Марко Никезић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
МАРКО НИКЕЗИЋ
Marko Nikezić (2).jpg
Марко Никезић
Датум рођења(1921-06-13)13. јун 1921.
Место рођењаБеоград
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти6. јануар 1991.(1991-01-06) (69 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
СупругаЕмилија Јакшић-Никезић;
Зора Богићевић-Никезић
Професијадипломата
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Савезни секретар
за иностране послове СФРЈ
Период19651968.
ПретходникКоча Поповић
НаследникМишо Павићевић в.д.
Председник ЦК СК Србије
Период19681972.
ПретходникПетар Стамболић
НаследникТихомир Влашкалић
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Марко Никезић (Београд, 13. јун 1921Београд, 6. јануар 1991), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије. У периоду од 1965. до 1968. године обављао је функцију Савезног секретара за иностране послове СФРЈ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 13. јуна 1921. године у Београду, од оца Петра Никезића (1890—1967) и мајке Францускиње, Сузан Депре (1895—1977). Никезићев отац, пореклом из Бара, известан период провео је у Русији, потом је радио за компанију „Standard Oil” у Америци. Током Другог светског рата два пута је хапшен и одвођен у Бањички логор, али је из њега оба пута пуштен. Говорио је седам страних језика и био са јаким пословним везама широм света. Заједно са Синишом Станковићем, као члан Одбора Народноослободилачког фронта Београда, дочекао је домаће и совјетске ослободиоце.[1]

Основну школу и гимназију Марко Никезић је завршио у Београду. Студирао је на Техничком факултету Београдског универзитета до 1941. године. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1940. године.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Био је борац Космајског НОП одреда, те илегалац и вођа Градског комитета СКОЈ-а у Земуну, под ратним надимком Цвикераш. Усташка полиција је предузела више хапшења и саслушања како би открили ко се крије иза тог надимка, али без успеха. Године 1943. године Недићева полиција је расписала потерницу за студентом Марком Никезићем („одговара због комунизма“), не повезујући га са његовим ратним надимком.

Латинка Перовић и Марко Никезић

Године 1945. постаје организациони секретар ОК КПЈ за Београд. Од 1950. до 1952. обављао је функцију председника Извршног одбора града Београда, а од 1951. до 1952. године секретара Градског комитета КПЈ у Београду.

У дипломатској служби је био од 1952. до 1968. године. Најпре је био на функцији амбасадора у Египту (1953—1956), Чехословачкој (1956—1958) и Сједињеним Америчким Државама (1958—1962). Помоћник Савезног секретара за иностране послове Коче Поповића, био је од 1962. до 1965. године. На функцији Савезног секретара за иностране послове СФРЈ био је од 23. априла 1965. до 25. децембра 1968. године. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Седмом и Осмом конгресу СКЈ.

Године 1968. постављен је на функцију председника Централног комитета Савеза комуниста Србије, коју је обављао до 26. октобра 1972. године, када је, заједно са Латинком Перовић, под оптужбом за „анархо-либерализам“, смењен. Тада се повлачи из политичког живота, одлази у превремену пензију и посвећује својој великој љубави — уметности.

Преминуо је у Београду, 6. јануара 1991. године. Кремиран је и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Женио се два пута. Најпре са Емилијом Јакшић, партизанком и друштвено-политичком радницом, која је погинула у саобраћајној незгоди код Обреновца, 1949. године. Његова друга супруга била је Зора Богићевић, такође учесница НОБ-а, после рата модни креатор и директор Центра за савремено одевање.[2][3] Имао је два сина, Бранка и Зорана.[4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Зашто су смењивани. "Партизанска књига — Народна књига", Београд, 1985. година

Спољашње везе[уреди | уреди извор]