Пређи на садржај

Марко Тулије Цицерон

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Тулије Цицерон
Биста од белог мермера
Биста Цицерона из 1. века нове ере у Капитолским музејима, Рим
Лични подаци
Датум рођења3. јануар 106. п. н. е.
Место рођењаАрпинум, Италија,
Датум смрти7. децембар 43. п. н. е. (стар 63 године)
Место смртиФормија, Италија,
Узрок смртиАтентат (по наредби Марка Антонија)
ЗанимањеДржавник, правник, научник, филозоф, беседник, писац
СупружникТеренција (79–51. п. н. е.), Публилија (46–45. п. н. е.)
ДецаТулија и Цицерон Млађи
РођациКвинт Тулије Цицерон (брат)
Филозофски рад
ЕпохаХеленистичка филозофија
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофије
Интересовања
Идеје


Марко Тулије Цицерон (лат. Marcus Tullius Cicero); 3. јануар 106. п. н. е. – 7. децембар 43. п. н. е.) био је римски државник, правник, научник, филозоф, беседник, писац и академски скептик,[2] који је настојао да подржи оптимати начела током политичких криза које су довеле до успостављања Римског царства.[3] Његова опсежна дела укључују расправе о реторици, филозофији и политици. Сматра се једним од највећих римских беседника и прозних стилиста, као и иноватором онога што је постало познато као „цицеронска реторика”.[4][5][6] Цицерон се школовао у Риму и Грчкој. Потицао је из богате општинске породице римског коњаничког сталежа и служио је као конзул 63. п. н. е.

У великој мери је утицао на антички и модерни пријем латинског језика. Значајан део његовог дела је преживео, а дивили су му се како антички, тако и савремени аутори.[7][8][9] Цицерон је прилагодио аргументе главних школа хеленистичке филозофије на латински и сковао велики део латинског филозофског вокабулара путем лексичке иновације (нпр. неологизме као што су evidentia,[10] generator, humanitas, infinitio, qualitas, quantitas),[11] од којих је скоро 150 настало превођењем грчких филозофских термина.[12]

Иако је био успешан беседник и адвокат, Цицерон је веровао да је његова политичка каријера његово најважније достигнуће. Током свог конзулата 63. п. н. е., угушио је Катилинину заверу. Међутим, због тога што је без суђења, по кратком поступку и контроверзно, погубио петорицу завереника, био је прогнан 58. године, али је следеће године опозван. Провевши већи део 50-их година незадовољан стањем римске политике, преузео је гувернаторство у Киликији 51. године и вратио се у Италију уочи Цезаров грађански рат. Подржавајући Помпеја током рата, Цицерон је помилован након Цезарове победе. После Цезаровог убиства 44. п. н. е., предводио је Сенат против Марка Антонија, нападајући га у серији говора. Уздигао је Цезаровог наследника Октавијана да окупи подршку против Антонија у наредном насилном сукобу. Али након што су се Октавијан и Антоније помирили и формирали тријумвират, Цицерон је био проскрибован и погубљен крајем 43. п. н. е. док је покушавао да побегне из Италије на сигурно. Његове одсечене руке и глава (уз помоћ Антонијевог наређења и приказане као симбол последица његових антиантонијевских акција као писца и беседника) потом су изложене на Ростри.[13]

Петрарка је, својим поновним открићем Цицеронових писама, често заслужан за покретање ренесансе у јавним пословима, хуманизму и класичној римској култури у 14. веку.[14] Према пољском историчару Тадеушу Зјелињском, „ренесанса је пре свега била оживљавање Цицерона, а тек после њега и кроз њега и остатка класичне антике.”[15] Врхунац Цицероновог ауторитета и престижа догодио се током Просветитељства у 18. веку,[16] а његов утицај на водеће мислиоце и политичке теоретичаре Просветитељства, као што су Џон Лок, Дејвид Хјум, Монтескје и Едмунд Берк, био је значајан.[17] Његова дела спадају међу најутицајнија у светској култури и данас још увек представљају један од најважнијих извора примарног материјала за писање и ревизију римске историје, посебно последњих дана Римске републике.[18]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]
Арпинум, Италија, Цицероново родно место
Млади Цицерон чита Винченца Фопе (фреска, 1464), сада у Колекција Волас

Марко Тулије Цицерон је рођен 3. јануара 106. п. н. е. у Арпинуму, брдском граду 100 km (62 mi) југоисточно од Рима.[19] Припадао је tribus Корнелија.[20] Његов отац је био богат припадник коњаничког сталежа и имао је добре везе у Риму. Међутим, због не претерано доброг здравља (имао је лоше варење и упалу очију[21]), није могао да се бави јавним животом и много је учио да би то надокнадио. Мало се зна о Цицероновој мајци Хелвији, али је Цицеронов брат Квинт у писму написао да је била штедљива домаћица.[22]

Цицеронов когномен, наслеђени надимак, потиче од латинске речи за леблебију, cicer. Плутарх објашњава да је име првобитно дато једном од Цицеронових предака који је имао расцеп на врху носа, сличан леблебији.[23] Позната породична имена Фабије, Лентула и Пизона потичу од латинских назива за пасуљ, сочиво и грашак. Плутарх пише да је Цицерон био наговаран да промени ово погрдно име када је ушао у политику, али је одбио, рекавши да ће учинити Цицерона славнијим од Скаура („набубрелих глежњева”) и Катула („штенета”).[24]

Са 15 година, 90. п. н. е., Цицерон је почео да служи под Помпејем Страбоном, а касније под Сулом у Савезничком рату између Рима и његових италијанских савезника.[25] Док је био у Риму током турбулентног плебејског трибуната Публије Сулпиције Руф 88. п. н. е., који је обележен кратким сукобом између Сулпиција и Суле, који је те године изабран за конзула, Цицерона је веома импресионирала Сулпицијева говорничка вештина, иако се није слагао са његовом политиком.[26] Наставио је студије у Риму, написавши памфлет под насловом О проналаску о реторичкој аргументацији и проучавајући филозофију са грчким академицима који су избегли из тадашњег Првог митридатског рата.[27]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Током овог периода римске историје, грчки језик и културне студије биле су високо цењене међу елитним класама. Стога се Цицерон школовао у учењима старогрчких филозофа, песника и историчара; већину свог разумевања теорије и праксе реторике стекао је од грчког песника Архијаса.[28] Цицерон је своје знање грчког користио за превођење многих теоријских концепата грчке филозофије на латински, чиме је преводио грчка филозофска дела за ширу публику. Управо га је његово широко образовање везивало за традиционалну римску елиту.[29]

Цицероново интересовање за филозофију у великој мери је обликовало његову каснију каријеру и довело до тога да пружи свеобухватан приказ грчке филозофије римској публици,[30] укључујући стварање филозофског речника на латинском.[31] Године 87. п. н. е., Филон из Ларисе, начелник Платонове академије коју је Платон основао у Атини око 300 година раније, стигао је у Рим. Цицерон, „надахнут изванредном ревношћу за филозофију”,[32] ентузијастично је седео до његових ногу и упијао Карнеадову академску скептичку филозофију.[33][34]

Према Плутарху, Цицерон је био изузетно талентован ученик, чије је учење привлачило пажњу из целог Рима,[35] пружајући му прилику да студира римско право под Квинтом Муцијем Сцеволом.[36] Цицеронови колеге студенти били су Гај Марије Млађи, Сервије Сулпиције Руф (који је постао познати правник, један од ретких које је Цицерон сматрао супериорнијим од себе у правним стварима) и Тит Помпоније. Ова двојица су постали Цицеронови доживотни пријатељи, а Помпоније (који је касније добио надимак „Атик” и чија се сестра удала за Цицероновог брата) постао је, по Цицероновим речима, „као други брат”, при чему су обојица одржавали доживотну преписку.[29]

Године 79. п. н. е., Цицерон је отишао у Грчку, Мала Азија и Родос. То је можда било како би избегао потенцијални гнев Суле, како тврди Плутарх,[37][36] иако сам Цицерон каже да је то било да би усавршио своје вештине и побољшао своју физичку спремност.[38] У Атини је студирао филозофију код Антиоха Аскалонског, „старог академика” и иницијатора Средњег платонизма.[39] У Малој Азији срео је водеће беседнике тог региона и наставио да студира са њима. Цицерон је потом отпутовао на Родос да се сретне са својим бившим учитељем, Аполонијем Молоном, који га је подучавао у Риму. Молон је помогао Цицерону да усаврши свој стил, као и да тренира своје тело и плућа за захтеве јавног говора.[40] Пронашавши средњи пут између супротстављених атичког и азијског стила, Цицерон ће на крају бити сматран другим само по Демостену међу историјским беседницима.[41]

Почетак каријере

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Политичка каријера Цицерона

Рана правна активност

[уреди | уреди извор]

Иако се Цицерон плашио да ће судови бити заувек затворени, поново су отворени након Сулиног грађанског рата и чишћења Сулиних политичких противника у проскрипцијама. Многи говорници којима се Цицерон дивио у младости сада су били мртви од старости или политичког насиља. Његово прво велико појављивање на суду било је 81. п. н. е., у доби од 26 година, када је одржао Против Квинкција, говор којим је бранио одређене комерцијалне трансакције које је Цицерон забележио и објавио.[42]

Његов познатији говор којим је бранио Секста Росција из Америје – Pro Roscio Amerino – по оптужбама за убиство родитеља 80. п. н. е. био је његово прво појављивање на кривичном суду. У овом високопрофилном случају, Цицерон је оптужио ослобођеника диктатора Суле, Хрисогона, за фалсификовање Росцијеве очеве проскрипције како би се домогао имовине Росцијеве породице. Успешан у својој одбрани, Цицерон је тактично избегао да инкриминише Сулу за било какве прекршаје и стекао је позитивну говорничку репутацију.[43]

Док Плутарх тврди да је Цицерон недуго затим напустио Рим из страха од Сулиног одговора,[36] према Кетрин Темпест, „већина научника сада одбацује ову сугестију” јер је Цицерон напустио Рим након што је Сула поднео оставку на своју диктатуру.[43] Цицерон је, са своје стране, касније тврдио да је напустио Рим, упутивши се у Азију, како би развио своју физичку форму и усавршио своју говорничку вештину.[44] Након што се оженио Теренцијом 80. п. н. е., на крају је отишао у Малу Азију са својим братом Квинтом, пријатељем Титом Атиком и другима на дуго путовање које је обухватило већи део 79. до 77. п. н. е.[45] Вративши се у Рим 77. п. н. е., Цицерон се поново посветио правној одбрани.[46]

Рана политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Године 76. п. н. е., на изборима за квесторе, Цицерон је изабран са минималном потребном старошћу – 30 година – у првим резултатима из comitia tributa, на место квестора. Екс официо, постао је и члан Сената. У квесторском извлачењу, додељена му је Сицилија за 75. п. н. е. Позиција, која је углавном била везана за финансијску администрацију у подршци држави или провинцијским гувернерима, показала се као важно место за Цицерона где је могао да стекне клијенте у провинцијама. Његово време на Сицилији видело га је како балансира своје дужности – углавном у смислу слања више жита у Рим – са својом подршком провинцијалцима, римским бизнисменима у области и локалним моћницима. Вешто балансирајући те одговорности, заслужио је њихову захвалност.[47] Такође су га ценили локални Сиракужани због поновног откривања изгубљене гробнице Архимеда, коју је лично финансирао.[48]

Обећавши да ће Сицилијанцима позајмити свој говорнички глас, позван је неколико година након свог квесторства да гони гувернера римске провинције Гаја Вереса,[49] због злоупотребе положаја и корупције.[50] Године 70. п. н. е., у доби од 36 година, Цицерон је покренуо своје прво високопрофилно гоњење против Вереса, симбола корумпираних Сулиних присталица које су се уздигле у хаосу грађанског рата.[51]

Прогон Гаја Вереса био је велики форензички успех[52] за Цицерона. Док је Верес ангажовао истакнутог правника, Квинта Хортензија, након дужег периода на Сицилији сакупљајући сведочанства и доказе и наговарајући сведоке да иступе, Цицерон се вратио у Рим и добио случај у низу драматичних судских битака. Његов јединствени стил говора одвајао га је од китњастог Хортензија. По завршетку овог случаја, Цицерон је сматран највећим говорником у Риму. Став да је Цицерон можда преузео случај из сопствених разлога је одржив. Хортензије је у овом тренутку био познат као најбољи адвокат у Риму; победити га би гарантовало велики успех и престиж који је Цицерон требао да започне своју каријеру. Цицеронова говорничка способност показана је у његовом карактерном убиству Вереса и разним другим техникама убеђивања коришћеним на пороти. Један такав пример налази се у говору Против Вереса, где он наводи „са вама на овој клупи, господо, са Марком Ацилијем Глабријем као вашим председником, не разумем шта Верес може да се нада да ће постићи”.[53] Говорништво се у старом Риму сматрало великом уметношћу и важним алатом за ширење знања и промовисање себе на изборима, делом зато што није било редовних новина или масовних медија. Цицерон није био ни патриције ни плебејски племић; његов успон на политичку функцију, упркос његовом релативно скромном пореклу, традиционално се приписује његовој бриљантности као говорника.[54]

Цицерон је одрастао у време грађанских немира и рата. Сулина победа у првом од низа грађанских ратова довела је до новог уставног оквира који је поткопао libertas (слободу), основну вредност Римске републике. Ипак, Сулине реформе ојачале су позицију коњаничког сталежа, доприносећи растућој политичкој моћи тог сталежа. Цицерон је био италијански eques и novus homo, али што је још важније, био је римски конституционалиста. Његов друштвени сталеж и лојалност Републици осигурали су да ће „имати подршку и поверење народа, као и италијанских средњих класа”. Успешно се попео на курсус хонорум, држећи сваку магистратуру у најмлађем могућем добу или близу њега: квестор 75. п. н. е. (старост 30), едил 69. п. н. е. (старост 36),[а] и претор 66. п. н. е. (старост 39), када је служио као председник суда за изнуду.[57] Затим је изабран за конзула у 42. години.[б]

Конзулат

[уреди | уреди извор]
Цицерон осуђује Катилину, фреска Чезареа Макарија, 1882–1888

Цицерон, искористивши прилику коју је пружио оптиматски страх од реформи, изабран је за конзула за годину 63. п. н. е.;[58][59] изабран је уз подршку сваке јединице центуријатске скупштине, ривалских чланова пост-сулског естаблишмента и лидера општина широм Италије након Савезничког рата.[59] Његов ко-конзул за ту годину, Гај Антоније Хибрида, играо је мању улогу.[60]

Своју конзулску годину започео је противљењем закону о земљишту који је предложио плебејски трибун, а који би именовао комесаре са полутрајним овлашћењима над аграрном реформом.[61][58] Цицерон је такође био активан у судовима, бранећи Гаја Рабирија од оптужби за учешће у незаконитом убиству плебејског трибуна Луције Апулеј Сатурнин 100. п. н. е.[62] Оптужба се догодила пред comita centuriata и претила је поновним отварањем сукоба између маријевске и суланске фракције у Риму.[62] Цицерон је бранио употребу силе као овлашћену од стране senatus consultum ultimum, што ће се показати сличним његовој сопственој употреби силе под таквим условима.[62]

Катилинина завера

[уреди | уреди извор]
Део серије о
Реторика
Историја
Концепти
Жанрови
Критика
Реторичари
Дела
Области
Сродно
Главни чланак: Катилинина завера

Најпознатије — делом због сопствене публицитета[59] — спречио је заверу коју је предводио Луције Сергије Катилина за свргавање Римске републике уз помоћ страних оружаних снага. Цицерон је обезбедио senatus consultum ultimum (препоруку Сената која настоји да легитимише употребу силе)[59] и протерао Катилину из града са четири жестока говора (Катилинарске беседе), који остају изванредни примери његовог реторичког стила.[63] Беседе су наводиле Катилинине и његових следбеника разузданости, и осудиле Катилинине сенатске симпатизере као преваранте и развратне дужнике који се држе Катилине као последње и очајне наде. Цицерон је захтевао да Катилина и његови следбеници напусте град. Након закључка Цицероновог првог говора (који је одржан у Јупитеровом храму Статора), Катилина је на брзину напустио Сенат. У својим следећим говорима, Цицерон се није директно обраћао Катилини. Он је изложио други и трећи говор пред народом, а последњи поново пред Сенатом. Овим говорима, Цицерон је желео да припреми Сенат за најгори могући случај; такође је изнео још доказа против Катилине.[64]

Катилина је побегао и оставио своје следбенике да започну револуцију изнутра док је он сам нападао град са војском „моралних и финансијских банкрота, или поштених фанатика и авантуриста”.[65] Наводно је Катилина покушао да у своју заверу укључи Алоброги, племе из Предалпске Галије, али Цицерон је, радећи са Галима, успео да заплени писма која су инкриминисала петорицу завереника и приморао их да признају пред Сенатом.[66] Сенат је потом разматрао казну за заверенике. Како је то било доминантно саветодавно тело разним законодавним скупштинама, а не судско тело, његова моћ је била ограничена; међутим, ратно стање је било на снази, а страховало се да обични кућни притвор или прогонство – стандардне опције – неће отклонити претњу држави. У почетку је Децим Јуније Силан говорио за „екстремну казну”; али током дебате многи су били поколебани Јулијем Цезаром, који је осудио преседан који би се тиме успоставио и залагао се за доживотни затвор у разним италијанским градовима. Катон Млађи је тада устао у одбрану смртне казне и Сенат се коначно сложио по том питању, и подржао смртну казну. Цицерон је наредио да се завереници одведу у Тулијанум, злогласни римски затвор, где су задављени. Сам Цицерон је бившег конзула Публије Корнелије Лентул Сура, једног од завереника, пратио до Тулијанума.[67]

Цицерон је добио почасну титулу „pater patriae” за своје напоре да сузбије заверу,[68] али је након тога живео у страху од суђења или прогонства због убијања римских грађана без суђења.[69] Док је senatus consultum ultimum дао одређену легитимност употреби силе против завереника,[в] Цицерон је такође тврдио да је Катилинина завера, због своје издаје, учинила заверенике непријатељима државе и одузела им заштите које су интринзично поседовали римски грађани.[62] Конзули су одлучно поступили. Антоније Хибрида је послат да порази Катилину у бици те године, спречавајући Краса или Помпеја да искористе ситуацију за сопствене политичке циљеве.[70]

Након гушења завере, Цицерон је био поносан на своје достигнуће.[71] Неки од његових политичких непријатеља тврдили су да, иако је овај чин донео Цицерону популарност, он је преувеличао степен свог успеха. Поново је прецењивао своју популарност неколико година касније, након што је протеран из Италије, а затим му је дозвољен повратак из изгнанства. У то време, тврдио је да ће република бити обновљена заједно са њим.[72]

Недуго по окончању свог конзулата, крајем 62. п. н. е., Цицерон је уговорио куповину велике градске куће на Палатину, коју је претходно поседовао најбогатији грађанин Рима, Марко Лициније Крас.[73] Да би финансирао куповину, Цицерон је позајмио око два милиона сестерција од Публија Корнелија Суле, кога је претходно бранио на суду.[74][73] Цицерон се хвалио да је његова кућа била "in conspectu prope totius urbis" („на видику скоро целог града”), само кратком шетњом од Римски форум.[75]

Изгнанство и повратак

[уреди | уреди извор]

Године 60. п. н. е., Јулије Цезар је позвао Цицерона да буде четврти члан његовог постојећег партнерства са Помпејем и Марком Лицинијем Красом, скупштине која ће на крају бити названа Први тријумвират. Цицерон је одбио позив јер је сумњао да ће то поткопати Републику,[76] и зато што се снажно противио свему неуставном што је ограничавало овлашћења конзула и замењивало их неизабраним функционерима.

Током Цезаровог конзулата 59. п. н. е., тријумвират је постигао многе своје циљеве у вези са аграрном реформом, опростом дугова публикана, ратификацијом Помпејевих освајања итд. С обзиром да је Цезар одлазио у своје провинције, желели су да задрже контролу над политиком. Организовали су усвајање патриција Публије Клодије Пулхера у плебејску породицу и изабрали га за једног од десет трибуна плебејца за 58. п. н. е.[77] Клодије је искористио подршку тријумвирата да прогура законе (leges Clodiae) који су га учинили популарним код народа, ојачавши његову политичку базу, а затим се окренуо против Цицерона. Клодије је донео закон којим је постало незаконито нудити „ватра и вода” (тј. склониште или храну) свакоме ко је погубио римског грађанина без суђења. Цицерон, који је четири године раније погубио чланове Катилинине завере без формалног суђења, очигледно је био циљ.[78] Штавише, многи су веровали да је Клодије деловао у сарадњи са тријумвиратом који се плашио да ће Цицерон настојати да укине многа Цезарова достигнућа док је био конзул годину дана раније. Цицерон је тврдио да га је senatus consultum ultimum ослободио казне, и покушао је да добије подршку сенатора и конзула, посебно Помпеја.[79]

Цицерон је пустио косу, обукао се у црнину и обилазио улице. Клодијеве банде су га пратиле, бацајући увреде, камење, па чак и измет. Хортензије, покушавајући да окупи подршку свом старом ривалу, био је скоро линчован. Сенат и конзули су били уплашени. Цезар, који је још увек био у логору близу Рима, извињавао се, али је рекао да ништа не може учинити када му се Цицерон дошао понижавати у проконзулском шатору. Чинило се да су сви напустили Цицерона.[79]

Након што је Клодије донео закон којим се Цицерону ускраћује ватра и вода (тј. склониште) у кругу од четири стотине миља од Рима, Цицерон је отишао у изгнанство.[78] Стигао је у Солун, 23. маја 58. п. н. е.[80][81][82] У његовом одсуству, Клодије, који је живео поред Цицерона на Палатину, договорио је да држава конфискује Цицеронову кућу, а чак је успео да купи део имовине како би проширио сопствену кућу.[75] Након рушења Цицеронове куће, Клодије је земљиште посветио и симболично подигао храм Слободе (aedes Libertatis) на празном земљишту.[83]

Цицероново изгнанство га је довело до депресије. Написао је Атику: „Твоје молбе су ме спречиле да извршим самоубиство. Али шта има за шта да се живи? Немој ме кривити што се жалим. Моје патње превазилазе све што си раније чуо.”[81] Након интервенције недавно изабраног трибуна Тита Анија Милона, који је деловао у име Помпеја који је желео Цицерона као клијента,[78] Сенат је гласао за опозив Цицерона из изгнанства. Клодије је дао једини глас против декрета. Цицерон се вратио у Италију 5. августа 57. п. н. е., искрцавши се у Бриндизи.[84] Дочекала га је одушевљена гомила, а на његово задовољство, и његова вољена ћерка Тулија.[85] У својој Oratio De Domo Sua Ad Pontifices, Цицерон је убедио Колегијум понтифекса да одлучи да је посвећење његовог земљишта неважеће, чиме му је омогућено да поврати своју имовину и обнови своју кућу на Палатину.[86][87]

Цицерон је покушао да се поново укључи у политику као независни актер,[78] али његови покушаји да нападне делове Цезаровог законодавства били су неуспешни[77] и подстакли су Цезара да поново учврсти свој политички савез са Помпејем и Красом.[88] Конференција у Луци 56. п. н. е. оставила је тројни савез у доминацији републиканске политике; то је приморало Цицерона да се одрекне својих ставова и подржи тријумвират из страха да ће бити потпуно искључен из јавног живота.[89] Након конференције, Цицерон је раскошно хвалио Цезарова достигнућа, натерао Сенат да изгласа захвалност за Цезарове победе и додели новац за исплату његових трупа.[90] Такође је одржао говор „О конзулским провинцијама” (de provinciis consularibus)[89] којим је спречен покушај Цезарових непријатеља да му одузму провинције у Галији.[91] Након тога, застрашени Цицерон се посветио својим књижевним делима. Неизвесно је да ли је био директно укључен у политику наредних неколико година.[92] Његов правни рад углавном се састојао од одбране савезника владајућих тријумвира и његових личних пријатеља и савезника; бранио је свог бившег ученика Марко Целије Руф од оптужбе за убиство 56. године.[г] Под утицајем тријумвира, бранио је и своје бивше непријатеље Публије Ватиније (августа 54. п. н. е.), Марка Емилија Скаура (између јула и септембра) и Гнеја Планција (са Против Планција) у септембру, што је ослабило његов престиж и изазвало нападе на његов интегритет: Лука Грило је предложио ове случајеве као извор двосмисленог коментара песника Катула да је Цицерон био „најбољи бранилац било кога”.[д]

Проконзулат у Киликији

[уреди | уреди извор]
Цистофор кован од стране Цицерона у Апамеји Кибот 51–50. п. н. е., док је служио као проконзул Киликије.[93]

Године 51. п. н. е. невољно је прихватио промагистратура (као проконзул) у Киликији за ту годину; било је мало других бивших конзула који су испуњавали услове због законодавног захтева који је Помпеј донео 52. п. н. е., а који је прописивао петогодишњи интервал између конзулата или преторства и провинцијске команде.[94][95] Служио је као проконзул Киликије од маја 51. п. н. е., стигавши у провинције три месеца касније, око августа.[94]

Године 53. п. н. е. Марко Лициније Крас је поражен од стране Парћана у бици код Каре. То је отворило Римски исток за парћанску инвазију, што је изазвало немире у Сирији и Киликији. Цицерон је успоставио мир својим благим системом владавине. Открио је да је велика количина јавне имовине проневерена од стране корумпираних претходних гувернера и чланова њиховог особља, и учинио је све да је поврати. Тако је знатно побољшао стање градова.[96] Задржао је грађанска права и ослободио казни људе који су вратили имовину.[97] Поред тога, био је изузетно штедљив у својим издацима за особље и приватне трошкове током свог гувернерства, и то га је учинило веома популарним међу домороцима.[96]

Осим своје активности у побољшању тешке новчане ситуације провинције, Цицерон је био кредибилно активан и у војној сфери. Рано током свог гувернерства, добио је информацију да је принц Пакор, син Орода II, краља Парћана, прешао Еуфрат и пустошио сиријску област, те да је чак опседао Касија (привременог римског команданта у Сирији) у Антиохији.[98] Цицерон је на крају кренуо са две недовољно опремљене легије и великим контингентом помоћне коњице у помоћ Касију. Пакор и његова војска су већ одустали од опсаде Антиохије и кретали су се јужно кроз Сирију, поново пустошећи област. Касије и његове легије су их пратиле, узнемиравајући их где год су ишли, на крају их амбуширајући и поразивши их код Антигонеје.[99]

Још једна велика група парћанских коњаника поражена је од Цицеронове коњице која је случајно налетела на њих док је извиђала испред главне војске. Цицерон је затим поразио неке разбојнике који су се налазили на планини Аман и његове трупе су га поздравиле као императора. Након тога је повео своју војску против независних киликијских брдских племена, опседајући њихову тврђаву Пинденисум. Било му је потребно 47 дана да освоји место, које је пало у децембру.[100] Дана 30. јула 50. п. н. е., Цицерон је напустио провинцију[101] и предао је свом брату Квинту, који га је пратио током његовог гувернерства као његов легат.[102] На путу назад у Рим зауставио се на Родосу, а затим отишао у Атину, где се срео са својим старим пријатељем Титом Помпонијем Атиком и упознао људе великог учења.[103]

Цезаров грађански рат

[уреди | уреди извор]

Цицерон је стигао у Рим 4. јануара 49. п. н. е.[101] Остао је изван померијума, како би задржао своја промагистратска овлашћења: или у очекивању тријумфа или да би задржао своју независну команду у предстојећем грађанском рату.[101] Борба између Помпеја и Јулија Цезара постала је интензивнија 50. п. н. е. Цицерон је подржавао Помпеја, видећи га као браниоца сената и републиканске традиције, али је у то време избегавао отворено отуђивање Цезара.[104] Када је Цезар извршио инвазију на Италију 49. п. н. е., Цицерон је побегао из Рима. Цезар је, тражећи подршку од угледног сенатора, покушавао да придобије Цицеронову наклоност, али је Цицерон ипак исклизнуо из Италије и отпутовао у Дирахијум где је било Помпејево особље.[105] Цицерон је путовао са Помпејевим снагама до Фарсала у Македонији 48. п. н. е.,[106] иако је брзо губио веру у способност и праведност Помпејеве стране. На крају, изазвао је непријатељство свог колеге сенатора Катона, који му је рекао да би био кориснији циљу оптимата да је остао у Риму. Након Цезарове победе у бици код Фарсала 9. августа, Цицерон је одбио да преузме команду над Помпејевим снагама и настави рат.[107] Вратио се у Рим, још увек као промагистрат са својим ликторима, 47. п. н. е., и отпустио их након што је прешао померијум и одрекао се своје команде.[107]

У писму Варону око 20. априла 46. п. н. е., Цицерон је изложио своју стратегију под Цезаровом диктатуром. Цицерон је, међутим, био изненађен када су Liberatores извршили атентат на Цезара на Мартовске иде, 44. п. н. е. Цицерон није био укључен у заверу, иако су завереници били сигурни у његову симпатију. Марко Јуније Брут је дозвао Цицероново име, тражећи од њега да обнови републику када је подигао свој крвави бодеж након атентата.[108] Писмо које је Цицерон написао фебруара 43. п. н. е. Требонију, једном од завереника, почињало је речима: „Како бих само желео да сте ме позвали на ту најславнију гозбу на Мартовским идама!”[109][110] Цицерон је постао популаран вођа током периода нестабилности након атентата. Није био укључен у заверу, иако су завереници били сигурни у његову симпатију. Није поштовао Марка Антонија, који је смишљао освету Цезаровим убицама. У замену за амнестију за атентаторе, договорио је са Сенатом да се Цезар не прогласи за тиран, што је Цезаријанима омогућило закониту подршку и задржало Цезарове реформе и политику нетакнутим.[111]

Опозиција Марку Антонију и смрт

[уреди | уреди извор]
Марко Тулије Цицерон извучен из своје носилице и убијен од стране војника под командом Марка Антонија 43. п. н. е. (илустрација из 1886. године)

Априла 43. п. н. е., „непоколебљиви републиканци” су можда обновили древну позицију princeps senatus (вође сената) за Цицерона. Ова позиција је била веома престижна све до конституционалне реформе Суле 82–80. п. н. е., које су јој одузеле већину значаја.[112]

С друге стране, Антоније је био конзул и вођа Цезаријанске фракције, и незванични извршилац Цезарове јавне воље. Односи између њих двојице никада нису били пријатељски и погоршали су се након што је Цицерон тврдио да Антоније самовољно тумачи Цезарове жеље и намере. Октавијан је био Цезаров усвојени син и наследник. Након што се вратио у Италију, Цицерон је почео да га супротставља Антонију. Хвалио је Октавијана, изјављујући да неће правити исте грешке као његов отац. Напао је Антонија у низу говора које је назвао Филипике,[113] названим по Демостеновим осудама Филипа II Македонског. У то време, Цицеронова популарност као јавне личности била је без премца.[114]

Фулвијина освета Франсиска Мауре и Монтанера (1888), која приказује Фулвију како прегледа одсечену Цицеронову главу

Цицерон је подржао Децим Јуније Брут Албин као гувернера Предње Галије (Gallia Cisalpina) и подстакао Сенат да Антонија прогласи непријатељем државе. Говор Луција Пизона, Цезаровог таста, одложио је поступке против Антонија. Антоније је касније проглашен непријатељем државе када је одбио да укине опсаду Мутина, која је била у рукама Децима Брута. Цицеронов план да протера Антонија је пропао. Антоније и Октавијан су се помирили и удружили са Лепидом како би формирали Други тријумвират након узастопних битака код Форум Галорума и Мутине. Савез је званично успостављен lex Titia, донесеном 27. новембра 43. п. н. е., којом је сваки тријумвир добио конзулски империјум на пет година. Тријумвират је одмах почео проскрипцију својих непријатеља, по узору на Сулине проскрипције из 82. п. н. е. Цицерон и сви његови контакти и присталице су уврштени међу непријатеље државе, иако се Октавијан два дана противио додавању Цицерона на листу.[115]

Цицеронова смрт (Француска, 15. век)

Цицерон је био један од најокрутније и најупорније прогоњених међу проскрибованима. Велики део јавности га је саосећао, а многи људи су одбили да пријаве да су га видели. Ухваћен је 7. децембра 43. п. н. е. како напушта своју вилу у Формији у носиљци која је ишла ка обали, где се надао да ће се укрцати на брод намењен за Македонију.[116] Када су његови убице – Хереније (центурион) и Попилије (трибун) – стигли, Цицеронови робови су рекли да га нису видели, али га је одао Филолог, ослобођеник његовог брата Квинта Цицерона.[116]

Цицерон, око 60 година, из мермерне бисте

Како је известио Сенека Старији, према историчару Ауфидије Бас, Цицеронове последње речи су биле:

Ego vero consisto. Accede, veterane, et, si hoc saltim potes recte facere, incide cervicem.
Не идем даље: приђи, ветеране, и ако бар то можеш правилно учинити, прережи ми врат.[117]

Поклонио се својим хватачима, нагнувши главу из носиљке у гладијаторском покрету како би им олакшао задатак. Изложивши врат и грло војницима, указивао је да се неће опирати. Према Плутарху, Хереније га је прво убио, а затим му одсекао главу. По Антонијевим упутствима, његове руке, које су писале Филипике против Антонија, такође су одсечене; оне су заједно са његовом главом закуцане на Ростру на Форуму Роману према традицији Марија и Суле, који су обојица излагали главе својих непријатеља на Форуму. Цицерон је био једина жртва проскрипција која је приказана на тај начин. Према Касију Диону,[118] у причи која се често погрешно приписује Плутарху, Антонијева супруга Фулвија је узела Цицеронову главу, извукла му језик и више пута га убола својом укосницом у коначној освети против Цицеронове моћи говора.[119]

Цицеронов син, Марко Тулије Цицерон Млађи, током своје године конзулата 30. п. н. е., донекле је осветио очеву смрт, када је Сенату објавио поморски пораз Марка Антонија у Акцију 31. п. н. е. од стране Октавијана.[120]

Извештава се да је Октавијан касније, у кругу своје породице, хвалио Цицерона као патриоту и ученог човека од значаја.[121] Међутим, Октавијаново пристајање је омогућило да Цицерон буде убијен, јер је Цицерон био осуђен од стране новог тријумвирата.[122]

Цицеронова каријера државника била је обележена недоследностима и тенденцијом да мења свој став у одговору на промене у политичкој клими. Његова неодлучност може се приписати његовој осетљивој и импресивној личности; био је склон претераној реакцији суочен са политичким и приватним променама.[123] „Камо среће да је могао да поднесе благостање са већом самоконтролом, а недаће са више храбрости!” написао је К. Асиније Полион, савремени римски државник и историчар.[124][125]

Лични живот и породица

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Лични живот Цицерона

Цицерон се оженио Теренцијом вероватно у 27. години, 79. п. н. е. Према обичајима виших класа тог времена, то је био брак из користи, али је складно трајао скоро 30 година. Теренцијина породица је била богата, вероватно плебејска племићка кућа Теренти Варонес, чиме су задовољене потребе Цицеронових политичких амбиција у економском и социјалном смислу. Имала је полусестру по имену Фабија, која је као дете постала Весталка, велика част. Теренција је била снажна жена и (цитирајући Плутарха) „више се интересовала за мужевљеву политичку каријеру него што му је дозвољавала да се интересује за кућне послове”.[126]

Педесетих година п. н. е., Цицеронова писма Теренцији постала су краћа и хладнија. Он се жалио пријатељима да га је Теренција издала, али није прецизирао у ком смислу. Можда брак није могао да издржи напетост политичких превирања у Риму, Цицероново учешће у њима, и разне друге спорове између њих двоје. Развод се догодио 51. п. н. е. или непосредно пре тога.[127] Године 46. или 45. п. н. е.,[128] Цицерон се оженио младом девојком, Публилијом, која је била његова штитеница. Сматра се да су Цицерону биле потребне њене паре, посебно након што је морао да врати мираз Теренције, која је потицала из богате породице.[129]

Иако је његов брак са Теренцијом био брак из користи, опште је познато да је Цицерон веома волео своју ћерку Тулију.[130] Када се изненада разболела у фебруару 45. п. н. е. и умрла након што се наизглед опоравила од порођаја у јануару, Цицерон је био запањен. „Изгубио сам једину ствар која ме је везивала за живот”, написао је Атику.[131] Атик му је рекао да дође у посету током првих недеља његове жалости, како би га могао утешити када му је бол био највећи. У Атиковој великој библиотеци, Цицерон је читао све што су грчки филозофи написали о превазилажењу туге, „али моја туга побеђује сву утеху.”[132] Цезар и Брут, као и Сервије Сулпиције Руф, послали су му писма саучешћа.[133][84]

Цицерон се надао да ће његов син Марко постати филозоф попут њега, али је сам Марко желео војну каријеру. Придружио се војсци Помпеја 49. п. н. е., а након Помпејевог пораза у Фарсалу 48. п. н. е., Цезар га је помиловао. Цицерон га је послао у Атину да студира као ученик перипатетичког филозофа Кратипа 48. п. н. е., али је ову одсутност из „очевог будног ока” искористио да „једе, пије и весели се”.[134] Након Цицеронове смрти, придружио се војсци Liberatoresа, али га је касније помиловао Август. Августова лоша грижа савести због пристајања да Цицерон буде стављен на проскрипцијску листу током Другог тријумвирата навела га је да знатно помогне Марку Млађем у каријери. Постао је аугур и номинован је за конзула 30. п. н. е. заједно са Августом. Као такав, био је одговоран за одузимање почасти Марка Антонија, који је био одговоран за проскрипцију и на тај начин је могао да се освети. Касније је постављен за проконзула Сирије и провинције Азије.[135]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
Копија De Officiis из детињства Хенрија VIII, са натписом његовом руком: „Ова књига је моја, принц Хенри”

Цицерон се традиционално сматра мајстором латинске прозе, а Квинтилијан је изјавио да Цицерон није „име човека, већ саме елоквенције.”[136] Енглеске речи Ciceronian (што значи „елоквентан”) и cicerone (што значи „локални водич”) потичу од његовог имена.[137][138] Заслужан је за трансформацију латинског из скромног утилитарног језика у свестран књижевни медиј способан да јасно изрази апстрактне и компликоване мисли.[139] Јулије Цезар је похвалио Цицероново достигнуће рекавши „важније је значајно проширити границе римског духа него границе Римског царства”.[140] Према Џону Вилијаму Макилу, „Цицеронова јединствена и непролазна слава је у томе што је створио језик цивилизованог света, и користио тај језик да створи стил који деветнаест векова није заменио, а у неким аспектима једва да је и изменио”.[141]

Цицерон је такође био енергичан писац са интересовањем за широк спектар тема, у складу са хеленистичким филозофским и реторичким традицијама у којима је био обучен. Квалитет и лака доступност Цицеронових текстова фаворизовали су веома широку дистрибуцију и укључивање у наставне програме, као што сугерише графит у Помпеји, који опомиње: „Свидеће вам се Цицерон, или ћете бити избичевани”.[142]

Цицерон је био веома цењен од утицајних Црквених отаца као што је Аугустин Хипонски, који је Цицеронов изгубљени Hortensius приписао свом евентуалном преласку на хришћанство,[143] и Свети Јероним, који је имао грозничаву визију у којој је био оптужен да је „следбеник Цицерона, а не Христа” пред судијом.[144]

Овај утицај се додатно повећао након Раног средњег века у Европи, где је више његових списа преживело него било ког другог латинског аутора. Средњовековни филозофи су били под утицајем Цицеронових списа о природном праву и урођеним правима.[145]

Петраркино поновно откриће Цицеронових писама дало је подстицај за потрагу за старогрчким и латинским списима расутим по европским манастирима, а накнадно поновно откриће класичне антике довело је до Ренесансе. Накнадно, Цицерон је постао синоним за класични латински до те мере да је низ хуманистичких научника почело да тврди да ниједна латинска реч или фраза не би требало да се користи осим ако се не појави у Цицероновим делима, став који је Еразмо критиковао.[146]

Његова обимна преписка, већи део упућен пријатељу Атику, била је посебно утицајна, уводећи у европску културу уметност префињеног писања писама. Корнелије Непот, биограф Атика из 1. века п. н. е., приметио је да Цицеронова писма садрже толико детаља „о склоностима водећих људи, манама генерала и револуцијама у влади” да читаоцу није била потребна историја тог периода.[147]

Међу Цицероновим поштоваоцима били су Дезидерије Еразмо, Мартин Лутер и Џон Лок.[148] Након проналаска штампарске машине Јохана Гутенберга, De Officiis је била друга књига штампана у Европи, после Гутенбергове Библије. Научници примећују Цицеронов утицај на поновно рађање верске толеранције у 17. веку.[149]

Цицерон је био посебно популаран међу Филозофима 18. века, укључујући Едвард Гибон, Дени Дидро, Дејвид Хјум, Монтескје и Волтер.[150] Гибон је написао о свом првом искуству читања ауторских сабраних дела овако: „Окусио сам лепоту језика; дисао сам духом слободе; и из његових начела и примера сам упио јавни и приватни смисао човека... након завршетка великог аутора, библиотеке елоквенције и разума, формирао сам опсежнији план прегледа латинских класика...”[151]

Волтер је Цицерона назвао „највећим, као и најелегантнијим од римских филозофа” и чак је поставио драму засновану на Цицероновој улози у Катилининој завери, под називом Рим је спасен, или Катилина, како би „младе људе који иду у позориште упознао са Цицероном”.[152] Волтер је био подстакнут да напише драму као одговор на драму свог ривала Клода Проспера Жолиоа де Кребијона Катилина, која је Цицерона приказала као кукавицу и зликовца који је лицемерно оженио своју ћерку Катилином.[153]

Монтескје је 1717. године написао свој „Дискурс о Цицерону”, у којем је аутора хвалио јер је „спасио филозофију из руку учењака и ослободио је збрке страног језика”.[154] Монтескје је даље изјавио да је Цицерон „од свих старих, онај који је имао највише личних заслуга, и коме бих највише желео да личим”.[153][155]

Цицерон републиканац инспирисао је осниваче Сједињених Држава и револуционаре Француске револуције.[156] Џон Адамс је рекао: „Како све епохе света нису произвеле већег државника и филозофа спојених од Цицерона, његов ауторитет треба да има велику тежину.”[157] Томас Џеферсон наводи Цицерона као једну од неколико главних личности које су допринеле традицији „јавног права” која је обликовала његов нацрт Декларације о независности и обликовала америчко разумевање „здравог разума” као основе за право на револуцију.[158] Камиј Демулен је о француским републиканцима 1789. године рекао да су то били „углавном млади људи који су, храњени Цицероновим читањем у школи, постали страствени ентузијасти за слободу”.[159]

У модерно доба, амерички либертаријанац Џим Пауел започиње своју историју слободе реченицом: „Марко Тулије Цицерон је изразио принципе који су постали темељ слободе у модерном свету.”[160]

Такође, ниједна друга античка личност није инспирисала толико отровну одбојност као Цицерон, посебно у новије време.[161] Његова посвећеност вредностима Републике прилагодила је мржњу према сиромашнима и упорно противљење заговорницима и механизмима народне репрезентације.[162] Фридрих Енгелс га је назвао „најпрезирнијим подлацем у историји” због подржавања републиканске „демократије” док је истовремено осуђивао аграрне и класне реформе.[163] Цицерон се суочио са критикама због преувеличавања демократских квалитета републиканског Рима, и због одбране римске олигархије против популарних реформи Цезара.[164] Мајкл Паренти признаје Цицеронове способности као говорника, али га сматра таштом, надутом и лицемерном личношћу која је, када му је одговарало, могла јавно подржавати популарне циљеве које је приватно презирао. Паренти представља Цицероново гоњење Катилинине завере као правно мањкаво, а можда и незаконито.[165]

Цицерон је такође имао утицај на модерну астрономију. Никола Коперник, тражећи древне погледе на кретање Земље, рекао је да је „прво... у Цицерону пронашао да је Хикет претпостављао да се Земља креће”.[166]

Нарочито, „Цицерон” је било име приписано величини фонта 12 у фиокама за слог. Ради лакшег сналажења, величинама слова 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 12, 14, 16 и 20 су дата различита имена.[167]

Дела

[уреди | уреди извор]
Marci Tullii Ciceronis Opera Omnia (1566)
Главни чланак: Дела Цицерона

Цицерон је проглашен праведним незнабошцем од стране Ране цркве.[168] Каснији римски и средњовековни хришћански писци слободно су цитирали његова дела De re publica (О Републици) и De Legibus (О Законима), а велики део његовог дела је поново креиран из ових преживелих фрагмената. Цицерон је такође артикулисао рану, апстрактну концептуализацију права, засновану на древном закону и обичајима. Од Цицеронових књига, шест о реторици је преживело, као и делови седам о филозофији.[169] Од његових говора, 88 је записано, али само 52 су преживела.[ђ][170]

У археологији

[уреди | уреди извор]

Цицеронова велика репутација у Италији довела је до тога да су бројне рушевине идентификоване као његове, иако ниједна није потврђена са апсолутном сигурношћу. У Формија, за две рушевине из римског доба популарно се верује да су Цицеронов маузолеј, Tomba di Cicerone, и вила где је убијен 43. п. н. е. Последња зграда је усредсређена око централне дворане са дорским стубовима и касетираним сводом, са одвојеним нимфеум, на пет ари земље близу Формије.[171] Модерна вила је изграђена на том месту након што је породица Рубино купила земљиште од Фердинанда II Две Сицилије 1868. године. Цицеронова наводна гробница је торањ висок 24 метра (79 стопа) на opus quadratum бази на древној Виа Апији изван Формије. Неки сугеришу да то у ствари није Цицеронова гробница, већ споменик изграђен на месту где је Цицерон пресретнут и убијен док је покушавао да дође до мора.[172]

У Помпеја, велика вила ископана средином 18. века, непосредно испред Капијe Херкуланеум, нашироко се веровало да је припадала Цицерону, за кога се знало да је поседовао вилу за одмор у Помпејима коју је називао својим Pompeianum. Вила је лишена својих финих фресака и мозаика, а затим поново затрпана након 1763. године – још увек није поново ископана.[173] Међутим, савремени описи зграде од стране ископавача, заједно са Цицероновим сопственим референцама на његов Pompeianum, се разликују, што чини мало вероватним да је то Цицеронова вила.[174]

У Риму, локација Цицеронове куће грубо је идентификована из ископавања слоја републиканског доба на северозападној падини Палатина.[175][176] Дуго се знало да је Цицеронова domus стајала у том подручју, према његовим сопственим описима и описима каснијих аутора, али постоји дебата о томе да ли је стајала близу подножја брда, врло близу Римског форума, или ближе врху.[175][177] Током његовог живота, то подручје је било најпожељније у Риму, густо насељено патрицијским кућама, укључујући Domus Publica Јулија Цезара и дом Цицероновог смртног непријатеља Клодија.[178]

Познати фиктивни прикази

[уреди | уреди извор]
Цицерон у својој вили у Тускулуму Џ. М. В. Тарнера, 1839

У Дантеовој песми Божанствена комедија из 1320. године, аутор среће Цицерона, између осталих филозофа, у Лимбу.[179] Бен Џонсон је драматизовао Катилинину заверу у својој драми Катилинина завера, приказујући Цицерона као лик.[180] Цицерон се такође појављује као споредни лик у драми Вилијама Шекспира Јулије Цезар.[181]

Цицерон је на филмском платну тумачен од стране британског глумца Алан Нејпијера у филму Јулије Цезар из 1953. године, заснованом на Шекспировој драми.[182] Такође су га играли и познати глумци попут Мајкл Хордерна (у Клеопатри),[183] и Андре Морела (у филму Јулије Цезар из 1970. године).[184] Недавно, Цицерона је тумачио Дејвид Бамбер у HBO серији Рим (2005–2007) и појавио се у обе сезоне.[185]

У историјском роману серије Господари Рима, Колин МакКалоу представља не баш ласкав приказ Цицеронове каријере, приказујући га како се бори са комплексом инфериорности и таштином, морално флексибилног и фатално недискретног, док је његов ривал Јулије Цезар приказан у повољнијем светлу.[186] Цицерон је приказан као херој у роману Стуб гвожђа Тејлор Калдвел (1965). Романи Роберта Хариса Империјум, Луструм (објављен под именом Конспирата у Сједињеним Државама) и Диктатор чине серију од три дела засновану на животу Цицерона. У овим романима Цицеронов лик је приказан на повољнији начин него у МакКалоуовим, с тим што његове позитивне особине изједначавају или надмашују његове слабости (док је, насупрот томе, Цезар приказан злокобније него код МакКалоуове).[187] Цицерон је главни лик који се понавља у серији мистериозних романа Roma Sub Rosa Стивена Сејлора.[188] Такође се неколико пута појављује као споредни лик у серији Џона Медокса Робертса SPQR.[189]

Самјуел Барнет тумачи Цицерона у пилот-епизоди аудио драме из 2017. године, продуцираној од стране Big Finish Productions. Пуна серија је објављена следеће године.[190] Све епизоде је написао Дејвид Луелин[191] а режирао и продуцирао Скот Хендкок.[192]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Неизвесно је да ли је Цицерон изабран за plebeian едила или курулског едила. Лили Рос Тејлор, у чланку из 1939. године, тврди да је држао плебејски едилитет: Цицерон је игре описао као ludi antiquissimi („најстарије”), а плебејски едилитет је успостављен пре курулског. Она такође напомиње да у својим списима Цицерон није користио пун наслов aedilis curulis, који је био већег престижа.[55] Броутонови Magistrates of the Roman Republic наводе Цицеронов едилитет као плебејски.[56]
  2. ^ Римски магистрати ступају на дужност у различитим периодима током године; квестори у децембру претходне године, на пример; само одузимање година није довољно кредибилно за тачно одређивање.
  3. ^ Видеман описује senatus consultum ultimum у касној републици као „мало више од фиговог листа оних који су могли да окупе већину у сенату... да легитимишу употребу силе”.[62]
  4. ^ Englert, Walter (2010). „Cicero”. Ур.: Gagarin, Michael. The Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195388398. Приступљено 23. 7. 2024 — преко Oxford Reference.  О Целијевом случају, види Berry, Dominic H. (2020). Cicero's Catilinarians. Oxford: Oxford University Press. стр. xx. ISBN 9780195326468. .
  5. ^ Grillo, Luca (2014). „A Double Sermocinatio and a Resolved Dilemma in Cicero's Pro Plancio”. The Classical Quarterly. 64 (1): 215. JSTOR 26546296. doi:10.1017/S0009838813000669. eISSN 1471-6844. , цитирајући Catullus 49.7.
  6. ^ Извори варирају, али изгледа да указују на то да је 52 преживело у целини, а још 6 делимично.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „IEP – Cicero: Academic Skepticism”. Архивирано из оригинала 29. 4. 2020. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  2. ^ Cicero, Academica Book II, Section 65 Архивирано 2022-09-25 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Ferguson & Balsdon 2023.
  4. ^ Rawson, E.: Cicero, a portrait (1975) p. 303
  5. ^ Haskell, Henry Joseph (1964). This was Cicero (на језику: енглески). Fawcett Publications Incorporated. стр. 300—301. 
  6. ^ „Cicero”. britannica.com (на језику: енглески). 10. 5. 2023. Архивирано из оригинала 14. 7. 2022. г. Приступљено 18. 5. 2023.  Текст „ Biography, Philosophy, Writings, Books, Death, & Facts ” игнорисан (помоћ); Текст „ Encyclopædia Britannica ” игнорисан (помоћ)
  7. ^ Harrison, Stephen (2008). A Companion to Latin Literature. John Wiley & Sons. стр. 31. ISBN 978-1-4051-3737-9. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 9. 9. 2020. „Latin literature in the period 90–40 BC presents one feature that is unique in Classical, and perhaps even in the whole of Western, literature. Although it is a period from which a substantial amount of literature in a wide variety of genres survives, more than 75 per cent of that literature was written by a single man: Marcus Tullius Cicero. Cicero wrote speeches, philosophical and rhetorical trea- tises, letters and poetry, which in terms of quantity outweigh all other extant writings of the period.” 
  8. ^ Merriam-Webster, Inc (1995). „Ciceronian period”. Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Merriam-Webster. стр. 244. ISBN 978-0-87779-042-6. Приступљено 27. 8. 2013. 
  9. ^ Cicero, Selected Works, 1971, p. 24
  10. ^ Cicero, Acad. 2.17–18 Архивирано 2022-09-25 на сајту Wayback Machine
  11. ^ Conte, G.B.: "Latin Literature: a history" (1987) p. 199
  12. ^ Cf. C.J. Dowson (2023), Philosophia Translata: The Development of Latin Philosophical Vocabulary through Translation from Greek. Brill: Leiden-Boston, pp. 314ff
  13. ^ „Severed Heads and Hands”. Photo Archive (на језику: енглески). 6. 8. 2003. Архивирано из оригинала 9. 12. 2022. г. Приступљено 9. 12. 2022. 
  14. ^ Wootton, David (1996). Modern Political Thought: Readings from Machiavelli to NietzscheНеопходна слободна регистрација. Hackett Publishing. стр. 1. ISBN 978-0-87220-341-9. Приступљено 27. 8. 2013. 
  15. ^ Zieliński, Tadeusz. Cicero Im Wandel Der Jahrhunderte. Nabu Press. 
  16. ^ Wood, Neal (1991). Cicero's Social and Political Thought. University of California Press. ISBN 978-0-520-07427-9. 
  17. ^ Nicgorski, Walter. „Cicero and the Natural Law”. Natural Law, Natural Rights, and American Constitutionalism. Архивирано из оригинала 14. 1. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  18. ^ Griffin, Miriam; Boardman, John; Griffin, Jasper; Murray, Oswyn (2001). The Oxford Illustrated History of the Roman WorldНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press. стр. 76ff. ISBN 978-0-19-285436-0. Приступљено 10. 8. 2011. 
  19. ^ Shackleton Bailey, D. R. (1999). Introduction. Letters to Atticus. Од стране Cicero. Loeb Classical Library. 1. Превод: Shackleton Bailey, D. R. Cambridge: Harvard University Press. стр. 3. „Marcus Tullius Cicero was born on 3 January 106 BC at his family home near the hill town of Arpinum (still Arpino) about seventy miles to the east of Rome.” 
  20. ^ Sylloge Inscriptionum Graecarum, 747 Архивирано 2018-03-03 на сајту Wayback Machine.
  21. ^ Petersson, Torsten (1963). Cicero a biography. New York: Biblo and Tannen. стр. 97. ISBN 0-8196-0119-5. 
  22. ^ Rawson 1975, стр. 5–6; Cicero, Ad Familiares 16.26.2 Архивирано 2008-05-11 на сајту Wayback Machine (Квинт Цицерону)
  23. ^ Tempest 2011, стр. 19, citing Plut. Cic., 1.3–5.
  24. ^ Plut. Cic., 1.3–5.
  25. ^ Tempest 2011, стр. 27.
  26. ^ Tempest 2011, стр. 27–28.
  27. ^ Tempest 2011, стр. xi, 28.
  28. ^ Everitt 2001, стр. 34.
  29. ^ а б Everitt 2001, стр. 35.
  30. ^ De Officiis, book 1, n. 1
  31. ^ Everitt 2001, стр. 253–55.
  32. ^ Rawson: "Cicero, a portrait" (1975) p. 18
  33. ^ Wynne, J.P.F. (2018). „Cicero's Skepticism”. Ур.: Machuga, Riccardo. Skepticism: From Antiquity to the Present. Bloomsbury Academic. стр. 93. 
  34. ^ Krebs, Christopher B (2009). „A Seemingly Artless Conversation: Cicero's De Legibus (1.1–5)”. Classical Philology. 104 (1): 90—106. ISSN 0009-837X. S2CID 163218114. doi:10.1086/603575. Архивирано из оригинала 20. 12. 2023. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  35. ^ Plut. Cic., 2.2.
  36. ^ а б в Plut. Cic., 3.2.
  37. ^ Haskell, H.J.: "This was Cicero" (1940) p. 83
  38. ^ Cic. Brut., 313–314.
  39. ^ Cic. Brut., 315.
  40. ^ Cic. Brut., 316.
  41. ^ Gesine Manuwald, Cicero: Philippics 3–9, vol. 2, Berlin: Walter de Gruyter, 2007, pp. 129ff
  42. ^ Tempest 2011, стр. 32. See also Cicero (1930). Pro Quinctio. Превод: Freese, J J. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 10. 4. 2023. 
  43. ^ а б Tempest 2011, стр. 37.
  44. ^ Cic. Brut., 315–316.
  45. ^ Tempest 2011, стр. 37–38.
  46. ^ Tempest 2011, стр. 39. Plut. Cic., 5.1–2 claims that Cicero was unpopular and received a warning against oratory from the oracle at Delphi; this is unlikely and contradicted by Cicero's own claims.
  47. ^ Tempest 2011, стр. 41–42.
  48. ^ „The Italian Academy”. The Curious Case of the Tomb of Archimedes. Архивирано из оригинала 2. 2. 2024. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  49. ^ Verres was governor of Sicily for three years, 73–71 BC. Broughton 1952, стр. 112, 119, 124. Prior to Verres, Sextus Peducaeus and Gaius Licinius Sacerdos had served as Sicilian propraetores (75 and 74 BC, respectively). Broughton 1952, стр. 98, 104.
  50. ^ Tempest 2011, стр. 42–45.
  51. ^ Tempest 2011, стр. 46.
  52. ^ Boardman, John (2001). The Oxford illustrated history of the Roman worldНеопходна слободна регистрација. OUP Oxford. стр. 84ff. ISBN 978-0-19-285436-0. Приступљено 10. 8. 2011. „extortionate.” 
  53. ^ Trans. Grant, Michael. Cicero: Selected Works. London: Penguin Books. 1960.
  54. ^ „III. The First Oration Against Catiline by Cicero. Rome (218 B.C.–84 A.D.). Vol. II. Bryan, William Jennings, ed. 1906. The World's Famous Orations”. www.bartleby.com. 10. 10. 2022. Архивирано из оригинала 26. 5. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  55. ^ Taylor, Lily Ross (1939). „Cicero's Aedileship”. American Journal of Philology. 60 (2): 194—202 (especially 200—201). ISSN 0002-9475. JSTOR 291199. doi:10.2307/291199. 
  56. ^ Broughton 1952, стр. 132, 136 n. 5, also citing Taylor 1939.
  57. ^ Tempest 2011, стр. 76.
  58. ^ а б John Leach, Pompey the Great, p. 106.
  59. ^ а б в г Wiedemann 1994, стр. 42.
  60. ^ Reed, Lawrence W. (29. 8. 2014). „How to Lose a Constitution—Lessons from Roman History”. fee.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 30. 1. 2023. 
  61. ^ Wiedemann 1994, стр. 43.
  62. ^ а б в г д Wiedemann 1994, стр. 44.
  63. ^ Krebs 2020.
  64. ^ Cicero, Marcus Tullius, Selected Works, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1971.
  65. ^ Abbott, Frank Frost (1901). A History and Description of Roman Political Institutions. United States: Ginn. стр. 110. 
  66. ^ Cic. Cat., 3.2.4–4.9; Sall. Cat., 40–45; Plut. Cic., 18.4.
  67. ^ Shapiro, Susan O. (2005). O Tempora! O Mores! Cicero's Catilinarian orations; a student edition with historical essays. Norman, OK: University of Oklahoma Press. стр. 193. ISBN 9780806136622. 
  68. ^ Everitt 2001, стр. 112.
  69. ^ Stockton, David (1971). Cicero: A Political Biography. Oxford University Press. стр. 174—175. 
  70. ^ Wiedemann 1994, стр. 46.
  71. ^ Gwatkin, W. E. (1942). „Catilinarian conspiracy, the aftermath of the.”. The Classical Bulletin. 18 (15). ProQuest 1296296031. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 8. 2. 2023. „This city and commonwealth has been preserved from destruction by me.”  ProQuest 1296296031
  72. ^ Clayton, Edward. „Cicero (106–43 BC)”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2013. 
  73. ^ а б Wiedemann 1994, стр. 47.
  74. ^ Platts, Hannah; DeLaine, Janet (2018). „Housing”. Ур.: Holleran, Claire; Claridge, Amanda. A companion to the city of Rome. Wiley. стр. 301. ISBN 978-1-4051-9819-6. S2CID 162821882. doi:10.1002/9781118300664. Архивирано из оригинала 26. 11. 2023. г. Приступљено 26. 11. 2023. 
  75. ^ а б Steven M. Cerutti (1997). „The Location of the Houses of Cicero and Clodius and the Porticus Catuli on the Palatine Hill”. 118 (3). American Journal of Philology. стр. 417. Архивирано из оригинала 21. 6. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  76. ^ Rawson, E.: Cicero, 1984 106
  77. ^ а б Wiedemann 1994, стр. 51.
  78. ^ а б в г Wiedemann 1994, стр. 50.
  79. ^ а б Tom Holland, Rubicon, pp. 237–239.
  80. ^ Haskell, H.J.: This was Cicero, (1964) p. 200
  81. ^ а б Haskell, H.J.: This was Cicero, (1964) p. 201
  82. ^ Plutarch. Cicero 32 Архивирано 2024-01-31 на сајту Wayback Machine
  83. ^ Everitt 2001, стр. 145.
  84. ^ а б Cicero, Samtliga brev/Collected letters (in a Swedish translation)
  85. ^ Haskell. H.J.: This was Cicero, p. 204
  86. ^ Everitt 2001, стр. 165.
  87. ^ Cicero. De Domo Sua. perseus.tufts.edu. Архивирано из оригинала 17. 11. 2020. г. Приступљено 20. 2. 2021. 
  88. ^ Wiedemann 1994, стр. 52.
  89. ^ а б Wiedemann 1994, стр. 53.
  90. ^ Everitt 2001, стр. 281–283.
  91. ^ John Leach, Pompey the Great, p. 144.
  92. ^ Grant, M: Cicero: Selected Works, p. 67
  93. ^ Stumpf 1991, стр. 54.
  94. ^ а б Wiedemann 1994, стр. 59.
  95. ^ Everitt 2001, стр. 186–88.
  96. ^ а б Алфред Џон Черч, Roman Life in the Days of Cicero, (Kindle edition), ch. XIII., loc. 1834
  97. ^ Church, loc. 1871
  98. ^ Church, loc. 1845; Gareth C. Sampson, The defeat of Rome, Crassus, Carrhae & the invasion of the East, pp. 155–158; Cicero, Letters to friends, 15.3.1.
  99. ^ Gareth C. Sampson, The defeat of Rome, Crassus, Carrhae & the invasion of the East, p. 159; Cicero, Letters to friends, 2.10.2.
  100. ^ Church, loc. 1855
  101. ^ а б в Wiedemann 1994, стр. 62.
  102. ^ Church, ibid
  103. ^ Plutarch, The Life of Cicero, 36.
  104. ^ Plutarch. „Life of Caesar”. University of Chicago. стр. 575. Архивирано из оригинала 13. 2. 2018. г. Приступљено 19. 2. 2021. „It was Cicero who proposed the first honours for [Caesar] in the senate, and their magnitude was, after all, not too great for a man; but others added excessive honours and vied with one another in proposing them, thus rendering Caesar odious and obnoxious even to the mildest citizens because of the pretension and extravagance of what was decreed for him.” 
  105. ^ Everitt 2001, стр. 215.
  106. ^ Plutarch, Cicero 38.1 Архивирано 2024-01-31 на сајту Wayback Machine
  107. ^ а б Wiedemann 1994, стр. 63.
  108. ^ Cicero, Second Philippic, xii.28 Архивирано 2023-04-10 на сајту Wayback Machine
  109. ^ Cicero, Ad Familiares 10.28 Архивирано 2023-06-03 на сајту Wayback Machine.
  110. ^ Matthew B Schwartz, Finley Hooper, Roman Letters: History from a Personal Point of View, p. 48 Архивирано 2024-06-19 на сајту Wayback Machine.
  111. ^ Cecil W. Wooten, "Cicero's Philippics and Their Demosthenic Model" University of North Carolina Press
  112. ^ Ryan, Rank and Participation, pp. 200–203.
  113. ^ „World History in Context”. ic.galegroup.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 3. 1. 2018. 
  114. ^ Appian, Civil Wars 4.19 Архивирано 2021-03-27 на сајту Wayback Machine
  115. ^ Plutarch, Parallel Lives, "Life of Cicero" 46 (ed. Clough 1859; ed. Loeb).
  116. ^ а б Haskell, H.J.: This was Cicero (1964) p. 293
  117. ^ Seneca, Suasoria 6:18 (http://www.attalus.org/translate/suasoria6.html Архивирано 2024-01-16 на сајту Wayback Machine)
  118. ^ Cassius Dio, Roman History 47.8.4 Архивирано 2021-03-27 на сајту Wayback Machine
  119. ^ Everitt 2001.[потребна страница]
  120. ^ Everitt 2001, стр. 302–304.
  121. ^ Plut. Cic., 49.5.
  122. ^ Baños, José (26. 2. 2019). „The brutal beheading of Cicero, last defender of the Roman Republic”. National Geographic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 3. 2021. г. Приступљено 15. 3. 2021. 
  123. ^ Rawson 1975, стр. 203–205.
  124. ^ Haskell, H.J. This was Cicero (1964) p. 296
  125. ^ Castren and Pietilä-Castren: "Antiikin käsikirja", Handbook of antiquity (2000) p. 237
  126. ^ Rawson 1975, стр. 25.
  127. ^ Treggiari 2007, стр. 76ff.
  128. ^ Treggiari 2007, стр. 133.
  129. ^ Rawson 1975, стр. 225.
  130. ^ Haskell H.J.: This was Cicero, p. 95
  131. ^ Haskell, H.J.: "This was Cicero" (1964) p. 249
  132. ^ Cicero, Letters to Atticus, 12.14. Rawson, E.: Cicero p. 225
  133. ^ Rawson, E.: Cicero p. 226
  134. ^ Haskell, H.J (1964). This was Cicero. стр. 103—104. 
  135. ^ Paavo Castren & L. Pietilä-Castren: Antiikin käsikirja/Encyclopedia of the Ancient World
  136. ^ Quintilian, Institutio Oratoria 10.1.112
  137. ^ Harper, Douglas. „Ciceronian”. Online Etymology Dictionary. 
  138. ^ Harper, Douglas. „cicerone”. Online Etymology Dictionary. 
  139. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature, "Ciceronian period" (1995) p. 244
  140. ^ Pliny, Natural History, 7.117
  141. ^ Cicero, Seven orations, 1912
  142. ^ Hasan Niyazi, From Pompeii to Cyberspace – Transcending barriers with Twitter „Account Suspended”. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 7. 9. 2012. 
  143. ^ Augustine of Hippo, Confessions, 3:4
  144. ^ Jerome, Letter to Eustochium, XXII:30
  145. ^ Goodey, C.F. (2013). A History of Intelligence and 'Intellectual Disability': The Shaping of Psychology in Early Modern Europe (на језику: енглески). Ashgate Publishing. ISBN 978-1-4094-8235-2. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 25. 10. 2020. [потребна страница]
  146. ^ Erasmus, Ciceronianus
  147. ^ Cornelius Nepos, Atticus Архивирано 2017-11-07 на сајту Wayback Machine 16, trans. John Selby Watson.
  148. ^ Richards 2010, p. 121
  149. ^ Gibson, William (2006). „John Marshall. John Locke, Toleration and Early Enlightenment Culture: Religious Toleration and Arguments for Religious Toleration in Early Modern and Early Enlightenment Europe”. H-Albion. Архивирано из оригинала 8. 6. 2013. г. Приступљено 8. 7. 2012. 
  150. ^ Peter Gay, The Enlightenment: An Interpretation (1966), p. 105
  151. ^ Peter Gay, The Enlightenment: An Interpretation (1966), p. 56
  152. ^ Peter Gay, The Enlightenment: An Interpretation (1966), p. 106
  153. ^ а б Matthew Sharpe. Cicero, Voltaire and the philosophes in the French Enlightenment. стр. 329. 
  154. ^ Montesquieu. Discourse on Cicero. Political Theory 30  (5):. стр. 733—737. 
  155. ^ Montesquieu. Discourse on Cicero. Political Theory 30  (5):. стр. 734. 
  156. ^ De Burgh, W.G., "The legacy of the ancient world"
  157. ^ American republicanism: Roman Ideology in the United States Mortimer N. S. Sellers, NYU Press, 1994
  158. ^ Thomas Jefferson, "Letter to Henry Lee," 8 May 1825, in The Political Thought of American Statesmen, eds. Morton Frisch and Richard Stevens (Itasca, Ill.: F. E. Peacock Publishers, 1973), 12.
  159. ^ Aulard, François-Alphonse (1901). Histoire politique de la Révolution française: Origines et Développement de la Démocratie et de la République (1789–1804). Librairie Armand Colin. стр. 5. 
  160. ^ Powell, Jim (2000). The Triumph of Liberty: A 2,000 Year History Told Through the Lives of Freedom's Greatest Champions. Free Press. стр. 2–10. ISBN 978-0-684-85967-5. 
  161. ^ Bailey, D.R.S. Cicero's letters to Atticus (1978) p. 16
  162. ^ Letters to Atticus I & II
  163. ^ Noted in Michael Parenti, The Assassination of Julius Caesar: A People's History of Ancient Rome, 2003:86. ISBN 1-56584-797-0
  164. ^ Cicero. „On Duties” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 1. 2017. г. 
  165. ^ Parenti, Michael (2004). The assassination of Julius Caesar: a people's history of ancient Rome. New York: New Press. стр. 93, 107—11. ISBN 978-1-56584-797-2. 
  166. ^ Spielvogel, Jackson (2011). Western Civilization since 1300. Cengage Learning. стр. 492. ISBN 978-1-111-34219-7. 
  167. ^ Tomiša, Mario. „The Impact of the Historical Development of Typography on Modern Classification of Typefaces”. Tehnicki Vjesnik- Strojarski Fakultet. Varaždin, Croatia: 906. ISSN 1330-3651. 
  168. ^ Everitt 2001, стр. 259.
  169. ^ A. Herrick, James (2015). The History and Theory of Rhetoric: An Introduction. Routledge. стр. 94. ISBN 978-1-317-34784-2. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 29. 6. 2021. 
  170. ^ Dueck, Daniela (2020). Illiterate Geography in Classical Athens and Rome. Routledge. стр. 58. ISBN 978-1-000-22502-0. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 29. 6. 2021. 
  171. ^ L. Richardson Jr. (1976). „The Princeton Encyclopedia of Classical Sites”. Princeton University Press. Архивирано из оригинала 27. 5. 2020. г. Приступљено 20. 2. 2021. 
  172. ^ Redazione ANSA (25. 7. 2015). „Mayor launches appeal to save Cicero's villa from ruin”. ANSA English. Архивирано из оригинала 19. 6. 2018. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  173. ^ „Villa Cicero”. pompeiiinpictures.com. Архивирано из оригинала 23. 6. 2018. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  174. ^ Mary Beard (2010). The Fires of Vesuvius: Pompeii Lost and Found. Harvard University Press. стр. 45. 
  175. ^ а б Bolchazy-Carducci (2004). Rome Alive: A Source Guide to the Ancient City. стр. Vol. 1.5. 
  176. ^ „Palatine Hill”. archive1.village.virginia.edu. Архивирано из оригинала 14. 8. 2016. г. Приступљено 20. 6. 2018. 
  177. ^ Filippo Coarelli (2014). Rome and Environs: An Archaeological Guide. стр. 93. 
  178. ^ Samuel Ball Platner & Thomas Ashby (1929). „Palatinus Mons, Topographical Dictionary of Ancient Rome”. Oxford University Press. 
  179. ^ Inf. IV, 141
  180. ^ Mansky, Joseph (март 2019). „'Look No More': Jonson's Catiline and the Politics of Enargeia”Неопходна новчана претплата. PMLA (на језику: енглески). 134 (2): 332—350. ISSN 0030-8129. S2CID 181501254. doi:10.1632/pmla.2019.134.2.332. hdl:11244/325627 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 1. 4. 2022. г. Приступљено 21. 2. 2021. 
  181. ^ „William Shakespeare – Julius Caesar”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 5. 2015. г. Приступљено 21. 2. 2021. 
  182. ^ Julius Caesar на веб-сајту TCM Movie Database (језик: енглески)
  183. ^ Cleopatra на веб-сајту TCM Movie Database (језик: енглески)
  184. ^ Julius Caesar на веб-сајту TCM Movie Database (језик: енглески)
  185. ^ „Rome – Cast and Crew”. HBO (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 12. 2018. г. Приступљено 5. 12. 2018. 
  186. ^ Faria, Miguel A. (14. 8. 2013). „Caesar's Women – McCullough's Idolatry and Politics in Ancient Rome”. Hacienda Publishing. Архивирано из оригинала 6. 12. 2018. г. Приступљено 5. 12. 2018. 
  187. ^ Higgins, Charlotte (29. 6. 2018). „Robert Harris: 'I'm not sure you can be the world's superpower and remain a democracy'”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 5. 12. 2018. 
  188. ^ „Roma Sub Rosa Mystery Series”. www.stevensaylor.com. Архивирано из оригинала 8. 12. 2018. г. Приступљено 5. 12. 2018. 
  189. ^ Steel, C.E.W. (2013). The Cambridge Companion to Cicero (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 356. ISBN 978-0-521-50993-0. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 5. 12. 2018. 
  190. ^ „1. Cicero Series 01 – Big Finish Originals – Big Finish”. www.bigfinish.com. Архивирано из оригинала 7. 2. 2019. г. Приступљено 6. 2. 2019. 
  191. ^ „David Llewellyn – Contributions – Big Finish”. www.bigfinish.com. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  192. ^ „Scott Handcock – Contributions – Big Finish”. www.bigfinish.com. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Badian, Ernst (1969). Cicero and the Commission of 146 BC. Collection Latomus. 101. стр. 54—65. 
  • Broughton, Thomas Robert Shannon (1952). The magistrates of the Roman republic. 2. New York: American Philological Association. 
  • Ferguson, John; Balsdon, J P V D (19. 6. 2023). „Marcus Tullius Cicero”. Encyclopædia Britannica (online). Архивирано из оригинала 14. 7. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  • Caldwell, Taylor (1965). A Pillar of Iron. New York: Doubleday & Company. ISBN 978-0-385-05303-7. 
  • Cowell, F R (1948). Cicero and the Roman republic. Penguin. 
  • Everitt, Anthony (2001). Cicero: the life and times of Rome's greatest politician. New York: Random House. ISBN 978-0-375-50746-5. 
  • Gruen, Erich S (1974). The Last Generation of the Roman Republic. University of California Press. 
  • Haskell, H J (1942). This was Cicero. Alfred A. Knopf. 
  • Krebs, Christopher B. (2020). „Painting Catiline into a Corner. Form and Content in Cat. 1.1”. The Classical Quarterly. 70 (2): 672—676. doi:10.1017/S0009838820000762. Архивирано из оригинала 17. 5. 2024. г. Приступљено 17. 5. 2024. 
  • March, Duane A (1989). „Cicero and the 'Gang of Five'”. Classical World. 82 (4): 225—234. JSTOR 4350381. doi:10.2307/4350381. 
  • Narducci, Emanuele (2009). Cicerone. La parola e la politica (на језику: италијански). Laterza. ISBN 978-88-420-7605-6. 
  • Rawson, Beryl (1978). The Politics of Friendship: Pompey and Cicero. Sydney University Press. 
  • Rawson, Elizabeth (1972). „Cicero the Historian and Cicero the Antiquarian”. Journal of Roman Studies. 62: 33—45. JSTOR 298924. S2CID 161169064. doi:10.2307/298924. 
  • Rawson, Elizabeth (1975). Cicero: a portrait. London: Allen Lane. ISBN 0-7139-0864-5. OCLC 1531175. 
  • Richards, Carl J (2010). Why We're All Romans: The Roman Contribution to the Western World. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-6778-8. 
  • Scullard, H H (1963) [1959]. From the Gracchi to Nero (University paperback изд.). Methuen & Co. 
  • Seager, Robin (1972) [1958]. Introduction. Fall of the Roman Republic: Six lives by Plutarch. Од стране Plutarch. Превод: Warner, Rex. Penguin Classics. 
  • Smith, R E (1966). Cicero the Statesman. Cambridge University Press. 
  • Strachan-Davidson, James Leigh (1936). Cicero and the Fall of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press. 
  • Stumpf, Gerd R. (1991). Numismatische Studien zur Chronologie der römischen Statthalter in Kleinasien (122 v. Chr.-163 n. Chr.). Saarbrücker Druckerei und Verlag. ISBN 9783925036583. 
  • Taylor, H (1918). Cicero: A sketch of his life and works. Chicago: A.C. McClurg & Co. 
  • Tempest, Kathryn (2011). Cicero: politics and persuasion in ancient Rome. London: Continuum. ISBN 978-1-84725-246-3. 
  • Treggiari, S (2007). Terentia, Tullia and Publilia: the women of Cicero's family. London: Routledge. 
  • Uttschenko, Sergej L (1978). Cicero. Превод: Pattloch, Rosemarie. Berlin, Germany: Deutscher Verlag der Wissenschaften. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 28. 7. 2019. 
  • Wistrand, M (1979). Cicero Imperator: Studies in Cicero's Correspondence 51–47 BC. Göteborg: University of Gothenburg. 
  • Wiedemann, Thomas E J (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1-85399-193-7. OCLC 31494651. 
  • Yates, Frances A (1974). The Art of Memory. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-95001-3. 
  • Cicero (1999). Letters to Atticus. Loeb Classical Library. Превод: Shackleton Bailey, D R. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99571-0. 
  • Cicero (1939). Brutus. Loeb Classical Library. Превод: Hendrickson, G L; Hubbell, H M. 
  • Cicero (1974). In Catiliniam. Loeb Classical Library. Превод: MacDonald, C. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99358-7. 
  • Cicero (2001). Letters to friends. Loeb Classical Library. Превод: Shackleton Bailey, D R. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99588-8. 
  • Cicero (1913). De Officiis [О дужностима]. Превод: Miller, Walter. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99033-3. Архивирано из оригинала 26. 11. 2023. г. Приступљено 26. 11. 2023 — преко Perseus Digital Library. 
  • Sallust (1921) [1st century BC]. Bellum Catilinae [Катилинин рат]. Loeb Classical Library. Превод: Rolfe, John C. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 19. 2. 2021 — преко LacusCurtius. 
  • Plutarch. Parallel Lives. 
    • Life of Caesar [Цезаров живот]. Loeb Classical Library. 3. Превод: Perrin, Bernadotte. 1916 [2nd century AD]. OCLC 40115288. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 26. 11. 2023 — преко LacusCurtius. 
    • Life of Cicero [Цицеронов живот]. Loeb Classical Library. 7. Превод: Perrin, Bernadotte. 1919 [2nd century AD]. OCLC 40115288. Архивирано из оригинала 31. 1. 2024. г. Приступљено 19. 2. 2021 — преко LacusCurtius. 
    • Life of Crassus [Красов живот]. Loeb Classical Library. 3. Превод: Perrin, Bernadotte. 1916 [2nd century AD]. OCLC 40115288. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 26. 11. 2023 — преко LacusCurtius. 
    • Life of Pompey [Помпејев живот]. Loeb Classical Library. 5. Превод: Perrin, Bernadotte. 1917 [2nd century AD]. OCLC 40115288. Архивирано из оригинала 20. 4. 2008. г. Приступљено 26. 11. 2023 — преко LacusCurtius. 
    • Life of Sulla [Сулин живот]. Loeb Classical Library. 4. Превод: Perrin, Bernadotte. 1916 [2nd century AD]. OCLC 40115288. Архивирано из оригинала 19. 6. 2024. г. Приступљено 26. 11. 2023 — преко Perseus Digital Library. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Библиотечки ресурси о
Цицерон
Аутор Цицерон

Дела Цицерона

[уреди | уреди извор]

Биографије и описи Цицероновог времена

[уреди | уреди извор]

Плутархова биографија Цицерона садржана у Упоредним животописима

Политичке функције
Римски конзул
63. п. н. е.
Са: Г. Антоније Хибрида
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марко_Тулије_Цицерон&oldid=30510120”