Марко Тардели

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Тардели
Marco Tardelli 1975.jpg
Тардели 1975. године
Лични подаци
Рођење (1954-09-24)24. септембар 1954.(67 год.)
Каређине,  Италија
Висина 1,78 м
Позиција играч средине терена и одбрамбени играч
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1972—1974
1974—1975
1975—1985
1985—1987
1987—1988
Писа
Комо
Јувентус
Интер Милано
Санкт Гален
41
36
259
43
14
(4)
(2)
(35)
(2)
(0)
Репрезентативна каријера
1976—1986 Италија 81 (6)
Тренерска каријера
1988—1990
1990—1993
1993—1995
1995—1996
1997—2000
2000—2001
2002—2003
2004—2005
2005—2008
2008—2013
Италија до 16
Италија до 18 (асистент)
Комо
Чезена
Италија до 21
Интер Милано
Бари
Египат
Арезо
Ирска (асистент)

Марко Тардели (Каређине, 24. септембар 1954) бивши је италијански фудбалер и фудбалски тренер. На клупском нивоу играо је као везни играч за неколико италијанских клубова; каријеру је започео у Писи, а касније је играо за Kомо, Јувентус и Интер Милано, пре него што је каријеру завршио у швајцарском Санкт Галену. Имао је успешну каријеру у Јувентусу, са којим је освојио пет титула, више титула Купа Италије и четири титуле УЕФА такмичења (УЕФА Лига шампиона, Куп победника купова, УЕФА Лига Европе и УЕФА суперкуп). Тардели је након тога постао један од три играча икада који је победио у сва три главна УЕФА клупска такмичења, заједно са саиграчима репрезентације Италије и Јувентуса, Антонијом Карабинијем и Гаетано Ширеом.[1]

Тардели је постигао успех и са репрезентацијом Италије. Представљао је своју државу на три Светска првенства у фудбалу, 1978, 1982 и 1986. године, а последње су Италијани освојили. Његово славље након финала Светског првенства 1982. године, где је држао подигнуте песнице, плакао и скандирао „гол! гол!” сматра се једним од најпознатијих тренутака у историји Светског купа.[2][3] Учествовао је и на Европском првенству 1980. године у првој постави репрезентације Италије.

Сматра се једним од највећих италијанских везних играча и једним од најбољих играча своје генерације. Тардели је био енергичан, јак и вешт играч, познат по способности да допринесе офанзивно и одбрамбено.[4][5][6][7] Године 2004. Тардели је проглашен за 37. најбољег на Златном јубиларном истраживању УЕФЕ, а такође је увршћен у Италијанску Фудбалску кућу славних, 2015. године.

Као тренер, Тардели је у почетку радио са репрезентацијом Италије до 16 године, а касније је био помоћник тренера Чезара Малдинија за репрезентацију Италије до 21 године, са којом је освојио Медитеранске игре 1997. године и УЕФА Европско првенство до 21. Између 2004. и 2005. године био је тренеррепрезентације Египта, а помоћни тренер Ирске био је између 2008. и 2013. године.

Тардели је био један од 80 познатих Италијана, који је потписао петицију о Италијанском уставном референдуму 2016. године.[8]

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Тардели је професионалну каријеру започео 1972. године у клубу Писа који је играо у италијанској Серији Ц. Две године касније играо је у клубу Комо у Серији Б, а у октобру 1975. године придружио се Јувентусу у Серији А.[6][7] Током десет година боравка у клубу из Торина, остварио је велики успех, био је један од три играч акоји су икада победили сва три велика европска такмичења, заједно са Антонијом Карабинијем и Гаетано Ширеом. Са Јувентусом је освојио са којим је освојио пет титула, више титула Купа Италије и четири титуле УЕФА такмичења;УЕФА Лига шампиона, Куп победника купова, УЕФА Лига Европе и УЕФА суперкуп 1984. године.[1][6][7] Одлучућуји погодак постигао је током првог меча финала Купа УЕФА 1977. године на мечу са Фатлетик Билбаом, што је Јувентусу омогућило да освоји прву велику европску титулу у историји.[6][7]

Укупно, Тардели је одиграо 376 утакмица са Јувентусом и постигао 51 гол.[6][7] Клуб је напустио 1985. године, када је прешао у Интер Милано, где је до 1987. године играо на 43 првенствене утакмице, а постигао 2 гола. Каријеру је завршио 1988. године у швајцарском Санкт Галену, за који је одиграо 14 утакмица.[6][7]

Прву утакмицу за репрезентацију Италије одигроа је 7. априла 1976. године против селекције Португалије.[9] Играо је на Светском првенству 1978. године и на Европском првенству 1980. године које је одржано у Италији, где је репрезентације Италије освојила четврто место. На Светксом првенству 1982. године Тардели је постигао два гола, први у групној фази другог кола против Аргентине, а други у финалу против селекције Западне Немачке. Након гола у финалу, са сузама у очима потрчао је ка клупи, стиснуо песнице и викао „Гол, гол!”, а ово славље названо је „плач Тарделија” и сматра се једним од најпознатијих тренутака у историји Светског првенства у фудбалу 1982. године.[6][7][10]

Тардели је касније изјавио: „Након што сам постигао гол, цео мој живот је прошао преда мном, исти осећај који имају људи када требају да умру. Радост је била неизмерна, нешто о чему сам маштао као дете и моја прослава је била остварење тог сна. Рођен сам са тим, а дошао је тренутак да то испољим.”[10]

Године 2014. његово славље у финалу Светског првенства 1982. године, BBC је прогласио четвртим највећим тренутком Светског купа икада.[11] За репрезентацију Италије одиграо је 81 утакмицу, последњу на мечу против Норвешке у септембру 1985. године. Капитен националног тима Италије био је између 1983. и 1985. године.[9] Учествовао је и на Светском првенству 1986. године, али није играо. Пензионисао се 1988. године.[6][7]

Стил игре[уреди | уреди извор]

Током ере у којој је Италија била позната по својој одбрамбеној способности у фудбалу, Тардели је имао техничке способности, био вешт и напредовао офанизивно. Током раних осамдесетих година сматран је за једног од најбољих везних играча на свету.[4][5][12][13]

Брз, упоран и енергичан играч, са јаким шутом, сматра се једним од најбољих италијанских везиста свих времена, а познат је и по тактичкој способности, свестраности и енергичности, што му је омогућило да игра било где на средини терена. Иако је обично био распоређен на центру, током времена када су тим Јувентус водили Ђовани Трапатони и Ензо Берзот, Тардели је играо као крилни играч на боку, а некада и као дефанзивац. Током ране каријере играо је као бек, са обе стране терена и као центарфор, због својих вештина способности освајања лопте.[5][6][12][13][14][15][16][17][18]

Иако је Тарделли углавном био познат по брзини, издржљивости и одбрамбеним способностима, такође је поседовао снажан шут и био је у стању да води лопту са обе ноге, упркос томе што је природно дешњак.[7][19][4][5][7] Због доброг темпа и витке грађе, Тарделијев саиграч из Јувентуса, Лућијано Спинози дао му је надимак „Шизо”.[14][20][21] Поред фудбалских способности, истицао се вођством, а био је познато и као одлучујући играч током игре.[12][22] Часопис Тајмс је 2007. године уврстио Тарделија на 10 место листе „50 најтежих фудбалер у историји”.[23] Џонатан Вилсон је у часопису Гардијан 2013. године написао да га је Тардели као везиста разочарао.[24]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Тардели је започео каријеру тренера као главни тренер фудбалска репрезентације Италије до 165 година, 1988. године, одмах након што је престао да буде играч. Две године касније, постао је помоћни тренер Чезаре Малдинија, за репрезентацију Италије до 21 године. Године 1993. тренирао је фудбалски клуб Комо, у којем је играо средином седамдесетих година. Комо је одвео у Серију Б, али је на крају сезоне тим ипак испао из лиге.

Године 1995. преузео је Чезену, тада другу екипу у Сербији Б. Тардели је провео три сезоне као тренер Чезен, пре него што је постао главни тренер репрезентације Италије до 21 године, са којом је освојио Европско првенство до 21, а наредне године тренирао је италијански тим до 21. године, који је учествовао на Летњим олимпијским играма 2000. године у Сиднеју, где су стигли до чевртфинала.[25] Тренер клуба Интер Милано постао је у сезони 2000/2001. ипак његов мандат је био кратак; након низа срамотних пораза од 6:0 од Милана, Тардели је отпуштено у јуну 2001. године. Није имао пуно среће у тренерским пословима који су уследили, укључујући Бари, репрезентацију Египта и Арезо.

Кратко време био је у административном већу Јувентуса, током 2006. године, пре него што је поднео оставку 2007. године, наводно због разлика у хијерархији у клубу.[26] У фебруару 2008. године придружио се тренерском штабу репрезентације Републике Ирске као помоћник менаџера Ђованију Трапатонију. Његов бивши саиграч Лијам Бреди именован је за Тарделијеовог асистента. После пораза Републике Ирске од репрезентације Аустралије, 11. септембра 2013. године, Тардели је раскинуо уговор.[27][28]

Статистика[уреди | уреди извор]

Клубови[уреди | уреди извор]

[29]

Наступ Лига Куп Континентални куп Укупно
Сезона Клуб Лига Ута Гол Ута Гол Ута Гол Ута Гол
1972–73 Писа Серија Ц 8 2
1973–74 33 2
1974–75 Комо Серија Б 36 2
1975–76 Јувентус Серија А 26 2
1976–77 28 4
1977–78 26 4
1978–79 29 4
1979–80 18 4
1980–81 28 7
1981–82 22 3
1982–83 26 5
1983–84 28 0
1984–85 28 2
1985–86 Интер Милано 19 2
1986–87 24 0
1987–88 Санкт Гален Суперлига Швајцарске 14 0
Укупно Италија 379 43 - - - - 379 43
Швајцарска 14 0 - - - - 14 0
Укупно у каријери 393 43 - - - - 393 43

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Италија[9]
Година Ута Гол
1976 8 0
1977 7 0
1978 13 1
1979 4 2
1980 12 1
1981 6 0
1982 13 2
1983 4 0
1984 7 0
1985 6 0
Укупно 81 6

Тренер[уреди | уреди извор]

Тим Реп Од До Статистика
Г П Н И Поб. %
Интер Милано Италија октобар 2000. јун 2001. 40 15 13 12 037,50
Укупно 40 15 13 12 037,50

Трофеји[уреди | уреди извор]

Играч[уреди | уреди извор]

Јувентус[7][уреди | уреди извор]

Репрезентација Италије[7][уреди | уреди извор]

Индивидуални[уреди | уреди извор]

  • УЕФА гласање Златни јубилеј: #37[30]
  • ФИФА ХI: 1979.[31]
  • Најбољи тим Европског првенства: 1980.[32]
  • Италијанска фудбалска кућа славних: 2015.[33]

Тренер[уреди | уреди извор]

Италија до 21[34][уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Hugo Pietra (21. 5. 2004). „Treble chance for Vítor Baía”. UEFA.com. Приступљено 6. 7. 2016. 
  2. ^ Jon Carter (26. 5. 2010). „First XI: World Cup celebrations”. ESPN. Архивирано из оригинала на датум 3. 6. 2010. 
  3. ^ John F. Molinaro (13. 5. 2010). „World Cup memories: Tardelli's celebration, 1982”. CBC Sports. 
  4. ^ а б в „Italy's greatest midfielders”. Sky Sports. Приступљено 6. 7. 2016. 
  5. ^ а б в г Walter Veltroni (17. 10. 2015). „Veltroni intervista Tardelli: "Inter e Milan mi scartarono..." (на језику: Italian). Il Corriere dello Sport. Приступљено 4. 7. 2016. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з „Marco Tardelli” (на језику: Italian). Storie di Calcio. Приступљено 27. 3. 2015. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Stefano Bedeschi (24. 9. 2014). „Gli eroi in bianconero: Marco TARDELLI” (на језику: Italian). Tutto Juve.com. Приступљено 31. 3. 2015. 
  8. ^ „Italy's top chef threatens to emigrate if 'No' side wins referendum”. The Local. 21. 11. 2016. Приступљено 21. 11. 2016. 
  9. ^ а б в „Tardelli, Marco” (на језику: Italian). FIGC. Архивирано из оригинала на датум 11. 01. 2012. Приступљено 20. 11. 2015. 
  10. ^ а б Chris Bevan (20. 5. 2010). „The story of the 1982 World Cup”. BBC. Приступљено 6. 7. 2016. 
  11. ^ „World Cup 2014: 100 World Cup moments”. BBC.com. 5. 3. 2014. Приступљено 6. 7. 2016. 
  12. ^ а б в Mario Sconcerti (28. 3. 2016). „Riva il migliore per i lettori di CM. Sconcerti: 'Ma Rivera era al suo livello' (на језику: Italian). Calciomercato.com. Приступљено 13. 2. 2017. 
  13. ^ а б „Modric, Xavi, Pirlo and the top 20 central midfielders in history”. Goal.com. 14. 11. 2018. Приступљено 12. 12. 2018. 
  14. ^ а б Fabrizio Del Pivo (12. 10. 2000). „Un tandem col destino nerazzurro Una storia nata in serie C a Pisa, quasi trent'anni fa...” (на језику: Italian). Il Tirreno. Приступљено 12. 12. 2018. 
  15. ^ Andrea Chiavacci (6. 6. 2014). „Pisa Mondiale, l'urlo di schizzo” (на језику: Italian). Tutto Pisa. Приступљено 12. 12. 2018. 
  16. ^ ANDREA COCCHI (8. 7. 2012). „Bearzot, un genio della tattica” (на језику: Italian). Mediaset. Приступљено 9. 3. 2017. 
  17. ^ Fabio Licari; Andrea Masala; Claudio Gregori (27. 9. 2002). „«Uno Zico davanti alla difesa»” (на језику: Italian). La Gazzetta dello Sport. Приступљено 12. 12. 2018. 
  18. ^ Wayne Girard (16. 12. 2016). „Three to Watch: Juventus have quality in every department”. www.asroma.com. Приступљено 12. 12. 2018. 
  19. ^ Daniele Alfieri (30. 10. 2014). „Tardelli: "Da piccolo interista. E quando Fraizzoli..." (на језику: Italian). tuttomercatoweb.com. Приступљено 22. 4. 2015. 
  20. ^ Calzaretta, Nicola (24. 9. 2018). „Dossier stranieri: I nuovi – Marco Tardelli”. Guerin Sportivo (на језику: Italian) (October 2012). Приступљено 12. 12. 2018. 
  21. ^ Gianni Piva (14. 10. 2000). „Marco e l'Inter luci a San Siro” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 12. 12. 2018. 
  22. ^ Mario Sconcerti (11. 1. 2017). „Da Buffon a Riva, il gioco infinito della squadra ideale” (на језику: Italian). Il Corriere della Sera. Приступљено 13. 2. 2017. 
  23. ^ „Top 50 Hardest Footballers”. empireonline.com. The Times. 13. 8. 2007. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2015. Приступљено 22. 4. 2015. 
  24. ^ Wilson, Jonathan (18. 12. 2013). „The Question: what does the changing role of holding midfielders tell us?”. The Guardian. Приступљено 31. 10. 2014. 
  25. ^ 2000 UEFA European Under-21 Football Championship squads
  26. ^ „Resignation of Tardelli”. juventus.com. 15. 6. 2007. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2008. 
  27. ^ „Giovanni Trapattoni stands down as Republic of Ireland manager”. BBC Sport. 11. 9. 2013. Приступљено 11. 9. 2013. 
  28. ^ „Trapattoni axed as Republic of Ireland boss after Austria defeat all but ends World Cup hopes”. Daily Mail. 11. 9. 2013. Приступљено 12. 9. 2013. 
  29. ^ „Марко Тардели”. National Football Teams. 
  30. ^ „Zinedine Zidane voted top player by fans” (PDF). uefa.com. Приступљено 24. 7. 2014. 
  31. ^ FIFA XI´s Matches - Full Info
  32. ^ „UEFA Euro 1980 team of the tournament”. Uefa.com. UEFA. 1. 7. 2011. Приступљено 27. 3. 2015. 
  33. ^ „Hall of fame, 10 new entry: con Vialli e Mancini anche Facchetti e Ronaldo” [Hall of fame, 10 new entries: with Vialli and Mancini also Facchetti and Ronaldo] (на језику: Italian). La Gazzetta dello Sport. 27. 10. 2015. Приступљено 27. 10. 2015. 
  34. ^ „Happy Birthday to Marco Tardelli, who turns 60 today!”. vivoazzurro.it. 24. 9. 2014. Приступљено 31. 3. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]