Марко Миљанов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марко Миљанов Поповић

Marko Miljanov.jpg
Марко Миљанов

Датум рођења: 25. април 1833.
Место рођења: Медун (Црна Гора)
Датум смрти: 2. фебруар 1901.
Место смрти: Херцег Нови (Аустроугарска)

Марко Миљанов Поповић Дрекаловић (Медун, 25. април 1833Херцег Нови, 2. фебруар 1901) је био народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи. У младости је био перјаник код кнеза Црне Горе Данила I Петровића. Војводске ознаке му је дао црногорски књаз Никола I Петровић, с којим се касније разишао због политичких неспоразума. Након ослобођења Подгорице (1878) Марко Миљанов био је једно вријеме градоначелник.

Тек се у 50. години описменио а своју је позну књижевну дјелатност сматрао животним задатком. Оставио је иза себе неколико дјела, попут радова Племе Кучи и Живот и обичаји Арбанаса, но његово је најважније и најпознатије дјело Примјери чојства и јунаштва

Војевање[уреди]

Марко Миљанов је рођен у Медуну од оца Србина и мајке Борике Милић из племена Кучи. Као и сви његови сународници из тог времена, Марко Миљанов је ратовао против Турака. Године 1856. је дошао у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник. Због свог јунаштва и успешних напада на Турке, и као човек од поверења, кнез Никола Петровић га је наградио положајем судије и вође племена Братоножића. Због његовог рада на присаједињењу Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у Црногорски сенат (од 1879. претворено у Државно вијеће). У рату против Турске, командовао је црногорским војницима у бици на Фундини. Након оштрог сукоба са кнезом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државно веће и одлучио да се врати у родни Медун.

Иако му је било 50 година и био је неписмен као и већина његових сународника, Миљанов се посветио писању.

Књижевни рад[уреди]

Марко Миљанов, биста на Калимегдану, Београд

Војвода Марко Миљанов је научио да пише тек у старости пошто су скоро све тадашње војводе из Црне Горе биле неписмене, као и у Србији у Милошево доба. Написао је неку врсту мемоарског казивања без иједне ријечи о њему самом, о оном што је он чинио и што је, несумњиво, предмет једног дијела српске националне историје.

Миљанов није био велики стваралачки и филозофски дух попут Његоша. Није био ни писац-стваралац у правом смислу. Народни човјек у најбољем значењу, мудра глава и разборит родољуб, сам собом примјер јунаштва и честитости, он се прихватио писања не само да — као што он каже — забиљежи оно што не треба заборавити, што би било гријех заборавити о његовом племену и о људима и јунацима из његовог краја, него и да да моралну историју и да, по своме искуству ратника, војсковође и народног предводника и човјека, поучи и подстакне на добро.

Марко Миљанов није писао „умјетиичко“ дјело већ је ишао директно у историју, у збивање, ишао непосредно у догађај и у том догађају остајао све вријеме. Он много држи до истинитости својих примјера, не измишља и не додаје, не обухвата цијела збивања, цјелину догађања, већ само вади поједине тренутке.

Он није правио књижевност, није био познавалац ниједне литерарне школе и није га збуњивала ниједна учена филозофија. Он није давао „слике из живота“, још мање реалистичке документе или романтичарски идеализозане личности. Остајући увијек на врелом трагу историје и непосредних животних збивања, давао је моралне обрасце и моралне повјести.

У историјским казивањима није ништа „заборавио“. Цијела невјероватно тешка, крвава повијест његовог племена врила је непрекидно у њему, у његовим памћењима, у његовом духовном суштаству и у његовим осјећањима. Он и неће друго него да исприча стварне, истините догађаје. Ондје гдје сам није био очевидац, често се позива поименце на људе који су то својим очима гледали или који су то причали: „Ово је Ново Мушикин прича, ка је ту био“, или: „ ... то је у историју и народне пјесме записано“. Народна пјесма му је исто што и историја. И народна пјесма, као и историја, „записује“ догађаје, људе и њихова дјела.

Поступајући строго по моралном кодексу да јунаци „треба да чине добра и да не зборе о њему“, јер је „то народње да о њему говори и располаже, а рукочинац не смије свој рад увеличават' причом нако да га брља“, он није нигдје говорио непосредно о себи, а камоли да је гдјегод покушао да своје дјело или своју личност „увелича“. Његово књижевно дјело, узето у цјелини, није ништа друго него оно што је био он сам, главом и духом и срцем својим.

Примјери чојства и јунаштва[уреди]

Марко Миљанов
Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

„Примјери чојства и јунаштва“ почињу једном причом о томе како је љутња штетна и о томе какве неприлике људима доноси напрасита и пријека нарав. Овим примјером, испричаним у свега седам редака, интонирана је цијела књига.

Кроз цијело дјело постоје теме о којима говоре ови примјери: побједа над својим осјећањима узвисује човјека; пази шта ћеш рећи, а кад си дао ријеч, она те обавезује и на зло и на добро; братска љубав; част је скупља од живота; великодушност; опште добро изнад свега; не губи свијест о дужности ни онда кад ти је најтеже; шта је право јунаштво или не заборави да је јунак само онај који никада не заборавља да је човјек; побратимство; признање непријатељу, и тако даље до краја књиге, истичући кроз највећи број примјера прије свега част. Осјећању части, подређена су и најдубља осјећања, као што је родољубље, љубав, глад. Људи и јунаци гину, то је погибија, али не и смрт. Они остају да живе, у својим дјелима, у сјећању, у пјесми, у народу, у моралној и духовној повјесници његовој. Људи пролазе, јунаци гину, али за њима остају јуначки спомени.

Као све морално јаке личности, и овдје познаници и другови Марка Миљанова одлазе, када затреба, у смрт мирно, свјесно, не само зато што поуздано вјерују у живот и у идеале који су били идеали њихови и њихових предака него ће, у то су дубоко убијеђени, то бити идеали и њихових потомака.

Примјери нису моралисање, нити какво апстрактно или теоријско развијање било каквих етичких начела, већ један строг одабир поступака и тренутака из ближе и даље народне прошлости кроз које се испољила духовна и морална снага народа у тешким околностима и насупрот њима, и насупрот народним манама и слабостима, које такође нису прећутане.

Читаво дјело подређено је једној основној тези и једној главној теми — част. У стегнутом опсегу тога појма он је дао све што је y његово вријеме и у његовој средини био људски и национални квалитет.

Стварни, високо етички хуманитет стварао је свијест да се прегалаштвом и пожртвовањем може служити и народној и људској части само кроз часност појединаца. У том степеновању вриједности, духовна и морална својства добијају прво мјесто. Јунаштво без чојства само је доказ дивље снаге. Једино духовна снага и високи морални квалитети могу истрајати у злу и остати непобијеђени и онда када све материјалне моћи изгледају неповратно скршене.

Адам Прибићевић у књизи "Мој живот" наводи податак о гимназијском животу у Сремским Карловцима: "Гимназију је обишао и Марко Миљанов и одржао нам говор".

Живот и обичаји Арбанаса[уреди]

У овој књизи Миљанов је дао синтезу свих својих прегалаца и витешких подвига у двојици српских хајдука, Раку Ђурићу и Илији Турову, односно Или-Кучу, како су га арбанашке народне пјесме назвале. Говорећи о њима, Марко је опјевао „све што је пјевања и тужнога плакања заслужно“ било, опјевао много од оног што је и сам био.

Својој жељи да послужи бољем међусобном разумијевању сусједних племена он је намијенио цијело дјело. О Арбанасима Марко Миљанов писао је најљепше, говорећи: “Нико није више од Арбанаса с малијем добрим задовољан, и малијем злим огорчен!” На 60.страни другог издања ове књиге, каже: "...ми Брђани и Црногорци..." чиме доказује да иако је био црногорски перјаник књаза Николе, изворно није Црногорац већ Брђанин. Многи Срби су били и аустријски генерали, племићи, па нису због тога били Аустријанци.

Част, јунаштво и чојство Марка Миљанова[уреди]

Споменик Марку Миљанову у Подгорици

За њега је част имала цијену и била част само онда кад се могла одупријети злу у човјеку и злу око човјека, одупријети оскудици, курјачкој глади, насиљу власти и бешчашћу силника, примамљивости титула и опачинама властољубља, плиткоумности привилегија и брзоплетости сујети.

Сиромашно сеоско чобанче постало је војвода. Нуђена му је и кнежевска титула. У једној средини гдје је коријен купусне трске понекада значио имање, гдје се за добар гуњ или за малу пушку залагала и људска глава, он је оставио војводовање, почео да учи азбуку да би могао да прича, да пјева, на свој особит начин, о части и о чојству. Тим појмом писац обухвата све, или скоро све оно што сачињава морално биће човјеково. Сва друга осјећања подређена су осјећању части. Њој је подређено и јунаштво. Човјеку који је већи дио живота провео у хајдуковању и ратовању јунаштво постаје морална категорија само када је оно чојско, кад је човјечно, кад се ни при најтежим одлукама не огрешује о част и о оно што чојство намеће и тражи од правог витештва. У свијету из кога је Марко Миљанов извадио своје примјере чојства и јунаштва, јунаштво, смјелост, прегалаштво, рескирање главе нису биле нимало усамљене појаве: одбранити се, осветити се, прочути се, па чак и прехранити се злих година, а њих је било доста, — за све то требало је имати смјелости, много смјелости и јунаштва. Јунаштво је врло често било једини начин одржавања живота.

Јунаштво је за њега јунаштво само кад има неки племенитији, виши циљ, кад је атрибут људскости и људске части. „Радије сам погинути главом, но образом“, врло је честа мисао код Марка Миљанова, што би говорило само о високом култу који је част имала и код писца и код личности које су носиоци његових Примјера.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: