Марсело Бијелса

С Википедије, слободне енциклопедије
Марсело Бијелса
Marcelo Bielsa.jpg
Лични подаци
Пуно име Марсело Алберто Бијелса Калдера
Надимак Лудак
Рођење (1955-07-21)21. јул 1955.(66 год.)
Росарио, Аргентина
Позиција одбрамбени играч
Клупске информације
Тренутни клуб
Лидс јунајтед (тренер)
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1975—1977
1978—1979
1979—1980
Њуелс олд бојс
Институто
Аргентино Росарио
25
40
48
(0)
(0)
(0)
Тренерска каријера
1990—1992
1993—1995
1995—1996
1997—1998
1998
1998—2004
2007—2011
2011—2013
2014—2015
2016
2017
2018—
Њуелс олд бојс
Атлас
Клуб Америка
Велес Сарсфилд
Еспањол
Аргентина
Чиле
Атлетик Билбао
Олимпик Марсељ
Лацио
Лил
Лидс јунајтед
* Датум актуелизовања: 20. јул 2020.
** Датум актуелизовања: 20. јул 2020.

Марсело Алберто Бијелса Калдера (шп. Marcelo Alberto Bielsa Caldera; Росарио, 21. јул 1955) бивши је аргентински фудбалер и тренутни тренер Лидс јунајтеда.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дебитовао је 1976. године за Њуелс олд бојс, где је провео две сезоне, одиграо је 25 првенствених утакмица.

Током 1978. и 1979. године бранио је боје екипе Институт из Кордобе.

Професионалну играчку каријеру завршио је у нижелигашком клубу Аргентино Росарио, за чији тим је играо током 1979. и 1980. године.[1]

Тренерску каријеру је започео 1988. године као тренер омладинске екипе Њуелс олд бојса. Касније је водио први тим Њуелс олд бојса, потом мексичке клубове Атлас и Клуб Америка, аргентински Велес Сарсфилд и шпански Еспањол.

Године 1998. прихватио је понуду фудбалског савеза Аргентине да води сениорску репрезентацију ове земље. Водио је тим на Светском првенству 2002. године, у којем су, међутим, Аргентинци свој наступ завршили у групној фази.[2] Ипак је 2004. године предводио аргентински олимпијски тим који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Атини.[3] Исте године, сасвим неочекивано, поднео је оставку на место селектора репрезентације Аргентине.[4]

Године 2007. постављен је за селектора репрезентације Чилеа. Успео је да одведе селекцију Чилеа на Светско првенство 2010. године, где је репрезентација ове земље прошла групну фазу, али је већ у осмини финала изгубила од репрезентације Бразила.[5]

У фебруару 2011. године напустио је репрезентацију Чилеа,[6] исте године је постао тренер клуба Атлетик Билбао, са којим је радио до лета 2013. године.

У мају 2014. године најављено је да ће преузети место главног тренера Олимпика из Марсеља. Са тимом је сарађивао једну пуну сезону 2014/15, у којој је Олимпик завршио на четвртом месту табеле француског првенства. После прве утакмице следеће сезоне, у којој је Олимпик изгубио од Кана, Бијелса је поднео оставку а један од узрока било је неслагање са руководством марсељског клуба.[7]

Дана 6. јуна 2016. именован је за главног тренера италијанског Лација,[8] али само два дана касније, поднео је оставку због неслагања са руководством клуба око појачања у тиму.[9][10] Кратко се задржао у француском клубу Лил током 2017. године.[11][12]

Дана 15. јуна 2018. постао је главни тренер Лидс јунајтеда.[13][14] На утакмици 45. кола у Чемпионшипу 28. априла 2019. године против Астон Виле (1:1), играч екипе из Бирмингема се повредио и остао да лежи на травњаку, након чега су његови саиграчи очекивали од играча Лидса да избаце лопту у аут. Али уместо тога играчи Лидса су постигли гол, после чега је на терену избила свађа. Бијелса је потом наредио својим играчима да пусте ривала да постигне гол, те су фудбалери Лидса само стајали и Астон Вила је изједначила резултат.[15][16] За тај потез Марсело Бијелса и Лидс јунајтед су добили Фифину награду за фер-плеј гест 2019. године.[17] Бијелса је после 16 година увео Лидс у Премијер лигу, освојивши прво место на табели Чемпионшипа за сезону 2019/20. Познат је по надимку Лудак (шп. El Loco).[18]

Успеси[уреди | уреди извор]

Тренер[уреди | уреди извор]

Аргентина

Њуелс олд бојс

Велес Сарсфилд

Атлетик Билбао

Лидс јунајтед

Индивидуалне награде

  • ИФФХС најбољи светски тренер: 2001.[25]
  • Најбољи јужноамерички тренер: 2009.[26]
  • Тренер месеца у Чемпионшипу: Август 2018,[27] Новембар 2019.
  • ФИФА награда за фер плеј: 2019.[28]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „What Leeds fans can expect from Pep Guardiola's idol, Marcelo Bielsa: the crazy one”. Four Four Two. Приступљено 7. 8. 2018. 
  2. ^ „Bielsa tactics to blame for our early exit”. The Daily Telegraph. London. 12. 6. 2002. [мртва веза]
  3. ^ а б „Argentina win first gold in 52 years”. Rediff.com. 28. 8. 2004. Приступљено 27. 7. 2012. 
  4. ^ „'Tired' Bielsa quits Argentina job”. CNN. 15. 9. 2004. 
  5. ^ „World Cup 2010: Kaká lifts Brazil out of the ordinary and past Chile”. The Guardian. 29. 6. 2010. 
  6. ^ „Bielsa resigns as Chile coach”. Associated Press. 4. 2. 2011. Приступљено 4. 2. 2011. 
  7. ^ „Bielsa V Ranieri: A battle for tactical mastery”. www.ligue1.com. 6. 8. 2017. 
  8. ^ „OFFICIAL: Lazio appoint Bielsa”. Football Italia. 6. 7. 2016. Приступљено 6. 7. 2016. 
  9. ^ „Marcelo Bielsa explains why he quit Lazio after just TWO days in charge”. The Mirror. 9. 7. 2016. 
  10. ^ „Bielsa reveals why he quit Lazio job after two days”. goal.com. Приступљено 12. 4. 2019. 
  11. ^ „LOSC: Christophe Galtier does statistically worse than Marcelo Bielsa”. RMC Sport (на језику: енглески). 2. 4. 2018. Приступљено 6. 6. 2018. 
  12. ^ „Lille hiring Marcelo Bielsa as coach was a mistake – sporting advisor”. ESPN (на језику: енглески). 9. 2. 2018. Приступљено 6. 6. 2018. 
  13. ^ „Marcelo Bielsa named head coach”. Leeds United F.C. 15. 6. 2018. Приступљено 15. 6. 2018. 
  14. ^ „Leeds United confirm Marcelo Bielsa appointment”. Yorkshire Evening Post (на језику: енглески). 15. 6. 2018. Приступљено 15. 6. 2018. 
  15. ^ „Lids dao gol na prevaru, pa pustio Vilu da izjednači!”. mozzartsport.com. 28. 4. 2019. Приступљено 20. 7. 2020. 
  16. ^ „Bijelsa o potezu koji je sve oduševio: To je normalno”. Sport klub. 28. 4. 2019. Приступљено 20. 7. 2020. 
  17. ^ „Nagrada za fer plej pripala "Ludaku". antenam.net. 23. 9. 2019. Приступљено 20. 7. 2020. 
  18. ^ „"Ludak" uveo Lids u Premijer ligu posle 16 godina!”. b92.net. 17. 7. 2020. Приступљено 19. 7. 2020. 
  19. ^ „Brasil vence nos pênaltis e ganha a Copa America” [Brazil win on penalties and claim the Copa América] (на језику: Portuguese). Terra. 25. 7. 2004. Приступљено 15. 6. 2018. 
  20. ^ а б „Newell's Old Boys”. FIFA. 26. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2009. Приступљено 26. 7. 2012. 
  21. ^ „Vélez le ganaba a Huracán y con el 'Loco' Bielsa lograba un nuevo campeonato” [Vélez beat Huracán and with 'Loco' Bielsa achieved a new championship] (на језику: шпански). Infobae. 30. 5. 2013. Приступљено 15. 6. 2018. 
  22. ^ „Atletico Madrid 3–0 Athletic Bilbao: Falcao strikes twice and Diego adds clincher as Simeone's men are crowned Europa League champions”. Goal.com. 9. 5. 2012. Приступљено 27. 7. 2012. 
  23. ^ „Athletic Bilbao 0–3 Barcelona: Pedro double and Messi clinch Copa del Rey and offer Guardiola fitting finale”. Goal.com. 25. 5. 2012. Архивирано из оригинала на датум 15. 06. 2018. Приступљено 27. 7. 2012. 
  24. ^ „Leeds United are champions!”. Leeds United F.C. 18. 7. 2020. Приступљено 18. 7. 2020. 
  25. ^ „Former Results”. IFFHS. Приступљено 13. 1. 2016. 
  26. ^ „South American Coach of the Year”. Приступљено 15. 5. 2019. 
  27. ^ „Leeds United head coach Marcelo Bielsa wins Championship Manager of the Month award”. Приступљено 7. 9. 2018. 
  28. ^ „Messi, Rapinoe Crowned The Best in Milan”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 23. 9. 2019. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2019. Приступљено 23. 9. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]