Мароко

С Википедије, слободне енциклопедије

Краљевина Мароко
المملكة المغربية (арапски)
Tageldit en Murakuc (берберски)
Крилатица: Бог, домовина, краљ
(арап. لله، الوطن، الملك)
(берб. Yakuc, Amur, Agellid)
Химна: Химна Шерифа
(арап. النشيد الوطني المغربي)
(берб. Izli Amuran en Murakuc)
Положај Марока
Главни градРабат
Службени језикарапски, берберски
Владавина
 — Краљ[1]Мухамед VI
 — ПремијерСадедин Отмани
Историја
НезависностОд Француске
2. марта 1956.
Географија
Површина‍
 — укупно446.550 km2 (57)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво‍
 — 2014.[2]33.273.400 (39)
 — густина74,51 ст./km2
Економија
ВалутаМарокански дирхам
 — стоти део валуте‍MAD‍
Остале информације
Временска зонаUTC 0
Интернет домен‍.ma‍
Позивни број+212

Мароко (арап. المغرب [al-Maġrib — ал-Магриб], берб. Murakuc, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), или званично Краљевина Мароко (арап. المملكة المغربية‎ [al-Mamlakah al-Maghribiyah], берб. Tageldit en Murakuc, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке.[3] На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу. Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Име[уреди | уреди извор]

Пуно арапско име al-mamlakâ l-maġribīyâ (المملكة المغربية) најбоље се може превести као „Краљевство Запада“, иако је „Запад“ на арапском језику الغرب al-Gharb. Име се такође може превести као „краљевство вечери”. Средњовјековни арапски историчари и географи понекад су Мароко називали al-Maghrib al-Aqṣá (المغرب الأقصى - што значи 'најудаљенији запад') како би га разликовали од суседних регија које су се тада звале al-Maghrib al-Awsaṭ (المغرب الأوسط - што значи 'блиски запад') и al-Maghrib al-Adná (المغرب الأدنى, што значи - 'најближи запад').[4]

Реч Мароко изведена је из имена града Маракеш, који је био његова престолница под династијом Алморавида и Алмохадским калифатом.[5] Порекло имена Маракеш оспорава се,[6] али најверојатније долази од берберских речи amur (n) akush (ⴰⵎⵓⵔ ⵏ ⴰⴽⵓⵛ), што значи „Божја земља“.[7] Модерно берберско име за Маракеш је Mṛṛakc (на берберском латиничном писму). На турском језику Мароко је познат као Fas, име изведено из његове древне престолнице Фес. Међутим, у другим деловима исламског света, на пример у египатској и блискоисточној арапској литератури пре средине 20. века, назив који се често користио за означавање Марока био је Маракеш (مراكش).[8]

То се име и данас користи за нацију на неким језицима, укључујући персијски, урду и панџапски. Енглески назив Morocco представља англицизацију шпанског назива државе, Marruecos. То шпанско име било је и основа за стару тосканску реч за земљу, Morrocco, одакле је изведена модерна италијанска реч за земљу, Marocco.

Географија[уреди | уреди извор]

Детаљније: Географија Марока

Положај[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Мароко граничи су: Алжир, Мауританија и Шпанија (енклаве Сеута и Мелиља). Површина државе износи 446.550 km².

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а с истока и југа планине Атласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m).

Рељеф је углавном планински. Доминира планина Атлас, с највишим врхом Тубкал, висине 4170 m. Низије се налазе у приобаљу. Атлас горе је смештено углавном у централном и јужном делу земље. Риф горе је смештено северно. Оба планинска ланца су насељена углавном Берберима. Са 446.519 km2 Maroko je 57. земља по површини у свету (одмах после Узбекистана).

Главни град Марока је Рабат, док је највећи град у земљи уједно и највећа лука, Казабланка.

Воде[уреди | уреди извор]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Клима је пустињска на југу, у подручју пустиње Сахара, а средоземна на северу и умерена на планинама. Количина падавина варира од 200 mm−1 do 5050mm−1. Реке: Сус, Тенсфит, Себу.

Клима Марока показује на северозападу утицаје медитеранске и сахарско-континенталне на југу и југоистоку. Висови Атласа, који имају властиту климу, утичу на клматску слику. Северозападни део земље има сува и топла лета са средњом августовском температуром од 23 °C (26 °C Казабланка и 29 °C Тангер). Зиме су благе (јануар 12 °C) и кишне, где се количина падавина идући према југу смањује. У унутрашњости опада благи утицај мора, тако да у централним деловима влада континентална клима, са летњим температурама од 29 °C до 45 °C, а зими се спуштају до 0 °C. Падавине су испод 250 mm. Zapadni planinski obronci prime i više od 1.000 mm годишње, а изнад 1.000 m надморске висине у зимским месецима пада и снег. Јужно од Атласа, на рубовима Сахаре влада сува и топла клима. Падавине су неравномерне и ретко достигну 200 mm годишње, па се земљорадња задржава у подручју оаза. Током летњих месеци дува широко, топли ветар пун пустињског песка из Сахаре.

Историја[уреди | уреди извор]

Детаљније: Историја Марока

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем 7. века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У 11. веку подручје је постало део државе Алморавида, а у 12. веку Алмохада. У 16. веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка 20. века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година 20. века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед се прогласио краљем.

Мароканску независност обележила је дуга (1961—1999) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у савезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година 20. века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.

Становништво[уреди | уреди извор]

Map of Morocco from CIA World Factbook.png

Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Државна религија је ислам, којој припадају готово сви становници. Већина Мароканаца по вери су сунитски муслимани, којима припадају Арапи и Бербери.

Мароко је по броју становника четврта арапска земља, иза Египта, Судана и Алжира.

Арапи су дошли у Мароко у 7. веку и ту успоставили своју културу. Јеврејска заједница у Мароку се значајно смањила, а тренутно броји око 7.000 становника.

Већина од 100.000 страних држављана који живе у Мароку су Французи и Шпанци, од којих су многи учитељи или високо-квалификовани радници. Све више има и пензионера, посебно у Маракешу.

Политика[уреди | уреди извор]

Детаљније: Политика Марока

Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

По Уставу из 1992. године, који је 1996. године измењен, Мароко је конститутивна монархија, на челу са краљем Мухамедом VI, који припада династији Алида. Краљ је уједно и духовни вођа мароканског народа, као и врховни заповедник оружаних снага. Краљ проглашава председника владе, ког предлаже најјача политичка партија у парламенту, као и поједине министре и чланове владе. Краљ има право распуштања парламента и право проглашавања ванредног стања. У поређењу са монархијама европског типа, краљ има већа овлаштења, мада у пракси та овлаштења извршава председник владе. Председник владе од септембра 2007. године је Абас ал-Фаси, потомак богате породице из града Фес, те председник партије Истиqлал. Влада је изабрана у коалицији партија Истиклал, UNFP, PPS, RNI, и MP.

Скупштина и сенат[уреди | уреди извор]

По Уставној реформи из 1996. године Мароко има скупштински систем који се састоји од два дома: Националне скупштине и Сената. Скупштина се састоји од 325 представника који се сваких пет година директно бирају, а од тога је 30 мста предвиђено за жене. Неповјерење предсједнику владе је могуће изгласати са двотрећинском већином. Право гласа имају сви држављани Марока старији од 20 година. Сенат се састоји од 270 представника, који се бирају индиректно сваких девет година. Закон предложени од скупштине, морају се потврдити одлуком краља, који може законе предложити на усвајање изјашњавањем народа, референдумом или неким другим обликом изјашњавања.

Задњи скупштински избори 7. септембра 2007. године, показали су се као релативно слободни, али због ниског учешћа од само 37% од уписаних гласача, те укупно 19 % неважећих гласова сматрају се прилично неуспелим. Најјача партија постала је Истиклал, PJD, MP, RNI и UNFP. Исламски оријентисана партија PJD, је дуга најјача партија у скупштини и најјача опозициона партија у држави.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Привреда[уреди | уреди извор]

Детаљније: Туризам у Мароку

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Constitution of the Kingdom of Morocco, I-1” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 5. 2012. Приступљено 9. 1. 2013. 
  2. ^ Национална агенција за статистику
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ Dahiru, Yahya (1981). Morocco in the Sixteenth Century. Longman. стр. 18. 
  5. ^ „Morocco Regions”. www.statoids.com. Приступљено 2021-06-25. 
  6. ^ Shillington, Kevin (2005). Encyclopedia of African history. London/New York: Fitzroy Dearborn. стр. 948. 
  7. ^ Nanjira, Daniel Don (2010). African Foreign Policy and Diplomacy From Antiquity to the 21st Century. ABC-CLIO. стр. 208. 
  8. ^ Gershovich, Moshe (2000). French military rule in Morocco : colonialism and its consequences. London: F. Cass. ISBN 978-1-136-32580-9. OCLC 816038842. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Abun-Nasr, Jamil M. A History of the Maghrib in the Islamic Period, Cambridge University Press, 1987. ISBN 9780521337670.
  • Chandler, James A. "Spain and Her Moroccan Protectorate, 1898–1927," Journal of Contemporary History 10 ( April 1975): 301–22.
  • Pennell, C. R. Morocco Since 1830: A History, New York University Press, 2000. ISBN 9780814766774
  • Pennell, C. R. Morocco: From Empire to Independence, Oneworld Publications, 2013. ISBN 9781780744551 (preview)
  • Stenner, David. Globalizing Morocco: Transnational Activism and the Postcolonial State (Stanford UP, 2019). online review
  • Terrasse, Henri. History of Morocco, Éd. Atlantides, 1952.
  • Woolman, David. Rebels in the Rif: Abd-el-Krim and the Rif Rebellion (Stanford UP, 1967)
  • David Bensoussan, Il était une fois le Maroc : témoignages du passé judéo-marocain, Éd. du Lys, 2010. ISBN 2-922505-14-6.
  • Bernard Lugan, Histoire du Maroc, Éd. Perrin, 2000. ISBN 2-262-01644-5
  • Michel Abitbol, Histoire du Maroc, Éd. Perrin, 2009. ISBN 9782262023881

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мароко&oldid=24028299”