Маркус Волф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Маркус Волф
Bundesarchiv Bild 183-1989-1208-420, Markus Wolf.jpg
Маркус Миша Волф
Пуно име Маркус Јоханес Волф
Датум рођења (1923-01-19)19. јануар 1923.
Место рођења Хехинген
 Немачка Вајмарска република
Датум смрти 9. новембар 2006.(2006-11-09) (83 год.)
Место смрти Берлин
 Немачка Немачка

Маркус Јоханес „Миша“ Волф (нем. Markus Johannes „Mischa“ Wolf, Хехинген, 19. јануар 1923Берлин, 9. новембар 2006) је био више од три деценије шеф Штази - тајне службе Министарства за државну сигурност Источне Немачке. Важио за кључну фигуру Хладног рата, а после немачког уједињења, за сиву еминенцију света шпијунаже и особу са врха листе, против којих се водила истрага.

Биографија[уреди]

Маркус је рођен 19. јануара 1923. у Вајмарској Немачкој. Прве године живота је провео у Штутгарту. Отац Фридрих (1888—1953) је био лекар и писац. Као Јеврејин и члан немачке комунистичке партије, деценију после Маркусовог рођења, доласком нациста на власт није била најпожељнија комбинација, Волфови су се осетили принуђеним да 1933. напусте Немачку. Боравили су најпре у Швајцарској и Француској, а затим од 1934. у СССР-у.

У Москви се школује у елитним школама, уписује аеронаутику, пре него што се придружује раду Коминтерне, када се сели у Башкортостанску област, у школу у којој га обучавају за шпијунски рад[1]. Потпуно русификован, тада је добио надимак Миша. Од 1943. до 1945. радио је у на радију, на каналу за Немачки народ у Москови.

У Немачку, тачније у совјетску окупациону зону се враћа 1945. године, међу првим немачким повратницима из Другог светског рата, под лажним именом Мајкл Сторм (енгл. Michael Storm) и ради за Радио Берлин, као новинар у Берлину. Између осталог, извештава са Нирнбершког процеса. Мрзео је нацизам и желео је да се тако нешто више не понови.

После тога, 1949. се поново враћа за Москву, где једно време ради као први конзул у амбасади Источне Немачке.

Шпијунски рад[уреди]

Када је створена НДР, учествовао је у оснивању одељења Министарства државне безбедности (Штази), а 1956. постао и директор спољашње обавештајне службе.

Западна Немачка, са својим економским богатством и НАТО, били су главна мета. Обавештајна служба је стално слала своје шпијуне, како би добила одговарајуће информације о њиховим плановима. Новцем и сексом подмићивани су политичари и пословни људи. Миши је полазило за руком да преобрће шпијуне из Западне Немачке и шаље их назад да шпијунирају своје шефове. Један од његових најбољих шпијуна, Рајнер Руп (нем. Rainer Wolfgang Rupp), под шифром Топаз, од 1977. до 1989. године слао је поверљива документа из седишта НАТО-а у Бриселу, за Источну Немачку. Његов шпијунски рад није разоткривен све до 1993. Други успешни шпијун из Штазија, Гинтер Гијом (нем. Günter Guillaume) успео је да узнапредује у Западној Немачкој до те мере да је постао један од помоћника Вилија Бранта. Пошто је контаобавештајна служба сазнала за његов рад, ухапсила га је 1974. године, а заједно са њим, због ове афере и сам канцелар морао је да поднесе оставку.

Непријатељи на западу Маркуса Волфа знали су само по једној фотографији из 1959. године. Због тога су га звали Човек без лица. Тек 1978. сасвим случајно, снимљен је приликом посете у Стокхолму у Шведској. Познат је по томе што је усавршио начин рада кртица и разрадио методе Ромео шпијуна, који су улазили у интимне везе са својим претпостављеним, да би дошли до поверљивих информација. Због свог оригиналног начина деловања, био је инспирација за шпијунске романе.

Међу највеће Мишине неуспехе спада пребег Вернера Стилера (нем. Werner Stiller), који је западном непријатељу предао преко 20.000 страница микроснимака документације, као и прву слику „човека без лица“. Захвљујући њему, после дугог низа година, цео свет је сазнао како изгледа „човек без лица“.

Пензионисао се 1986. и тада се посвећује писању књига.

Период после уједињења Немачке[уреди]

Након поновног уједињења Немачке 1990. године, према сопственом исказу у својим мемоарима, одбио је понуду америчких колега из ЦИА да открије агенте КГБ-а, у замену за зелену карту и удобан живот у САД[2]. Сазнавши да је издат налог за његово хапшење, из Немачке, бежи за Аустрију и Совјетски Савез, али годину дана касније се предаје немачким властима, проводи кратко време у притвору, па затим бива пуштен на слободу. Током деведесетих судило му се за велеиздају, мито, тешке нападе и отмице. 1993. осуђен је на 6 година затвора, али је 1995. ослобођен пресуде. На другом суђењу, осуђен је 1997. године на две године. Казну никада није одлежао у затвору, већ је био на условној слободи[3]

Умро је 9. новембра 2006. у 83. години живота. Сахрањен је заједно са братом Конрадом Волфом[a] на посебном делу Централног гробља у Берлину, посвећеном социјалистима (нем. Areal die Gedenkstätte der Sozialisten).

Објављени радови Маркуса Волфа[уреди]

Маркус Волф

Маркус Волф је аутор или ко-аутор више објављених књига. Овде су наведени њихови наслови у оригиналу и буквални преводи на српски језик.

  1. Тројка (нем. Die Troika (1989), ISBN 3-351-01450-3)
  2. У свом сопственом реду (нем. In eigenem Auftrag (1991), ISBN 3-7951-1216-8)
  3. Тајне руске кухиње (нем. Geheimnisse der russischen Kuche (1995), ISBN 3-88022-459-5)
  4. Шеф шпијунаже у тајном рату - Човек без лица (нем. Spionagechef im geheimen Krieg (1997), ISBN 3-612-26482-6)
  5. Уметност прерушавања (нем. Die Kunst der Verstellung (1998), ISBN 3-89602-169-9)
  6. Пријатељи не умиру (нем. Freunde sterben nicht (2002), ISBN 3-360-00983-5)
  7. Mаркус Волф. Последњи позив (нем. Markus Wolf. Letzte Gespräche (2007), ISBN 3-360-01291-7)

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Конрад Волф (19251982) немачки филмски редитељ

Спољашње везе[уреди]