Марко Милановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МАРКО МИЛАНОВИЋ
Milanovic Marko nhj.jpg
Марко Милановић
Датум рођења(1919-10-26)26. октобар 1919.
Место рођењаПрисоје, код Сиња
 Краљевина СХС
Датум смрти20. октобар 1944.(1944-10-20) (24 год.)
Место смртиГрабовац, код Обреновца
Србија Србија
Професијапилот
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
19411944.
Чинмајор
У току НОБ-акомандант Четврте
војвођанске ударне бригаде
Народни херој од6. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден за храброст

Марко Милановић (Присоје, код Сиња, 26. октобар 1919Грабовац, код Обреновца, 20. октобар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. октобра 1919. године у селу Присоје, код Сиња. Основну школу је завршио у родном месту, а 1933. године је отишао у Београд, где се уписао у Аеро-клуб „Београд“ и ту изучио авио-механичарски занат. Године 1940. је положио испит за пилота предвојничке обуке. Као веома добар пилот, често је слат као инструктор летења у аеро-клубове у Краљево, Смедерево, Панчево, Јагодину, Прељину и друга места.

Као младић је читао марксистичку литературу и повезао се са члановима Комунистичке партије Југославије у аеро-клубу - Пером Бајером и Перицом Новашовићем. Током 1939. и 1940. године учествовао је у многим акцијама, а посебно се истакао у штрајку аеро-наутичара. Априла 1941. се налазио у пилотској школи у Никшићу и ту се прикључио војним јединицама. Налазио се у саставу Првог одељења Друге пилотске школе у Никшићу, одакле је 15. априла организовано бекство краља Петра II и чланова Владе на Блиски исток. После капитулације Југословенске краљевске војске, која је уследила за два дана, одбио је да се преда и са пиштољем, две бомбе и 50 метака вратио се пешке у Београд.

После напада Трећег рајха на Совјетски Савез, јуна 1941. године, напустио је Београд и отишао у Смедеревску Паланку, код свог друга и колеге Бошка Тркуља, а одатле у Велику Плану, код породице Пауновић. У Други шумадијски партизански одред, ступио је 2. августа 1941. године. Истакао се у многим борбама Одреда, а септембра 1941. је постављен за командира чете. Са својом четом је учествовао у борбама за Свилајнац, Марковац, Милошевац, где је заробљен воз и њиме је изведена успешна акција на непријатеља у Великој Плани. У току лета 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

У завршним борбама током Прве непријатељске офанзиве, његова чета је била прикључена Радничком батаљону Ужичког партизанског одреда, и учествовала је у борбама на Кадињачи. После повлачења партизанских јединица у Санџак, крајем 1941. године, заједно са својом четом је уз борбе прешао најпре у Санџак, а потом у источну Босну. Марта 1942. године јединице из његовог Одред су укључене у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду, а он је у јесен 1942. постављен за команданта Трећег батаљона. Са Другом пролетерском и својим батаљоном учествовао је у многим борбама у источној Босни и Босанској крајини. За успехе, његовог батаљона у борби за Ливно, децембра 1942. године, добио је похвалу од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.

Фебруара 1943. године је постављен за команданта Пете далматинске бригаде, са којом је учествовао у борбама током Четврте непријатељске офанзиве. Током Пете непријатељске офанзиве, као рањеник се налазио у Централној партизанској болници. После оздрављења, једно време је обављао дужност заменика команданта Друге војвођанске ударне бригаде, а Септембра 1943. године је именован за команданта Четврте војвођанске ударне бригаде. Са овом бригадом учествовао је у борбама - по Срему, Мајевици, Бирчу, Озрену, Требави, Јахорини, Миљевини, Зеленгори, Сутјесци и Дурмитору. Почетком септембра 1944. године, његова бригада је прешла у Србију, где је у саставу Шеснаесте војвођанска дивизије, учествовала у ослобођењу Крупња, Зајаче, Ковиљаче, Скеле, Обреновца и борбама за Београд.

У данима пред ослобођење Београда, именован је за заменика команданта Шеснаесте војвођанска дивизије, али је на лично инсистирање, остао са својом бригадом до коначног ослобођења града. Учествова је у уништењу немачке борбене групе „Штетнер“, која се од Авале, преко Степојевца повлачила ка селу Скели у нади да ће ту успети да пређе преко Саве у Срем. Погинуо је 20. октобра 1944. године, у борбама са овом немачком групом, у близини села Грабовца, код Обреновца. Сахрањен је, сутрадан 21. октобра, уз војне почасти и велико присуство народа у Обреновцу.

Имао је чин мајора НОВЈ. Још за живота, Указом Председништва АВНОЈ-а, 25. септембра 1944. године, два пута је одликован — Орденом партизанске звезде с пушкама и Орденом за храброст. Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]