. ^ Pais, E. Ricerche sulla storia e sul diritto publico di Roma (Rome, 1916).
  8. ^ Moore, Richard E. M. (јануар 1968). „A Newly Observed Stratum in Roman Floor Mosaics”. American Journal of Archaeology. Archaeological Institute of America. 72 (1): 57—68. JSTOR 501823. doi:10.2307/501823. 
  9. ^ Niccolò Marcello Venuti Description of the First Discoveries of the Ancient City of Heraclea, Found Near Portici A Country Palace Belonging to the King of the Two Sicilies published by R. Baldwin, translated by Wickes Skurray, 1750. p62 [1]
  10. ^ Trumbull, David (2007). Classical Sources, Greek and Roman Esthetics Reading: The Grand Tour Reader; Vitruvius Background: Life of Marcus Vitruvius Pollio (c. 90–20 BC) (PDF). An Epitome of Book III of Vitruvius. Приступљено 2022-08-06. 
  11. ^ Flavius Vegetius Renatus (390 BC). John Clarke (tr. 1767). The Military Institutions of the Romans.
  12. ^ „Works that pre-date 1900 - Firmness, Commodity, and Delight - The University of Chicago Library”. www.lib.uchicago.edu. Приступљено 2022-04-06. 
  13. ^ Mary Corbin Sies and Christopher Silver (1996). Planning the twentieth-century American city. JHU Press, 1996, p. 42.
  14. ^ Julius Caesar, De bello Gallico 7.29 Архивирано 8 јул 2012 на сајту Archive.today
  15. ^ Vitruvius mentions Massilia several times, and the siege itself in Book X.
  16. ^ Liukkonen, Petri. „Vitruvius”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала на датум 13. 1. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Indra Kagis McEwen, Vitruvius: Writing the Body of Architecture. Cambridge, MA: MIT Press, 2004. ISBN 0-262-63306-X
  • B. Baldwin, "The Date, Identity, and Career of Vitruvius". In Latomus 49 (1990), 425–34.
  • Kai Brodersen & Christiane Brodersen: Cetius Faventinus. Das römische Eigenheim / De architectura privata, Latin and German. Wiesbaden: Marix 2015, ISBN 978-3-7374-0998-8
  • Clarke, Georgia. 2002. "Vitruvian Paradigms". Papers of the British School at Rome 70:319–346.
  • De Angelis, Francesco. 2015. "Greek and Roman Specialized Writing on Art and Architecture". In The Oxford Handbook of Greek and Roman Art and Architecture. Edited by Clemente Marconi, 41–69. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • König, Alice. 2009. "From Architect to Imperator: Vitruvius and his Addressee in the De Architectura". In Authorial Voices in Greco-Roman Technical Writing. Edited by Liba Chaia Taub and Aude Doody, 31–52. Trier, Germany: WVT Wissenschaftlicher Verlag Trier.
  • Milnor, Kristina L. 2005. "Other Men's Wives". In Gender, Domesticity and the Age of Augustus: Inventing Private Life. By Kristina Milnor, 94–139. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Nichols, Marden Fitzpatrick. 2017".Author and Audience in Vitruvius’ De Architectura". Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Rowland, Ingrid D. 2014. "Vitruvius and His Influence". In A Companion to Roman Architecture. Edited by Roger B. Ulrich and Caroline K. Quenemoen, 412–425. Malden, MA, and Oxford: Blackwell.
  • Sear, Frank B. 1990. "Vitruvius and Roman Theater Design". American Journal of Archaeology 94.2: 249–258.
  • Smith, Thomas Gordon. 2004. Vitruvius on Architecture. New York: Monacelli Press.
  • Wallace-Hadrill, Andrew. 1994. "The Articulation of the House". In Houses and Society in Pompeii and Herculaneum. By Andrew Wallace-Hadrill, 38–61. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press.
  • Wallace-Hadrill, Andrew. 2008. "Vitruvius: Building Roman Identity". In Rome's Cultural Revolution. By Andrew Wallace-Hadrill, 144–210. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]