Мартонош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мартонош
Martonos2.jpg
Католичка црква у селу.
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Севернобанатски
Општина Кањижа
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1988
 — густина 44*/km2
Положај
Координате 46°07′00″ СГШ; 20°03′00″ ИГД / 46.116666° СГШ; 20.05° ИГД / 46.116666; 20.05Координате: 46°07′00″ СГШ; 20°03′00″ ИГД / 46.116666° СГШ; 20.05° ИГД / 46.116666; 20.05
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 76 m
Површина 52,2* km2
Мартонош на мапи Србије
Мартонош
Мартонош
Мартонош на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 24417
Позивни број 024
Регистарска ознака KA

Мартонош (мађ. Martonos) је насеље у Србији у општини Кањижа у Севернобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1988 становника.

Смештен је на реци Тиси, десетак километара северно од Кањиже и око пет километара на север је државна граница са Мађарском. У близини места је и железничка пруга.

Историја[уреди]

Мартонош — у писаним документима се први пут спомиње 1237. године, у вези са једним манастиром по имену Мортинус који је након татарске најезде обновљен. Приликом обиласка једног властелинског поседа 1335. године се спомињу племићи из Мартоноша, на пример Бекуш, син Леринца од Мартоноша и Песћењи Иштван де Мартонош. По овим изворима посад Мартоноша се граничио са селима Лудашеђхаз, Đekenjto, Пустаеђхаз (Данашња Стара Торина). Доласком Турака назив села се опет спомиње, на пример у јуначким песмама познатог мађарског песника-хроничара Тиноди Лантош Шебешћен. Мартонош се у ово време више пута страдао, али је увек обновљено. Мађарска војска је победила Турака 1552. године, већ 1554. године међутим било је под турском влашћу са три пореског обвезника до године 1569. је број становника нагло повећао. Познати турски путописац Евлија Челеби овако пише о месту: „Тврђава Мартоноша, названа по некадашњем градитељу је древно место, наши су га заузели 1554. године. Има једног заповедника и 15 војника. Тврђава је мала и налази се поред Тисе. Насеље има 150 мађарских кућа и једну цркву ".

Октобра 1686. године Мартонош је ослобођен од турске власти, и утврђење је улазило у састав потиске војне границе и дао је 50 пешака и 25 коњаника а имао је око 300 опорезованих појединаца. За време Ракоцијеве буне је било више пута спаљено. Срби граничари из Мартоноша по укидању Горње границе, масовно су се иселили у Русију, у ненастањеној области "Новој Србији" где су основали насеље и назвали за "Мартонош". Око 1750. године је почело на њихово место досељавање мађарског становништва које је наредбом Марије Терезије од 1774. године изједначено са сатароседелачким српски становништвом. Старешине шанца су добили од царице племство (Егрешићи, Ђуришић и Еремић) и 60 јутара земље.

Године 1771. Мартонош је имао 206 кућа, а по попису из 1784. године насељу припадају следеће пустаре: Горњи и Доњи Пуч, Горни Ошторак. Католичка црква Православна црква На крају 1870. године се Мартонош потпуно ослободио откупом од свих урбанијалних обавеза заједно са крунском округом што је омогућило интензивније насељавање, повећање броја салаша.

Срби у Мартоношу[уреди]

У Мартоношу се јављају као купци једне српске књиге 1820. године, Михаил Апић наставник и Јован Цвејић трговац.[1] Књигу о образовању деце купила је 1834. године група мештана: Јаков Жижић парох и катихета, Матеј Костић учитељ, Василије Цвејић нотар и Јован Цвејић купац (трговац) и сирочадски отац.[2]

За време мађарске буне 1848-1849. године пострадали су Срби из Мартоноша потиског, и то од глади. Направљен је списак људи-домаћина Срба из тог места, који је послат новембра 1849. године "врховном" жупану Исидору Николићу. Тражило је храну њих 215 породица са 1018 душа. У међувремену је 32 особе умрло од глади. Радило се великој несрећи у многим местима у Потисју.[3] Дуг је списак грађана Мартоноша који су послали прилог од 141 ф. за Српско народно позориште у Новом Саду 1862. године. Први и најдарежљивији је Милош племенити Јеремић општинске бележник који је дао 20 ф. а ту су: Лазар Мучалов трговац 20 ф, Мита Милинов арендаш 8 ф, Хош Ференц адвокат Мађар 5 ф., Сима Мучалов трговац 5 ф., следе они са много мањим прилогом - Калајџи Јанош салитраш, Арсен Маринков кмет, Пиклер Јаков лекар, Марко Малетин колачар, Тима Крстеканић кмет и други.[4] Давали су више пута Срби из Мартоноша прилоге, па и за Црногорце и Херцеговце дали су 1862. године 39 ф. Петар Петровић је парох и претплатник једне корисне књиге 1867. године.[5] Евгеније Вучић је био народни учитељ у месту 1862. године. По извештају из 1872. године, разликују се државни-политички од црквеног пописа становника. По првом, у месту је 1582 православца, а по другом мало више - 1611. Мартонош је православна парохија друге платежне класе.[6]

Мартонош је некада имао веома повољан положај јер се налазио поред Тисе, али услед промене речног корита је овај положај изгубио. Има железничку станицу, аутобуску везу, на Тиси је некада саобраћала и скела према Крстуру, али је после изградње кањишког моста изгубила значај.

  • Пољопривреда

Мартонош је данас сеоско насеље. Већина становника се бави земљорадњом, повртарством, гајењем паприке, лука, кромпира. И сточарство је добро развијено. Занатство има дугу традицију, цехови су основани већ 1826. године. Чувене су мартоношке корпарско радионице, сушионице паприке.

  • Назив села

Село има основну школу, здравствену станицу и културно друштво. Месну управу чини месна канцеларија и месна заједница. О пореклу назива Мартонош нема поузданих података. По предању изложеном 1864. године на овом месту је живео један рибар по имену Мартон (Мартин) на „златном брегу“ то јест на оном усвишењу, брегу на којем се налази и данашње село. Вероватније је да је име у вези са манастиром Светог Мартина (Сзент Мартон), или стрмом обалом Тисе код села која се на мађарском језику зове „март“.[7]

Демографија[уреди]

У насељу Мартонош живи 1751 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,7 код мушкараца и 43,7 код жена). У насељу има 865 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,52.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 3.361
1953. 3.266
1961. 3.400
1971. 2.996
1981. 2.737
1991. 2.423 2.397
2002. 2.183 2.208
2011. 1.988
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Мађари
  
1.897 86,89 %
Срби
  
155 7,10 %
Роми
  
86 3,93 %
Албанци
  
12 0,54 %
Хрвати
  
9 0,41 %
Југословени
  
8 0,36 %
Буњевци
  
4 0,18 %
Словаци
  
3 0,13 %
Немци
  
2 0,09 %
Црногорци
  
1 0,04 %
Словенци
  
1 0,04 %
Македонци
  
1 0,04 %
непознато
  
0 0,0 %


Напомене[уреди]

→ * — Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Мартонош, на којој се налазе два насеља, Мали Песак и Мартонош.

Референце[уреди]

  1. "Тисућа и један дан или Приповетке Солименине", Будим 1820. године
  2. Мојсеј Игњатовић: "Библиотека образовања дечијег у приповеткама, баснама", Пешта 1834. године
  3. Исидор Николић: "Врховно жупанство Исидора Николића србоградског, над Бачком, Торонталом и Вршачким окружујем 1849-1852.", Беч 1853. године
  4. "Србски дневник", Нови Сад 1862. године
  5. Ђорђе Радић: "Вођа при газдовању српском народу", Нови Сад 1867. године
  6. "Српски летопис", Будим 1872. године
  7. др Пап Ђерђ Банатера (21. септембар,2006)
  8. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927„Напредак Панчево,,
  • др Пап Ђерђ “Банатера“ (21. септембар 2006)
  • Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани.

Спољашње везе[уреди]