Маркус Волф

С Википедије, слободне енциклопедије
МАРКУС ВОЛФ
Bundesarchiv Bild 183-1989-1208-421, Markus Wolf.jpg
Маркус Миша Волф
Пуно имеМаркус Јоханес Волф
НадимакМиша
Датум рођења(1923-01-19)19. јануар 1923.
Место рођењаХехинген
 Вајмарска република
Датум смрти9. новембар 2006.(2006-11-09) (83 год.)
Место смртиБерлин
 Немачка
НаградеHeld der Arbeit.png
GDR Marks-order bar.png 100 lenin rib.png 20 years of victory rib.png 30 years of victory rib.png 40 years of victory rib.png CombatCooperationRibbon.png
Потпис
Markus Wolf Unterschrift.svg

Маркус Јоханес „Миша“ Волф (нем. Markus Johannes „Mischa“ Wolf; Хехинген, 19. јануар 1923Берлин, 9. новембар 2006) био је немачки обавештајац. Више од три деценије шеф спољашње обавештајне службе Штазија — тајне службе Министарства за државну безбедност Источне Немачке. Важио је за кључну фигуру Хладног рата, а после немачког уједињења, за сиву еминенцију света шпијунаже и особу са врха листе, против којих се водила истрага.

Биографија[уреди | уреди извор]

Маркус је рођен 19. јануара 1923. у Хехингену, у Вајмарској Немачкој. Прве године живота је провео у Штутгарту. Отац Фридрих (1888—1953) је био лекар и писац. Његова мајка Елза Волф (рођена Драјбхолц; 1898—1973) је била учитељица. Како Јеврејин и члан немачке Комунистичке партије, деценију после Маркусовог рођења, доласком нациста на власт није била најпожељнија комбинација, Волфови су се осетили принуђеним да 1933. напусте Немачку. Боравили су најпре у Швајцарској и Француској, а затим од 1934. у Совјетском Савезу.

У Москви се школује у елитним школама; најпре у немачкој Карл Либкнехт школи, потом и у совјетској школи, а 1936. са 13 година добија и совјетске папире.[1][2] Године 1940. уписује студије аеронаутике на Московском авијационом институту, пре него што се 1942. придружује раду Коминтерне, када се сели у Башкортостанску област, у школу у којој га обучавају за шпијунски рад иза непријатељских линија.[3] Потпуно русификован, тада је добио надимак Миша. Након распуштања Коминтерне, од 1943. до 1945. радио је на радију Националног комитета „Слободна Немачка“, на каналу за немачки народ у Москви.

У Немачку, тачније у совјетску окупациону зону, се враћа 1945. године, међу првим немачким повратницима из Другог светског рата, под лажним именом Михаел Шторм (енгл. Michael Storm) и ради за Радио Берлин, као новинар у Берлину. Између осталог, извештава са Нирнбершког процеса. Мрзео је нацизам и желео је да се тако нешто више не понови.

После тога, 1949. се поново враћа за Москву, где до 1951. године ради као први конзул у амбасади Источне Немачке у СССР.

Шпијунски рад[уреди | уреди извор]

Када је створена НДР, учествовао је у оснивању одељења Министарства за државну безбедност (Штази), а 1956. постао и директор спољашње обавештајне службе (нем. Hauptverwaltung Aufklärung).

Западна Немачка, са својим економским богатством и НАТО, били су главна мета. Обавештајна служба је стално слала своје шпијуне, како би добила одговарајуће информације о њиховим плановима. Новцем и сексом подмићивани су политичари и пословни људи. Миши је полазило за руком да преобрће шпијуне из Западне Немачке и шаље их назад да шпијунирају своје шефове. Један од његових најбољих шпијуна, Рајнер Руп (нем. Rainer Wolfgang Rupp), под шифром Топаз, од 1977. до 1989. године слао је поверљива документа из седишта НАТО-а у Бриселу, за Источну Немачку. Његов шпијунски рад није разоткривен све до 1993. Други успешни шпијун из Штазија, Гинтер Гијом (нем. Günter Guillaume) успео је да узнапредује у Западној Немачкој до те мере да је постао један од помоћника Вилија Бранта. Пошто је контраобавештајна служба сазнала за његов рад, ухапсила га је 1974. године, а заједно са њим, због ове афере и сам канцелар морао је да поднесе оставку.

Непријатељи на Западу, Маркуса Волфа знали су само по једној фотографији из 1959. године. Због тога су га звали Човек без лица. Тек 1978. сасвим случајно, снимљен је приликом посете у Стокхолму, у Шведској. Познат је по томе што је усавршио начин рада кртица и разрадио методе Ромео шпијуна, који су улазили у интимне везе са својим претпостављеним, да би дошли до поверљивих информација. Због свог оригиналног начина деловања, био је инспирација за шпијунске романе.

Међу највеће Мишине неуспехе спада пребег Вернера Стилера (нем. Werner Stiller), који је западном непријатељу предао преко 20.000 страница микроснимака документације, као и прву слику „човека без лица“. Захвљујући њему, после дугог низа година, цео свет је сазнао како изгледа „човек без лица“.

У чин генерал-мајора државне безбедности произведен је 1954. године, генерал-потпуковника 1965, а генерал-пуковника 1980. године. Пензионисао се у новембру 1986. године, у чину генерал-пуковника државне безбедности, и тада се посвећује писању књига. Носилац је бројних одликовања, а истиче се Орден Карла Маркса.[2] За Хероја рада НДР проглашен је 1983. године.[4]

Период после уједињења Немачке[уреди | уреди извор]

Након поновног уједињења Немачке 1990. године, према сопственом исказу у својим мемоарима, одбио је понуду америчких колега из ЦИА да открије агенте КГБ-а, у замену за зелену карту и удобан живот у САД.[5] Сазнавши да је издат налог за његово хапшење, из Немачке, бежи за Аустрију и Совјетски Савез, али годину дана касније се предаје немачким властима, проводи кратко време у притвору, па затим бива пуштен на слободу. Током деведесетих судило му се за велеиздају, мито, тешке нападе и отмице. Године 1993. осуђен је на 6 година затвора, али је 1995. ослобођен пресуде. На другом суђењу, осуђен је 1997. године на две године. Казну никада није одлежао у затвору, већ је био на условној слободи.[6]

Умро је 9. новембра 2006. године — на годишњицу пада Берлинског зида — у 83. години живота. Сахрањен је заједно са братом Конрадом Волфом[а] на посебном делу Централног гробља у Берлину, посвећеном социјалистима (нем. Areal die Gedenkstätte der Sozialisten).

Објављени радови Маркуса Волфа[уреди | уреди извор]

Маркус Волф је аутор или ко-аутор више објављених књига. Овде су наведени њихови наслови у оригиналу и буквални преводи на српски језик.

  1. Тројка (нем. Die Troika (1989). ISBN 978-3-351-01450-6.)
  2. У свом сопственом реду (нем. In eigenem Auftrag (1991). ISBN 978-3-7951-1216-5.)
  3. Тајне руске кухиње (нем. Geheimnisse der russischen Kuche (1995). ISBN 978-3-88022-459-9.)
  4. Шеф шпијунаже у тајном рату — Човек без лица (нем. Spionagechef im geheimen Krieg (1997). ISBN 978-3-612-26482-4.)
  5. Уметност прерушавања (нем. Die Kunst der Verstellung (1998). ISBN 978-3-89602-169-4.)
  6. Пријатељи не умиру (нем. Freunde sterben nicht (2002). ISBN 978-3-360-00983-8.)
  7. Маркус Волф. Последњи позив (нем. Markus Wolf. Letzte Gespräche (2007). ISBN 978-3-360-01291-3.)

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Конрад Волф (19251982), немачки филмски редитељ

Спољашње везе[уреди | уреди извор]